СИГНАЛИЗАМ КАО ОГЛЕДАЛО ЧУДЕСНОГ

СИГНАЛИЗАМ КАО ОГЛЕДАЛО ЧУДЕСНОГ

 

          (Магија сигнализма / The Magic of Signalism, Everest media, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2016)

          Као педесет седма књига библиотека „Сигнал“ појавио се зборник Магија сигнализма. Он је природни наставак свих ранијих зборника који су покушавали да одгонетну шта сигнализам јесте, како се он развија и шта је то што га чини неугасиво авангардном и планетарном уметношћу. Зборници су штампани било у часописима (нпр. у Корацима 1976-е, Багдали 1986-е, Повељи 1988-е, Књижевности 1989. и 2013-е, Градини 2006-е, Савременику 2007-е...), било у засебним књигама: Сигнализам `81, КПЗ Оџаци, Оџаци, 1981, Сигнализам – авангардни стваралачки покрет, Културни центар Београда, Београд, 1984, Сигнализам у свету, приредио Миодраг Шијаковић, Београдска књига, Београд, 1984, Сигналистичка утопија, Сигнал, Београд, 2001, Сигнализам, уметност трећег миленијума, Сигнал, Београд, 2003, Гласови планетарног – визије сигнализма, Сигнал, 2003, Размишљајте о сигнализму / Think about Signalism, Сигнал, Београд, 2004, Време сигнализма / The Times of Signalism, Библиофилско издање, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006, Демон сигнализма, Библифилска издања, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2007, Планетарни видици сигнализма, приредио Миливоје Павловић, Београд, 2010, Изазов сигнализма / The Challeng of Signalism, Књижевност, Београд, година LXVIII, бр 4 / 2013, Столеће сигнализма / The Century of Signalism, Everest Media, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2014, Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића,  приредио Миливоје Павловић, Библиотека града Београда, 2014. Ниједној књижевној појави или правцу у српској књижевности није посвећена толика, и таква, пажња, те се сигнализам издваја као феномен своје врсте. Он, не само да траје, него је непрестано жив и свеж за нове, такође живе и свеже, критичке увиде, оцене и процене. Као што је реч столеће у претпоследњем зборнику била „одговор“ на реч изазов која се налазила у наслову онога који је њему претходио, назив последњег зборника садржи реч магија. Сигнализам који изазива и обележава век у којем то чини тако што се пола века за читав век може узети, несумњиво магија јесте.

          И овај зборник има међу својим корицама мини антологију визуелних песама. Две се налазе на корицама: прва, изузетно успела, џојсовска не само стога што је њен саставни део портрет знаменитог ирског писца, најавангарднијег светског писца уопште – дело је Ивана Штерлемана, а друга – она која је на задњим корицама – творевина је Милоша Јоцића. Поред њих, ту су и: још две, такође изузетно успеле, Ивана Штерлемана, три Милоша Јоцића, три Мирољуба Тодоровића, као и визуелни прилози Џима Лефтвича, Реида Вуда, Кеичи Накамуре, Данијела Далигана, Дмитрија Булатова, Франка Бушића, Владимира Милојковића (два), Адријана Сарајлије, Немање Митровића, Добрице Кампарелића, Дејана Богојевића, Оливера Милијића и Јелене Марићевић. Ликовним прилозима крцати су текстови „Буквар за пантропе“ Стевана Бошњака, „Гучи наочари на Дорћолу“ Миливоја Анђелковића, и, посебно, „Дипл/омни/опиа“ Илије Бакића, у оквиру рада „Супекматизам“ Маше Н. Војновић дата је читава серија сигналистичких печата Јарослава Супека, Дарко Вулић нас дарује са два „шумска сигнала“, а писмо Јарослава Супека Мирољубу Тодоровићу о сигналистичком роману пошиљаоца МЗС, пропраћено је једном страницом сигналистичког романа Бројке истога аутора. Одавно је сасвим очигледно како се они који сигнализму гравитирају у овај књижевни покрет укључују тек онда када визуелну песму оформе. Визуелне песме су, и буквално, улазнице за сигнализам. Једнако као и ранијим зборницима, карактеристично за сигнализам уопште, међу сарадницима су и писци из иностранства. Планетарни правац отворен је за читаву планету.

