(Мирољуб Тодоровић, Ловац магновења, Изабране и нове песме, Everest мedia, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд,
2015)
Досад
се појавило више избора Тодоровићеве поезије: Поново узјахујем Росинанта (Арион, Београд, 1987) (највише песама
узето је из Планете, Путовања у
Звездалију, Рецепта за запаљење јетре, С резанцима свакако, Поклон-пакета,
Гејак гланца гуљарке и Чорбе од мозга); Звездана
мистрија (Сигнал, Београд, 1998) која доноси међу својим корицама четири
збирке: Дишем. Говорим, Белоушка попије
кишницу, Девичанска Византија и Видов
дан; Електрична столица
(Просвета, Београд, 1998) која је објединила све Тодоровићеве шатровачке песме
раније штампане у збиркама Гејак гланца
гуљарке, Телезур за тракање, Амбасадорска кибла, Стриптиз и Електрична столица; Рецепт за запаљење јетре (Градска народна библиотека „Жарко
Зрењанин“, Зрењанин, 1999) садржао је изабране песме које је песник сврставао у
алеоторне, технолошке, компјутерске, варијационе, ready-made, елементарне и визуелне, а
највише их је преузето из збирки Свиња је
одличан пливач, Киберно и Чорба од
мозга.[1] Исте
врсте сигналистичких песама окупљене су и у изборнику Свиња је одличан пливач и друге песме (Тардис, Београд, 2009):
преузети су циклуси из збирки Свиња је
одличан пливач, Киберно, Чорба од мозга и Пуцањ у говно и поједине песме из Алгола, Chinese erotism-а, Нокаута
и Сремског ћевапа. Глад за неизговорљивим (Нолит, Београд,
2010) доноси читаве збирке (са мањим изменама и допунама) Белоушка попије кишницу, Видов дан, Девичанска Византија, Звездана
мистрија, Гори говор, Плави ветар, Златно руно и Љубавник непогоде, као и изборе из збирки Киберно, Сигнал, Телезур за тракање, Инсект на слепоочници, Textum,
Нокаут, Трн му црвен и црн, Дишем. Говорим, Румен гуштер кишу претрчава и Испљувак олује.
Ловац магновења (Еверест медиа,
Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2015), заправо друго
издање, иако неозначено као такво, Глади
за неизговорљивим, доноси песникову стохастичку и апејронистичку поезију.
Песме присутне у овој и раније наведеној
књизи се, са изузетно малим изузецима, преклапају. Нове песме (њих четрнаест[2])
налазе се у последњем циклусу збирке насловљеном „Из ока сновидећег“.
О
поезији Мирољуба Тодоровића писао сам неколико пута.[3]
Овај пут, суочен са широким избором песама која је начинио сам аутор а који
обухвата – како је већ прибележено – и читав низ комплетних збирки, скренућу
пажњу само на неколико сегмената Тодоровићева песништва да бих показао како оно
и данас, као и јуче, има шта да понуди, и не само (нео)аванградној, поезији
српској и може послужити као плодоносна инспирација многим песницима који нашој
поезији, било стидљиво, било експлозивно, приступају или у њу и буквално улећу.
Антика
је песнички фон многих Тодоровићевих песама.[4]
Песник
често посеже за бројевима што је сасвим очекивано за поезију која се, колико је
то песнички допустиво, наукама и сфери научног приближава и допушта им да се
лирски огласе. Они задобијају и
симболичку конотацију. Може се говорити, дакле, и о математизацији опеваног.
Основне
речи теме (Живан Живковић
их назива речи-матице) Тодоровићева
песништва збраног у овом изборнику су звезда,
анђео, ветар, мрав, сова, змија, глад, семе, светлост, жеђ, гром, зрно, муња, олуја,
родница, нож.
Ту су и
придеви жедан, гладан, трудан, златан.
Наводимо
неколике примере за трудан: трудном
звездом („Сокови стабла“); трудан
мирис („Црна чучевина“); трудне речи
(„Пламено писмо“); речи затруднелих
(„Утварни бескућници“); трудном језику
(„Расте ти дрво“); трудне басме
(„Глина“). Ево и прегршти која се односи на друге споменуте придеве: гладне звезде („Црвен је и мртав
човек“); лепа глад („Мртви Одисеј“); крвожедни глаголи („Омамљен таином“); жедно сунце („Видим и чујем“); крвожедна
месечина („Лабуд“).
