ПЛАНЕТАРНИ
ИНТЕРВЈУИ МИРОЉУБА ТОДОРОВИЋА
(Мирољуб Тодоровић, Извори
сигнализма: интервјуи, Еверест Медиа, Београд, Међународна културна мрежа
„Пројекат Растко“, Београд, 2018)
У Изворима сигнализма,
који су штампани као шездесет друга књига библиотеке „Сигнал“, Мирољуб
Тодоровић је сакупио најзначајније интервјуе које је током дугог трајања
сигнализма био у прилици да дâ. Интервјуа је осамнаест, а један – „Извори
сигнализма“ – се, пошто се гласило за који је узет у међувремену угасило, није
појавио онда када је био дат, али то нипошто не значи како је застарео. Вођа
сигнализма интервјуима је прилазио максимално озбиљно и промишљено и они се
указују као значајно штиво на основу којег се може промишљати сигналистичка
поетика уопште, једнако као и песникова лична поетика. И неки други наши писци,
посебно Данило Киш, своје интервјуе су третирали као поетичке текстове и
уносили их накнадно у своје есејистичке књиге.[1]
Неки од Тодоровићевих интервјуа објављени су у његовим ранијим књигама: Планетарна култура (1995), Miscellaneae (2000) и Токови неоавангарде (2004). Само се два
последња, „Сигнализам ослобађа језичку енергију“ и „Трагање за неизговорљивим“,
по први пут штампају у књизи. Поређани су хронолошки: први је из 1971, последњи
из 2010. године. Тодоровићу су постављали питања Слободан Вукановић (3),
Миливоје Павловић (2), Добрица Камперелић, Андреј Тишма, Бранислав Милтојевић,
Иван Правдић, Илија Бакић, Јелена Косановић (2), Душан Станковић, Зоран
Радисављевић и Драган Богутовић, а писац је дао и одговор на редакцијска питања
сомборског часописа Домети 1991.
године у оквиру рубрике „Именик“. „Завичај и поезија“ је текст који је написан
за каталог „Сигнализам – посебан фонд Мирољуба Тодоровића у спомен Надежде
(Надице) Тодоровић“ у коме је требало да буде представљен пишчев легат нишкој
Народној библиотеци „Стеван Сремац“, који није објављен, те се прилог појавио,
под измењеним насловом „Моје нишке године“, у нишким Народним новинама, LIII, бр. 10406, 31. децембар
1996 – 1, 2, 3. јануар 1997.
Оно што Тодоровићеву књигу драгоценом чини, поред самих
текстова, јесте дво-антологија која их прати: прву чине цртежи који су
Тодоровићеви портрети, а другу песникове визуалије чији су „рам“ исечена слова
а главни „јунак“ сам Тодоровић.
Хронолошки распоред интервјуа омогућује нам да пратимо
развој сигналистичке мисли. Морамо, међутим, напоменути како сигнализам није
теоријски „лутао“. Већ првим Тодоровићевим „космичким“ поемама и раним
манифестима он је зацртао своју уметничку територију и касније су само основне
његове поставке доживеле своју логичну разраду и били освајани нови литерарни
жанрови.
Поетички ставови Тодоровићеви из његових интервјуа потпуно
су равноправни са онима које је он изнео у својим манифестима, есејима и,
каснијим, есејистичким муњограмима који
су постали заштитни знак његове есејистике. Они су само били разрада онога што
је сигнализам остварио и најава онога што је овај правац био науман тек да
оствари. Прилика је да се укратко на њима задржимо.
У првом од њих, „Уметност и наука“ (1971)[2],
реч је о ономе што је насловом истакнуто. Констатује се како је нова /
сигналистичка поезија „синтеза поезије и ликовних уметности“, „дубоко хумана“,
и како је њен језик „универзалан“. (стр. 7) „Права“ уметност не сме да се
задовољи постигнутим, непрестано мора да истражује, не сме се претворити у хоби
који ће уметника преобратити у „дворску будалу“. (8) Уметност треба да „прати
науку“ (чак и употребљавајући „неке од научних метода“), али тако што ће
откривати „нове просторе... које ће наука испитивати“. (8)
У другом, „Песма је у структури света“ (1978)[3],
у којем пише о томе да се сигнализам игнорише и наводи разлоге због чега се и
како то чини, Тодоровић је убеђен како „његове се идеје никада неће угасити,
нити окаменити“. (13) До одбацивања сигналистичких новина долази стога што се
он, неправедно, своди на визуелну поезију (мада је неких њених облика било и у
древним друштвима, она је стварно „производ електронске цивилизације и све
јединственијег планетарног друштва“), иако су „најинтересантнија истраживања
била на плану вербалног, у самом језику“ (14), а сигналистичка поезија заправо
јесте – Други манифест сигнализма то
подвлачи – „потпуно ослобађање језика“.
