(Мирољуб
Тодоровић, Пандорина кутија, Everest Media, Међународна културна мрежа
„Пројекат Растко“, Београд, 2015)
Вођа
сигнализма сређује свој сигналистички корпус. Не само да се појављују
његове нове књиге, све чешћи су – изузетно обимни, прецизно склопљени – избори
из његова песништва[1], поновљена
издања полемичких и есејистичких текстова[2] и
дневници, а појављују се и збирке које обухватају раније написане а никада међу
корицама књига обухваћене песме. Управо последње доноси нам Пандорина кутија, штампана као педесет и
пета књига оживеле и веома продуктивне библиотеке „Сигнал“. Збирка је, по
речима аутора које се налазе у напомени, настала „из хаотичног радног
материјала, започетих, недовршених, одбачених и необјављених песама с краја
шездесетих и почетка седамдесетих година. Тај материјал (текстови и песме)
добијен је експериментима помоћу математичких табела случајних бројева.
Математичке табеле од стотину пермутираних бројева (од 0 до 99) добијене су на
компјутерима Економског факултета, 1969. и Математичког института, 1970. године
у Београду. Комбинације су извођене са седам табела речи. Прве три табеле
садржале су по броју пет до шест речи, једна табела имала је преко 500 речи, а
остале четири имале су три речи по броју, дакле по табели 300 речи. У игри је
укупно било преко 2.700 речи, али добар део њих није искоришћен. Накнадним
интервенцијима, приликом стварања песама, додаване су нове речи.“ Нешто песама
прештампано је из Textuma (1981), „а
највећи број је, уз огроман напор да се вратим (уђем) у креативне токове, стил,
начин стварања и поетско надахнуће од пре више деценија, из поменутог извора,
обрађен, довршен, упесмљен, конкрет-изован, визуелизован и доведен до коначног
облика у годинама 2013. и 2014“, окончава своју напомену Тодоровић.[3]
Сигнализму
је у тренутку када се појавио као књижевни покрет приговарано да врши
компјутеризацију и „машинизацију“ поезије, те да тако из ове излази на велика
врата. Примедба је била неоснована. Машине нису писале песме без песниковог
удела и многе од тих „машинских“ песама итекако песме јесу и то много боље од
оних које су срочили они који су сигналистима примедбе те врсте упућивали.
Песме које се налазе у Пандориној кутији
и данас заслужују да буду прочитане и неке од њих неће моћи бити сасвим
заобиђене и када и ужи, могуће и најужи, избори из Тодоровићеве поезије буду
складани.
Збирка
има четири циклуса: „Глас из неизречја“, „Будно ожилиште“, „Дарујем ти творче“
и „Реч ме обасјава“. Први и други циклус имају по тридесет четири, трећи
тридесет две, а четврти, који чине конкретне и визуелне песме, тридесет осам
песама. Први и последњи циклус творе круг: проговара се из неизречја да би нас,
напокон, реч обасјала. Но, реч која то изводи често је поетско „објашњење“, осликано,
слова или се она са сликом здружила или, чак, у њу и преметнула.
Свака
песма се састоји од по два катрена, с тим што је један стих „преломљен“ у седам
песама и за њих би се могло рећи како садрже по пола стиха више. Стих се
најчешће своди на две или три речи. Потпуно су елиминисани сви интерпункцијски
знаци и „укинута“ велика слова. Основна лична заменица је ТИ. Све песме
„упућене“ су некоме. И читаоцу. И самом песнику.
Симптоматичан
је списак оних који се у овим песмама помињу: Рембо; Маларме; Ханибал; Хомер;
Ифигенија; Питија; Прометеј; Нарцис; Орфеј; Хермес; Аријадна; Аполон;
Тутанкамон; Протеј; Цезар; Гутенберг; Ботичели. По два пута јављају се
Гилгамеш, Озирис, Хераклит и Платон. Пандора, која је у наслову, наравно, има
предност. Двапут се пева о Пандориној кутији, а ту су и Пандорин мираз и
податне Пандоре.
Нимало
случајно, Рембо је на челу овог низа. Знаменити француски песник, претеча сваке
авангарде, памти се по неколиким поетичким ставовима који су у срцу модерне
поезије. Посебно по: „до непознатог треба допрети растројством свих чула“[4];
„ЈА, то је неко други“[5],
„Јер ЈА, то је неко други. Ако се бакар пробуди као труба, то никако није
његова грешка“[6]; „Песник
постаје видовит помоћу дугог, огромног и смишљеног растројства свих чула“[7];
(песник постаје) „и врховни Учењак! – Јер он стиже до незнаног! Јер је он више него усавршио своју ионако богату душу! Он
стиже до незнаног, и кад би на крају чак и полудео и изгубио моћ схватања
својих визија, он их је ипак видео! Па нек се распрсне у свом залету до
нечувених и неназовљивих ствари; доћи ће други страховити радници и почеће на
оним хоризонтима на којима се он срушио!“[8];
„Проналажење новог језика...“[9]; „
... пошто је свака реч појам, доћи ће доба општег језика! [...] То ће бити
језик којим ће разговарати душе, који ће сажимати све, мирисе, звуке, боје,
којим ће мисао качити и повлачити мисао“[10];
„А док све то чекамо. Тражимо од песника новост,
у идејама и формама.“[11] Њих
се у својим песмама, и својој поетици, држао и творац сигнализма. Бар донекле и
„кориговано“. Тодоровић је признао како је и сигнализам имао претече. Нашао их
је у дадаистима и футуристима. Никако не и у надреалистима. Ако су се француски
надреалисти, посебно у првом свом манифесту, али не само у њему, у Рембоа
клели, могли су то да учине, са једнако ваљаним разлозима, иако нису, и
дадаисти.