Од прве
збирке Тодоровић је успешно градио неологизме. Показивао је како је потребно
„проширити“ језик е да би био у стању да обухвати све оно што песник својим
стиховима покушава да опесми. Ево листе (потенцијалних) неологизама које смо
изнашли у изборнику о којем пишемо: безљуд;
бивад; вадивек; горописац; гороход; даждодавац; жедник; жуд; звездар; звездач; звездовечник;
звездосаур; згромни; зеленгор; земљокруг; јез; костоједица; кратковечник; љуљав;
муњевина; муњогојни; некућник; обжар; сточник; сунцоморје; умирник; утрг.
Неки од њих, не само да су лепи, несумњиво су неопходни српском језику који не
треба у себе да се зачаури но мора бити сасвим отворен за нове речи које га
богате и лирски вихоре.
Навешћемо
и малу серију синтагми, метафоричких и симболичких, које показују, и доказују,
како је основна примедба која је Тодоровићевој поезији давана да је она пре
свега „компјутерска“ и да је њен језик поробљен научним, антипоетским језиком
сасвим неоснована: крилате крви
(„Ожилиште“); ребрима ваздуха (Исто);
пламен ваздуха („Кариокинеза“); водопада зрака (Исто); срце муње („И самој зори јешћу“); пахуљама сунца („Не можеш пламен
снега“); крв ваздуха („Само човек
једе камен“); сочну именицу („Ту
сочну именицу“); ледена синтакса
(„Водолија на длану“); кристални анђели
(„Да нацрташ трмку“); сунчева крв („У
смерним временима“).
Песник
је мајсторски активирао синестезије које су, уз оксимороне, постале једна од
кичми читаве његове лирике: грли мирис
градова („У вртачи“); ледене мирисе
(„Тринаест белих јагода“); грли мирис
сунца („И самој зори јешћу“); („Пламено писмо“); мирис /
таме („Острво сирена“); мирис пламена
(„Ево ме“); мирисом олује („Дуга је
ноћ“); мирис вечерњаче (наслов
песме); Миришем сенку ствари; видим кисеоник („Затрављена препелица“);
Плаха звона плавети („Отров“); златни звон („Мистерија“); мокри ветар („Као гривњаш. Као
гаталинка“). Јасно се уочава предност / доминација олфактивних синестезијских
слика.
Ево
неколико примера за оксимороне: пламен
снега („Не можеш пламен снега“); Изрони
сунце из гробишта („Звездана мистрија“); вражји / анђели („Чујеш ли зцон говора“); Леден ти жар („Махнито хододарје“).
Тодоровић
се не користи римом, али је звучна раван његових песама итекако богата што ћемо
илустровати са само три примера: Сруши нас
ршум („Гмаз картагински“); Краљежница
и киша. / Кротки кратковечник („Кротки кратковечник“); Чучи чума („Кућа“).
Изузетно
је широк дијапазон (распон је од метафоричких до метонимијских, од
натуралистичких до импресионистичких, од експесионистичких до надреалистичких
итд.) песничких слика (многе би могле да се нађу у књигама француског
феноменолога Гастона Башлара): дрхтава и
дремљива струна муње („Ожилиште“); меко
млеко ветрова (Исто); пролети куршум
сунца („Клица“); крвава грудва светла
(„Птица“); дрвеће можда звони
(истоимена песма); мртваци иза зида
одзвањају / зелени као механичари („Црвено млеко“); и самој зори јешћу нежно месо („И самој зори јешћу“); копно отиче кроз сунчано море
(„Пробудите се жеравици у сусрет“); око
згажено небесима (Исто); пљушти моје
месо („Али ово је човек“); сањам
утопљенике. цветају пред олују („У рудницима кише“); Занебесај / вешалима („Кости нам шумориле“); Зелене муње сикћу („Јасновици на њиви“); голубало се сунце („Ташмајдан“); Врти се / свемир у нама, Непоткупљиви / бездан бића („Пламено
писмо“); цветне капи сунца („Отров“);
Време прошло и време / будуће. Почивају у
времену / садашњем („У бресквама из Александрије“; елиотовска – „уздрман“ цитат
оне, рефлексивне, којом отпочиње „Бернт Нортон“ Четири квартета енглеског нобеловца: Време садашње и време прошло / Су оба можда присутна у времену будућем,
/ А време будуће садржано у времену прошлом); Разјапљена је чељуст неба („Озвездан“); Пауци месец премрежили („Пауци“; месец је у овој слици метонимијска замена за небо које налазимо у народној пословици); Уска су врата смрти („Уска су врата смрти“; библијска слика коју
налазимо и у Жидовој прози); бледи пејзаж
/ вечности („Пољубац одуваног маслачка“); језик је пламен („Језик је пламен“).