(15)
У трећем, „Сигнализам `изам` или изум“ (1981)[4],
вођа сигнализма своди биланс дотада постигнутог. Подсећа да је најпре (од 1959.
до 1969) био соло сингалиста, а онда је оформљен покрет који није био, попут италијанског
футуризма, дадаизма или зенитизма, на пример, антиуметност заснована на
негацији раније уметности, у бити анархична, већ је његова девиза од самог
настанка била „перманентно револуционисање бића уметности“ (20), а „песнички
језик више није само један одређени, систематизовани национални језик са свим
својим лингвистичким законима, већ и знатно шири скуп знакова, сигнала,
симбола, звукова и гестова“. (21). Истиче фоничку и гестуалну поезију. Указује
на прву антологију сигналистичке визуелне поезије објављену 1972. године у
четвртом броју Сигнала. (Часопис се,
на жалост, због недостатка подршке и финансијских тешкоћа, угасио годину дана
потом.) По Тодоровићу, Алгол је „сам
по себи, и сам за себе, једна објект поема (у сигналистичком смислу“. (25)
Говори о свом раду на сигналистичком роману Апејрон,
уз констатацију: „Као да проза пружа више отпора експерименту него поезија.“
(25)
У кратком интервјуу „Оспоравани сигнализам“ (1987)[5]
Тодоровић с разлогом запажа како је покрет који води најоспораванији и
најнападнији у нашој књижевности уопште. Напади су били са најразличитијих
страна: од традиционалиста, лажне авангарде и, готово најжешћи, од отпадника
покрета. Писац није поред њих прошао као поред турског гробља, већ се упустио у
полемику и „збрисао“ противнике (да се то стварно збило потврђује нам мук оних
који су задобили полемичке ударце или њихова млака и уплашена одбрана) већ је
објавио две полемичке књиге: Штеп за
шуминдере (1984) и Певци са
Бајлон-сквера (1986), које се по полемичком набоју могу упоредити са
Крлежиним Дијалектичким антибарбарусом
(1939) и Кишовим Часом анатомије (1978).
И пети интервју, „Европа и сигнализам“ (1991)[6],
је веома кратак. Сигнализам је оцењен као „наш аутохтони покрет“ (37),
истакнута је апејронистичка поезија сасвим супротна претходној –
сцијентистичкој, споменута одбрањена докторска дисертација о сигнализму
Јулијана Корнхаузера и она коју управо приводи крају Живан Живковић и одато
признање бившем надреалисти и изузетно активном (ново)сигналисти Љубиши Јоцићу.
Још краћи (најкраћи у Изворима
сигнализма) је следећи – „Писање као одбрана од смрти“ (1991)[7].
Поред наслова и реченице по којој му је „прави и једини завичај само поезија“
(42), писац набраја књиге које су пред штампањем и на којима тренутно ради.
Исте године (1991) Тодоровић је дао још један интервју –
„Сигнализам – феномен наше културе“[8].
У њему је сажето и прецизно описан читав историјат овог авангардног покрета.
Издвајамо следеће реченице: „Никада нисмо представљали котерију, а још мање
загрижену секту“ (47) и „Пре више од двадесет година користио сам компјутере у
писању поезије. То је изазвало шок у нашој литератури и бурне реакције. Испало
је као да сам склопио уговор са самим ђаволом, електронским Мефистом, који се
спрема не само да уништи културу већ и читаву планету. Добио сам тада од
критичара, заиста, велике батине од којих се још увек опорављам.“ (49) Додаје:
„Покрет мејл-арта је планетартни покрет без преседана у историји људске
културе.“ (50)
Следећи интервју насловљен је „Свет је пун сигнала“ (1993)[9].
У њему је реч о мејл-арту који је, „по својој природи... планетарна уметност“.
(53) Претече су му дадаисти, посебно Марсел Дишан, али се као прави интернационални
покрет у који се и Тодоровић, посебно успешно својом Неуспелом комуникацијом (1979), укључује – јавља крајем шездесетих
и почетком седамдесетих година двадесетог века. Слаже се са интервјуистом који
његову књигу Фортран (1972) сматра
једном од култних сигналистичких књига.