Мора се
имати у виду да су речи унапред изабране, како то сам Тодоровић у напомени
каже, и да се оне „врте“ у различитим комбинацијама, али то не спречава ове
песме да добију лирску арому. Нису све речи сасвим равноправне, неке од њих
постају поетски „носеће“, што, на пример, по нама, несумњиво важи за придеве жедан и гладан или именице планета
као и оне које су везане за песму и литерарно стварање. Задржимо се на
другоспоменутом придеву. У овој збирци гладни су именице, гробља, речници,
земља, Прометеј, а и говор је огладнео.
За прву
фазу Тодоровићева певања, ону у којој је он планетарио и звездовао, карактеристично
је ковање неологизама. (Посебно су разгранати они који се творе од речи звезда.) Наводимо прегршт
(потенцијалних) неологизама са којима смо се сусрели у Пандориној кутији: басмар;
звездоскоп; злопак; иноречје; лелејка; муњобој; празноход; рођај; суначник; утробник;
худодол.
Наводимо
само два примера да покажемо како је интензивирање алитерација и асонанци
довољно да, у одсуству римовања, „ојача“ звучну раван. Први пример показује
доминацију сугласника „з“: звезду узми / из
лимфе заражене / експлозија зиме
/ у зверима зрачи, а други асонантно-алитеративне комбинације „у“ и „р“ крст
на грудима / горчина
у грлу.
Издвајамо
неколицину синтагми е да бисмо показали како машина као сарадник зна да се до
метафоричке равни успне и, у исто време, како песник не жели да подлегне – и не
подлеже – голој поетомашинизацији стихова о којој су сањали (треба поштено
признати: само теоријски сањали) италијански футуристи а руски им жестоко
замерали због тога: жедну песму; жедан
крвоток; лом језика; крвава суза; чарање речника; отровна непогода; блудни
нарцис; мраз језика; нагон љути; сунчани ивер; кротка кршевина; олујна
реченица; вијоглаву азбуку; плава пастрмка; зелено сунце; трудних речи; сунце
обнажено; месечева голотиња. Додајемо им, из усмене наше поезије преузету, реч златокрилу, петраркистички, жар љувени, синестезијски, црни ветар, као и, оксиморонску, ледну муњу.
Како је машина спремна песнику да се покори
показују нам још више песничке слике које овим песмама меандрирају: тихи громови / у твом срцу; речима
неразумним / зови невидбога; обнажен сада / бубри куршум; жена пред олтаром /
нежни леш; Платон са крилима; у мрзлој колевци / запалим ненадано /
куршум-песму; стећак и трудница; погребне кочије / зобљу месечину; дажди дажди
/ стравна оборина; глува је тама. Постоје и оне које су цитатни омаж
Васиљеву: газио сам крв као и
дводелне, амбивалентне, попут: приближава
се пас / крилати љубавник / планета планета / зев господњи и шта су снови / зев понорнице / из неме песме
/ паклен молитвеник.
Мирољуб
Тодоровић је храбро отворио Пандорину кутију, али из ње су излетеле песме!
[1] Свиња је одличан пливач и друге песме, Тардис, Београд, 2009, Глад за неизговорљивим, Нолит, Београд, 2010. и Ловац магновења, Everist media, Београд, 2016.
[2] Nemo propheta in patria, Everest Media, Београд, 2014, Простори сигнализма, Агора, Зрењанин,
2014.
[3] Мирољуб Тодоровић, Пандорина кутија, Everest
media, Међународна културна мрежа
„Пројекат Растко“, Београд, 2015, стр. 161.
[4] Артур
Рембо, „Писмо Жоржу Изамбару“. Рађање
модерне књижевности. Поезија, приредили Сретен Марић и Ђорђије Вуковић,
Нолит, Београд, 1975, стр. 41.
[5] Исто, 42.
[6] Артур
Рембо, „Писмо Полу Деменију“, Рађање
модерне књижевности. Поезија, приредили Сретен Марић и Ђорђије Вуковић,
Нолит, Београд, 1975, стр. 42.
[7] Исто, 43.
[8] Исто, 43,
[9] Исто, 44.
[10] Исто, 44.
[11] Исто, 44.
No comments:
Post a Comment