У
песмама Тодоровић открива властиту поетику: језик
је истраживач („Као лептир у рујну“); Нагоним
речи / да лете („То сева чернозем“); Глад
за неизговорљивим („Црвена мећава“); Шта
је заправо / песник. (...) / Побеснели пенис („Дуг је пут“); Наш / пакао су речи („С оне стране
поноћи...“); Моје / тело је песма
(„Гладне ме утваре...“)[5]; Слика осваја песму („Силазим у песму“); Силазим / у песму („Силазим у песму“); Ритам језичке енергије се / убрзава. Песма
поноре додирује. / Зов другог света је. У нама („Зов“)[6]; У песме сам се / преселио („Нову песму
певам“); песма-светлост („Кап крви“).[7]
Оно што је најинтересантније
онеобичавање је боја. Пиктурална раван Тодоровићевих песама тако је учињена
сасвим „искошеном“, упоредивом, на пример, са оном која се находи у песничком
делу великог експресионистичког песника Георга Тракла.[8]
Ево Тодоровићеве песничке
палете.
Бели су:
ветар („Дрвеће можда звони“), јагоде („Тринаест белих јагода“) и гавран („Тамо
где гори“).[9]
Црни:
снег („Ја знам своју меру“ и „Стрвина у трави...“), сунце („На границама свести“,
„Ископ“ и „Дуга је ноћ“), муња („На љуту рану“; „Јасновици на њиви“ и „Ослушкује
тело“), анђео („Време је било кишно“), ружа („Ташмајдан“), зуби („Дремљив
поскок“), мед („Видим“), ветар („Из непрозирја“), зној („Ти што обожаваш
демоне“), сунцокрет („Будим се из кошмара“).[10]
Сива је
светлост („По небеском пролому“).[11]
Зелени
су: мртваци и механичари („Црвено млеко“), ветар („Пред вратима раја“), муње
(„Азбуко хромог вука“ и „Ланци ждралова“), ватра („Мртво је око божанско“),
безмерје („Бунца зелено безмерје“; „Гладне ме утваре...“ и „Куцнуо је час“), снег
(„Нуклеарна јаловина“), измаглица („Девичанска Византија“ и „И Хераклит је пио
мед“), месо („Златна материцо. Царства“), звезда („Семе и загонетка“), пламен
(„Свети ратници“), месец („Ветрови са Чегра“), огањ („Којекуде Србијо“ и
„Ископ“), звер („Дорћол“), злато („Ка сунцу. Ка рођају...“ и „Рана. Реч. И
песма“), пена („Круг“), мишеви („Ослушкујеш април“), светлост („Ископаник“),
пустиња („ ... КРАЉ долази...“), човек („Ал-хадир“), речи („Сан“). Зеленкаста
је крв („Ти си вековит“), а тамнозелено лице („Вид“).[12]
Плави:
шуме („Јутарња трава под мошницама“), пепео („Тамо где звезда дели маглу и
језик“), пламен лешева („Посматрам вас крманоши и капетани“), крстача („Време
је“), звезда („Баново брдо“), мушица („Булбулдер“), ветар („И Хомер“ и „Плави
ветар“), сунце („Ти си вековит“), језик („У тами наших речи“), гром („На врату
Ориона“). Модри: сенка („Покупе нас ветрови“), зуби („Твоји модри зуби“ и
„Пажљиво посеј“), сунце („Звездовечник“ и „Град“), челик („С оне стране
поноћи...“), људско месо („Модро људско месо“), стабло („И Хераклит је пио
мед“), земља („Ослушнуо сам басму“), сунце („Озвездан“). Плавичасти: снег
(„Певаш као змија“), ватра („Плавичаста ватра. Деца. Нетопири“); крв
(„Загонетка“).[13]
Црвени:
млеко („Црвено млеко“ и „Свети Вит“), човек („Црвен је и мртав човек“), мећава
(„Црвена мећава“ и „Ћеле-кула“), трска (“Жабља трава“), бујица („Да нацрташ
трмку“), иње („Време је“), пролеће („Једем хлеб испоснички“), лабуд („Очекују