„Извори сигнализма“ (1995)[10]
говоре о ономе што је насловом истакнуто. Као књиге које су биле његово
упознавање са историјском авангардом Тодоровић спомиње две на наш језик
преведене: Од Бодлера до надреализма
(Веселин Маслеша, Сарајево, 1958) Марсела Рејмона и Апстрактна умјетност (Младост, Загреб, 1959) Мишела Сефора. Више од
Родченка, Маљевича или Паула Клеа, осваја га и бива „право откровење“ Анри Мишо
„са својим ташизмом и `калиграфским психограмима` под чијим утицајем дуго
ствара(м)“. (61) Од песника признаје као оне који су му били инспирација Волта
Витмена, Томаса Стернс Елиота, Сен-Џон Перса, Дилена Томаса, Алена Боскеа,
Момчила Настасијевића, Бранка Миљковића. Помиње У цара Тројана козје уши (1995)
– књигу гестуалне поезије, „најескстремнијег облика сигналистичке
поезије“. (65)
„Проширивање поетике сигнализма“ (1995)[11]
је интервју дат поводом објављивања чак пет Тодоровићевих књига претходне,
1994-е, године: Румен гуштер кишу
претрчава, Девичанска Византија, Стриптиз, Гласна гаталинка и Хаос и Космос и једне која се појавила у
години давања интервјуа: Ка извору ствари.
Писац жали што нису адекватно критички пропраћене две драгоцене књиге
сигнализму посвећене: Сигнализам: генеза,
поетика и уметничка пракса Живана Живковића и постхумни Огледи о сигнализму Љубише Јоцића.
„Завичај и поезија (Моје нишке године)“[12]
је аутобиографско пишчево подсећање на године проведене у Нишу који он сматра,
иако је у Скопљу рођен, за „свој родни град“. (75) Драгоцен је осврт на прве
сигналистичке публикације настале управо у овом граду (и сам настанак, прве
објаве, овог покрета) и тврдња како је „опседнутост“ смрћу уочљива у читавом
песниковом делу. (81)
„Сигнали у простору, времену и уметности“[13]
су први од четири интервјуа које је Мирољуб Тодоровић дао исте, ратне – 1999-е
– године. У њему говори о снажним отпорима (и потпуном неразумевању) који су
пратили његове прве књиге. Признаје: „Корени сигнализма су дубоки и ја их
најпре видим у футуризму и дадаизму.“ (89) Пише о страним писцима са којима је
сигнализам успоставио чврсте везе и сарадњу и који су се радо, као раније
значајни авангардни уметници када је Мицићев Зенит био у питању – одазивали прилозима у Сигналу и, касније, у зборницима о сигнализму. Пише о шатровачком
језику који је он у књижевност и увео на велика врата и „његовом обогаћивању,
јер се нисам либио да речи, којих није било, а биле су ми потребне, сам створим
по оним неписаним `правилима` шатроваца“. (92)
„Песма је изнад разума“ (1999)[14]
је прича о збирци апејронистичке поезије – Звездана
мистрија (1998). Тодоровић је искористио прилику да објасни шта оваква
поезија представља: „Апејрон је стваралачки, креативни хаос и он представља
кључни елеменат сигналистичке поетике. Иницијалне полуге у апејронизму, односно
овој врсти поезије, су игра и имагинација, комбиноване са самостваралачким
радом ослобођених, осамостаљених речи, синтагми и делова језика.“ (97) По њему,
„сигналистичка поезија и поетика су истраживање и игра“. (102) И раније је
признавао како су корени сигнализма у футуризму и дадаизму, а сада више не
заговара одбацивање сваког помињања надреализма када је сигнализам у питању. До
тог одбијања је долазило стога што су, неуки или злонамерни свеједно,
истраживачи изналазили много више веза између ова два покрета него што их је
заиста било, а до „отопљавања“ његових ставова дошло је, између осталог, и зато
што су бивши надреалисти Оскар Давичо и, посебно, Љубиша Јоцић здушно
сигнализму пришли и унутар њега – посебно други – остварили видљиве резултате.