нас“), магла („Пут чаровите горе“), ветар („Питагора“), сјај понора („У срцу
Невидбога“), коњи („Речи неизговорљиве“), оргуље („Мера“).[14]
Ружичасти: олово („У црној
вртачи“), глечери („А ти љубавниче“), планина („Неизмерни су путеви...“), тама
(„Бескрај“), море („Пауци“).[15]
Румен
је дах („Вид“).
Љубичасти
су: сумрак („Поливаш лице млеком“), тама („Жустри коњи звездани“), репатица („Обилић“),
коњ („На божијој стази“).
Наранџасти:
јабланови („Анђама“) и планина („Рај“).
Риђа је
ватра („Блуди Магелан“).
Опседантне
боје Тодоровићева песништва (оне које доминирају онеобиченим песничким сликама)
су, лоркијански,
зелена и плава. Речници симбола нам помажу да откријемо основна симболичка значења које зелена боја има: она је боја будућег
живота и смрти, будуће младости, наде и веселости, али, у исто време, и
промена, пролазности и љубоморе; као боја пролећа – означава репродукцију,
поверење, природу, рај, обиље, мир; такође – је симбол неискуства, лудости и
наивности; у вези је са бројем пет и вилинска је боја. Плава је боја воде као
женског принципа. Означава истину, откровење, мудрост, верност, племенитост,
мир, контемплацију, али и празнину и безгранични простор.
Цитирамо
исцело песму „Тајна“ у којој су подједнако делатни „јунаци“ деца и боје које их
„красе“:
Бојимо своју децу живим бојама. Зеленом.
Жутом. Плавом. По читавом телу. Она
плачу. Предосећају. Сузе им спирају
боје с лица. Нежно их хватамо за
удове,
приносимо стрмој литици клисуре и
бацамо
у реку. Река бесно хучи испод наших
ногу.
Крвава је. густа црвена пена одбија се
од
стена. Шкропи наше очи. Страшна је то
тајна.[16]
Завиримо мало и у
теоријске поставке и песничка умећа великих страних песника, књижевних
теоретичара и философа е да бисмо видели у какво се коло могао ухватити (могуће и ухватио) наш песник.[17]
Погледајмо, најпре, кратилијске
"слике" гласова о којима зборе неколики писци. Прво онај који је и
зачетник "теорије" – Платон, у Кратилу. По њему, р
"означава" кретање; и лакоћу и могућност пролажења кроз све
ствари; с и з дисање, дах, немир; д и т повезивање
и застој; н унутрашњост; о округлост итд. Дионисију Халикаршанину
л годи уху, р га раздражује, с је изразито неугодно, а м
и н бучно одзвањају. Варон дели гласове на: храпаве, глатке, закржљале, испружене, тврде и меке. Лајбниц, у Новим
есејима, за р везује жесток, а за л лаган покрет. По
Скалиђеру о "произлази из представе заокружености уста, док и,
које означује најкрхкији глас, нема ни грбе ни трбуха". Молијер, у Грађанину-племићу, вели: "Отвор
уста приказује управо један мали круг који представља слово О." Шарл
Нодије, аутор Збогара, између осталог
пише о "змијоликом изгледу слова С и З, Т које наликује на чекић, Б које
је профил уста и слика усана које га творе, О које се заокружује под пером као
што се усне заокружују у часу кад га изговарају..." (готово сви цитирани
пишу, наравно, о латиничним словима). Прво слово у речи или стиху за Малармеа
је "доминантни консонант" који нам помаже да објаснимо њихово значење
(Малармеов тумач Жан-Пјер Ришар назива га "алитерацијским кључем").
За знаменитог француског симболистичког песника, на пример, б значи
дебљину и округлост; п гомилање, неотицање, застој; ф јак и
сталан стисак; г жељу; ц брз и одлучан напад; с поставити
или, обратно, тражити; д дугу радњу без сјаја, устајалост, таму; т
заустављање, сталност; л дозивање без учинка, спорост, трајање,
устајалост, али и: скочити, слушати, волети; н одређен и уверљив значај,
блискост итд (француски песник испитује своју теорију служећи се речима
преузетим из енглеског језика). Интересантна су кратилијска промишљања Пола
Клодела. За њега су, најпре, о женка, а и фалус; ц – – конвексност/конкавност; е и ј – увијање, рефлексија; и,
такође – окомитост, јединство; л – полазак/повратак; о – округлост; с – узлазна
завојитост, силазна спирала итд. Као и Виктор Иго, и Пол Клодел се задржава и
на формалној еквивалентности између слова и предмета: А представља двоструке
лестве, И војника или стуб, О исконску округлост света, С стазу или змију, З
муњу, Х крст, Д велики трбух, Е рукавац, Ј удицу или изокренути пастирски штап,
Л сто без ногу, Н пут с наглим заокретима,
У посуду итд. За Велимира Хлебњикова, творца звезданог или заумног
језика ("Заумни језик полази од две претпоставке: 1) Први сугласник просте
речи управља читавом речи – наредбодавац је осталима; 2)
Речи које почињу истим сугласником обједињене су истим појмом, као да са разних
страна лете у исту тачку разума") и азбуке
ума ("сваки сугласник скрива иза себе неки облик и представља
име"), И – спаја, А
– супротставља,
О – умножава рат, Е – значи назадак, М – значи дељење целине на делове
или нешто малено, Л
– "прелаз
висине у ширину", К – одсутност кретања, смрт, Г – највишу тачку
итд. Руски футурист, у тексту "Уметници света", пише, између осталог
и следеће: "В на свим језицима значи обртање једне тачке око друге – или по читавом кругу, или
само по једном његовом делу, нагоре и надоле; [...] ... Х значи затворену криву
која одељује положај једне тачке од кретања према њој друге тачке (заштитна црта).
[...] ... С значи непокретну тачку која
служи као полазна тачка многим другим тачкама које у њој почињу свој пут. [...]
... Н значи одсуство тачака, чисто поље." О муклости и злослутности
самогласника у пишу В. Иванов, Китерман, Гринман... (последњи говори и о
"раздраганости" самогласника а). У чувеној Теорији књижевности Рене Велек и Остин
Ворен утврђују "постојање битних веза између самогласника предњег реда (е
и и) и танкости, брзине, јасности и сјајности, као и између самогласника
задњег реда (о и у) и незграпности, спорости, мутности и
мрачности..."
Морис Грамон пише, у Француском
стиху... , 1913 године, како сваки звук изазива специфичну емоцију (он утврђује
и постојање "импресивних" вредности појединих гласова). То ће касније
преузети многи теоретичари. Између осталих, и Пјер Гиро који, у делу Језик и версификација у делу Пола Валерија, бележи: "Гласови
директно делују на наш осећајни ритам" и Стефен Улман који, у Принципима семантике, пише:
"Афективна страна језика једнако је значајна као и његова спознајна
функција." Ото Јесперсен говори о симболизму гласова, Чарлс С. Пирс о "универзуму
говора", а Андре Спир о артикуларном покрету који одређује смисао који ће
нам глас сугерисати. Знаменити руски лингвист формалистичког усмерења Осип
Брик, у Звуковним понављањима, пише
како "елементи сликовног и звуковног стваралаштва постоје истовремено, а
свако поједино дело у ствари је резултанта та два разнородна песничка
стремљрења".