Следећи интервју, „Поезија је краљица уметности“ (1999)[15],
задржава се на поезији као самом језгру свеколиког сигналистичког деловања. По
Тодоровићу, управо у њој, која је „краљица уметности“ (106), постигнути су
највећи успеси. Потом, и у ликовној уметности. Тодоровић тврди: „Из окриља
сигнализма произишао је и српски поетски постмодернизам.“ (106) Говори како је
сигнализам код нас дочекан са неразумевањем и отпором, а у свету готово са
одушевљењем пошто су они који су писали о њему били свесни новина које је он
светској уметности подарио. За себе каже како је „превасходно песник“ (108), а
„Песма је крик из утробе егзистенције, говор жудње.“ (108)
Ратни број часописа Сигнал
доноси реаговања наших и страних уметника на НАТО бомбардовање наше земље и
чине овај часопис, за који се, као и за покрет чије је гласило, тврдило
неосновано како је затворен у своју кулу од слоноваче / свој свет, ангажованим
криком за погаженом правдом и затртом хуманошћу. О томе је реч у „Ратном Сигналу“ (1999).[16]
У тексту је дато и кратко подсећање шта је сигнализам од почетка свога излажњеа
био, какви су му уметнички науми били и како и колико су остварени.
Најдужи текст у књизи је „Столеће сигнализма“ (1996).[17]
Интервјуиста Миливоје Павловић и интервјуисани Мирољуб Тодоровић су њиме
сачинили „неку врсту субјективног биланса сигналистичког покрета“ (113) и
лоцирали „његово место у савременој српској књижевности“. (113) Тодоровићев
напад на традиционализам наше културе и књижевности једнако је жесток као и
онда када је био изведен по први пут. Он је био „и остао то до дан-данас, тај
традиционализам и више од покрета. То је монструм, мóра које се ова култура и
ова литература никада неће ослободити, нити има жељу да се ослободи.“ (117)
Тодоровић тврди: „Сигнализам је породио сам себе.“ (117) Главне `кривце` за
визуалије треба „тражити у егзактним наукама: хемији, биологији, физици,
математици...“ (118–119) Овај пут Тодоровић даје најисцрпнији историјатт
настанка и раног деловања сигнализма као европски, и светски, значајног
неоавангардног покрета, уз навођење имена сарадника и присталица и кратко
скицирање кључних акција и дела. Издвајамо део који се оноси на сигналистичку
поезију за децу:
„Најбоље резултате дали су, рекао бих, Влада Стојиљковић и
Слободан Павићевић. Они су својом поезијом за децу ушли на велика врата српске
литературе намењене најмлађима. Стојиљковић је своје песме често сам и
илустровао, веома инвентивним графикама, спајајући тако, на особен начин,
вербално и визуелно.
Конкретистичке и визуелне елементе изражавања уноси у поезију
за децу, и даје запажене резултате, и нишки песник Звонимир Костић Палански.“
(137)
И сам
Тодоровић се, песмама из збирке Степениште
(1971) и Наравно млеко пламен пчела (1972),
обрео у антологијама поезије за децу које су припремили Димитрије Миленковић и
Гжегож Латушињски (други на пољском језику). За њега, поезија је одувек и сада,
„истраживање, стално трагање за неизговореним и неизговорљивим“.[18]
Помиње своје псеудониме: Јелић, Вид, М. Т. Вид, Горан Газивода, М. Стојкин.
Сматра како је „првенствено песник“. (140) Закључује: „Искрено мислим да ће
наредно столеће бити столеће сигнализма. Ми смо само семе, тек ту и тамо
стидљиво проклијало. Даљи развој сигнализма видим у потпуној експлозији планетарне
и почецима остваривања космичке уметности. То ће бити посебно видљиво у
интермедијалним сегментима.“ (147)
Претпоследњи интервју има наслов „Сигнализам ослобађа
језичку енергију“ (2007).[19]
Повод за разговор је био добијање престижне награде Вукове задужбине за
уметност за збирку Плави ветар
(2006). Тодоровић говори чиме су сигнализам и он сам и његово дело коначно
заслужили да буду признати и у средини у којој су се као аутентична и самородна
неоавангарда појавили. Набраја значајне уметнике са којима је сарађивао и који
су о сигнализму писали и антологије у којима су се његове песме обреле.