По Александру Попу "звук се мора доимати као јека
смисла"; по Полу Валерију "Песма
(је – Д.С.) то
дуготрајно оклевање између звука и смисла". Валери бележи (окончаћемо наша
цитирања тиме) и следеће: "Право значење једне речи могло би се
схватити из онога према чему она води изван језика."[18]
Тодоровићева
поезија је – написали смо то у ранијем раду о њој – поезија све-чула. Свака
његова песма истовремено је и песма по себи, и саставни део циклуса, и саставни
део збирке и саставни део читавог његовог опуса. Она је и саставни део
планетарне поезије, поезије која је – сигнализму захваљујући – постала водећа
поезија времена у којем јесмо.
[1] Било
је у изборнику и песама из Алгола,
Нокаута, Сремског ћевапа и Chinese erotism.
[2] „Реч се расцветава“, „Као
зорни знак“, „Из ока сновидећег“, „Нагост невољника“, „Глувило мрклине“, „Будим
се из кошмара“, „Пољубац одуваног маслачка“, „У Троји опустелој“, „Ослушкуј
неизрециво“, „Громки глас Заратустре“, „Језде несмирници“, „Језик је пламен“,
„Речима разапет“ и „Црне небеснице“.
[3] „Непресушна моћ певања (Поезија све–чула
Мирољуба Тодоровића)“, Савременик плус,
146/147/148 (2007), стр. 116–130; „Несмирљив поетски ратник“ у Душан Стојковић,
Жубор метафизичког, Огледи о српском
песништву, Алтера, Београд, 2010, стр. 35–44. и Унус мундус, Ниш, 41 (2012), стр. 129–133; „Песме из Пандорине
кутије“ (у штампи). Види и мој текст
„Поетика Мирољуба Тодоровића“ у Планетарни
видици сигнализма, приредио Миливоје Павловић, Београд, 2010, стр. 29–56. и
Унус мундус, Ниш, 41 (2012), стр.
133–149.
[4] То
би требало испитати у посебном раду.
[5] Тодоровић, у поетичкој књизи Жеђ граматологије (Сигнал, Беорама,
Београд, 1996) пише: "Дарујући своје тело свету гестуални песник свет
претвара у песму". Полазећи од теоријско-метафоричке тврдње великог америчког песника
Воласа Стивенса по којој "Тело је велика песма", Тодоровић исту
понавља, уз малу "атомизацију": "Тело пише песму (текст). Песма
уобличава тело. Песник је песма" (Поетика
сигнализма,
Просвета, Београд, 2003, стр. 159). У Поетици сигнализма
(Просвета, Београд, 2003, стр. 8) Тодоровић пише како језик постаје „језик –
светлост“.
[6] Песников
силазак у песму јесте
"Силазак у дубину, у отворени понор језика" (Ка
извору ствари Земун, Београд, 1995, стр. 66), спуштање у "подземље језика" (Исто, 94), продор "с друге стране језика" (Исто, 69) где се налазе "Тамни, неистражени простори између бића и
језика" (Игра и имагинација, Сигнал, Београд, 1993, стр. 13). Омогућавају
да се груне "Из лавине језика у експлозију песме" (Ка
извору ствари, стр.
25) тако што је
"Слобода и независност речи претворена у експлозивну лавину песничких
слика и ритма" (Ослобођени језик, Графопублик, Београд, 1990, стр. 52).
[7] У
књизи Хаос и космос (Феникс, Београд,
1994) Мирољуб Тодоровић пише како су једине песмине међе
"границе светлости" . И стварање и читање песама једино
је могуће ако се текстови осветле изнутра асоцијативном магмом песника и
онога ко у поезију урања.
[8] Примере
из Траклова песништва узимамо из две књиге његових песама преведених на српски
језик: Изабране песме, превод
Бранимир Живојиновић, Српска књижевна задруга, Београд, 1990. и Земља сна, превод Бојан Белић, Службени
гласник, Београд, 2014. У предговору уз свој превод Траклових песама, насловљен
„Георг Тракл – странац на земљи“, Бојан Белић пише: „Колорит Тракловог
песништва има двоструки карактер. Први је онтолошки, тј. поистовећивање
колорита с унутрашњим аспектом перципираног и с његовим бићем, тако да `плава звер, смеђе вино, бели
галебови` постају сопствени живи ентитети. Други аспект колорита јесте
изједначавање боје с песниковим психичким доживљајем и субјективном
перцепцијом.“ (стр. 10). Доминантне боје његова песништва су плава и пурпурна.
Следи смеђа. У игри је и придев сребрн.
[9] Траклу
су бели: сен, корак, звер, звезда, туга, ноћ, сан, глас, живот. У песми
„Пролећно вече“ пева о тихо-белим водама.
[10] Траклу су црни: жаба, облак, снег, анђео,
смех, небо, близина, раскош капије, метална небеса, киша, сопственост,
грозничавост, ветар, гнус, разарање, роса, грозница, корак, корачање, ћутња,
пролетање птица, труљење, мраз, вожња, сан, мачеви лажи, олуја, сенка, минути
лудила, тишма, свежина ноћи, сета, прилика зла.
[11] Траклу
је сив смрад.
[12] Траклу
су зелени: светло, вода, магла, шупљина, каљуга, сенка, степенице лета, тмина,
растакање меса, лето, тишина, крст, кристал.
[13] Траклу су плави: вода, звер, сен(а), сенка,
јадиковка, жалопојка, капак, веђа, слика, безмерје, ваздух, слуз, шпиља,
тренутак, љубавници, облак, врело, плод, човекова прилика, оргуље, дашак,
тихост, звоно, душа, растакање, осмех, цвет, лице, оклоп ратника, лед, чун,
шпиља, пролеће, шуштање, тама, врело,облак дечакова сенка, свежина, талас
глечера, језа, мир, ноћ, кладенац, звук фруле, огледало, глас анђела, тишина. У
песми „Три рибњака у Хелбруну“ он има прилог вечерњеплаво.
[14] Траклу
су црвени: налети, језа, јад, тишина твојих уста, хајка, дивљач, звер,
мужјаштво, облак, сенка. У песми „Псалм“ он пева: црвенкаста лупа из ковачнице, а у песми „Три сна II“
налазимо крв-пурпурна небеса.
Пурпурно је једна од основних боја Георга Тракла. Такви су: вињага,
грожђе, лоза, облак, смех, сунце, клетва, снег, уста, шпиља, пламен, ноздрва,
крв, руке звезда, звезда, пламен, сладострашће, месец, сан, ожиљак сете, мука,
цвеће, ноћни ветар, облак, чело, лаж, талас битке, тело.
[15] Траклу
су ружичасти: уздаси, анђео, звоно, човек, урвина, дан, ветар, снег. Рујни су
му: плам, сати и шума, а у песми „У селу III“ пева о рују ноћног ветра.
Тракл веома често боје означава као сребрну и златну. Сребрни су му:
вода, корак, чун, капак, снег, табани, језик и ноћ, а златни: облак, обличје,
рибе, језа, цвет, сунцокрет, дан, сјај, кола, очи, шума, вино, зрак, шума,
вино, јесен, свежина, око почетка, мир, сенка, лишће, девица, ратни поклич,
тишина вечерња, стаза, дах, човеков лик, крушка, уздах, гласови, грање ноћи, а
у песми „Ноћу“ пева: црвено злато мог
срца.
Траклу је тихост смеђа. Он има и сребрносиву боју, али и бледу.
Као и Тодоровић, изузетно ретко посеже за жутом бојом. Пева једино, у
песми, „На гробљу“, о жутом мирису
тамјана.
[16] Мирољуб
Тодоровић, Ловац магновења, стр. 494.
[17] Анализа
Тодоровићевих песама тако што би се пажња обратила на гласове / слова као
основне њихове атоме је оно што би тек требало да се обави и што тражи велики
труд и пажљиво испитивање одабраних примера. То остављамо за неку другу прилику
а овде подастиремо само претходно теоријско „голицање“.
[18] Примере
смо углавном позајмили и цитате преузели из сјајне књиге Жерара Женета – Мимологије, Пут у Кратилију, превод Нада
Вајс, Графички завод Хрватске, Загреб, 1975.
No comments:
Post a Comment