Последњи интервју у књизи је „Трагање за неизговорљивим“
(2010).[20]
Још једном се Тодоровић враћа у историјат покрета којем је на челу, спомињући
негативне (Зоран Мишић, Ели Финци) и позитивне реакције (Душан Матић, Оскар
Давичо, Петар Џаџић, Света Лукић, Љубиша Јоцић) на њега и оне који су били у
покрету на самим његовим почецима и касније (Марина Абрамовић, Добрица
Камперелић, Андреј Тишма, Илија Бакић, Слободан Шкеровић, Звонко Сарић,
Богислав Марковић), изложбама сигналистичке уметности, реакцијама страних
уметника... Говори: „ ... сада (ми је) нешто ближа ова друга, апејронистичка
поезија, у којој су критичари видели метафизичке пропламсаје, па чак и неку врсту
религиозне интонације. Ништа ме, међутим, не спречава да уживам у дрскости, а
често у безобразлуку својих раних песама из Свиње,
Гејака, Чорбе од мозга, Кинеске еротике и Пуцањ у говно.“ (160)
После интервјуа следи обиман, готово потпун, драгоцен библиографски
прилог: „Дела Мирољуба Тодоровића на страним језицима и у страним листовима,
часописима, књигама, антологијама, зборницима, каталозима, блоговима и
сајтовима“ (в. стр. 165–188). Он је белодан доказ колико је дело вође
сигнализма, по Љубиши Јоцићу нашег Андре Бретона (135), Мирољуба Тодоровића,
заговорника планетарне уметности, ваистину планетарно.
У Визијама сигнализма
имали смо аутоинтервју, укрштено
пропитивање Јелене Марићевић и Ивана Штерлемана. И интервју је сасвим
легитимно, на велика врата, укључен у сигналистичку поетику, поставши књижевни
жанр који се никако „прескочити“ не сме.
Душан
Стојковић
[1] У Кишову књигу Живот,
литература (Свјетлост, Сарајево, 1990), на пример, унети су: „Живот,
литература“ (стр. 9–31), „Тражим место под сунцем за сумњу“ (133–157), „Удео
чуда и труда“ (158–170), „Изазов на књижевном пољу“ (171–180) и „Добро
намештене замке“ (181–186), а у Homo poeticus (Београдски
издавачки-графички завод, Београд, 1995): „Моћ и немоћ ангажованости“ (197
–202), „Антрополошки роман“ (203–207), „Горки талог искуства“ (208–214), „Сви
гени мојих лектира“ (215–221), „Не усуђујем се да измишљам“ (222–226), „Писање
као терапија“ (227–232), „Пешчаник је
савршена пукотина“ (233–242), „Панонија, Панонија“ (243–245), „Књиге ипак нечему
служе“ (246–252), „Све мање, све ређе, све опрезније“ (253–255), „Доба сумње“
(258–290), „Књижевност и судбина“ (291–303), „Опсесија може да сломи и наду“
(304–309), „О злу и искуству“ (310–314), „Баналност је неуништива као пластична
боца“ (315–333) (првих једанаесет је раније штампано у Кишовој књизи По–етика, књига друга, Мала библиотека
Идеја, Београд, 1974, 27–183). БИГЗ је
имао – касније се удружио са СКЗ –
библиотеку „Разговори с писцима“ у оквиру које су се појавиле следеће
књиге: Данило Киш, Горки талог искуства,
1990, Ана Шомло, Хазари, или обнова
византијског романа: Разговори са Милорадом Павићем, 1990, Живојин
Павловић, Језгро напетости, 1990,
Милош Црњански, Испунио сам своју судбину,
1992, Борислав Пекић, Време речи,
1993, Душан Радовић, На острву писаћег
стола, 1995, Стеван Раичковић, Један
могући живот, 1996, Миодраг Булатовић, Никад
истим путем, 1999.
[7] У питању су заправо пишчеви одговори на редакцијска питања у оквиру
рубрике „Именик“ сомборских Домета.
[10] Разговор је водио Иван Правдић и било је планирано да буде штампан
у часопису Магнет, али се овај у
међувремену угасио.
[12] Ово није интервју већ текст написан за (необјављен) каталог „Сигнализам – посебан фонд Мирољуба Тодоровића у спомен Надежде (Надице)
Тодоровић”.
[17] Разговор је водио истакнути сигналиста Миливоје Павловић. Штампан
је у Павловићевој књизи Свет у сигналима,
Прометеј, Нови Сад, 1996, стр. 83–123, а потом прештампан у Тодоровићевој књизи
Токови неоавангарде, Нолит, Београд,
2004, стр. 89–133.
[18] Нимало случајно један од најобимнијих избора из своје поезије
управо је и насловио Глад за
неизговорљивим (2010).