          Присуство значајних сигналиста из иностранства не ограничава се само на визуелне песме. Џим Лефтвич је у зборнику представљен и песмом „Шест Месеци Није Пресуда“ и кратким „Субјективним асемичким поставкама“ (оба прилога је са енглеског превео Слободан Шкеровић). Његова визуелна песма заправо и јесте „асемичка“ песма и она је, као и све остале песме ове категорије, поникла „из типографије, не из калиграфије“ (стр. 49). Основна поставка есејистичког Лефтвичевог прилога гласи: „Можемо да читамо оно што није написано.“ (50) Сплитски књижевник Франко Бушић, председник „ДАДАнти“ – Удруге за промицање Експерименталне Умјетности, али и члан Удружења књижевника Србије, уз визуелну песму, дарује нас и са пет (нео)дадаистичких песама од којих једну – „Предигра“ – штампамо исцела:

          не немој не не

          ооо да да

          не не не то

          да да мммм

          не не не не не

          умгх

          м м м м м м

          м м м м м м

          блуп

          стоко

          скоро сам се угушила

Другој наводимо само наслов – „Сред пушака и крушака дугоушака“.

          Сваки зборник о сигнализму склапа се као теоријска књига укрштена са антологијским пресеком актуалног сигналистичког стваралаштва. Нипошто случајно бира се текст који ће бити уводни. Овај зборник отвара онај који је насловљен „Сигнализам или: One method to rule them all“ Василија Милновића. Он је, имплицитно, полемички. Велики број тумача сигнализма питао се, и још се пита, како овај неоавангардни покрет траје тако дуго иако је за све авангарде карактеристично да бурно блесну и брзо се угасе. Једино је надреализам, захваљујући ванредној енергији и непрекидно обнављаној инвентивности Андре Бретона, био изузетак. Милновићев „одговор“ на то упорно питање су следеће претпоставке које он за истину узима: „... неоавангарда никада није постојала“ већ „је реч о истој оној расној авангарди, која је у корпусу српске културе отпочела своје просијавање између два рата; и (да) авангарда као таква није ексклузивно књижевни феномен, него (да) припада новој интердисциплинарној, синкретичкој и апејронски заснованој уметничкој парадигми – можемо закључити да су основне смернице оваквог концепта усмерене на измену читаве стварносне парадигме и да се не ради о једној уметничкој концепцији, него о револуционарној платформи за измену света“. (7) Додаје како је „авангарда, кроз сигналистички метод, дошла до свог (дуго траженог) израза у савременом технолошком окружењу“. (7) Сам Мирољуб Тодоровић негира било какву везу сигнализма са надреализмом, а признаје како покрет којем је он на челу додирне везе има са футуризмом и дадаизмом. (И надреалисти, посебно у првом Бретоновом Надреалистичком манифесту, признају како књижевне претече имају.) Сигнализам је од самих својих почетака био присутан у интердисциплинарним остварењима Марине Абрамовић, Славка Матковића, групе Бош+Бош итд. И данас, трећи талас сигналиста у којем су најактивнији и најприсутнији Јелена Марићевић, Милош Јоцић, Иван Штерлеман и сам Милновић, наставља да дела интердисциплинарно (посебно на теоријском плану) и доказује како је сигнализам далеко од сваког замирања. Сигналистичка парадигма завладала је светском, и нашом, књижевношћу, желеле ове то да признају или не. Да би се могао протумачити роман-мултиверзум Слободана Шкеровића, уз Илију Бакића предводника другог таласа сигналиста, неопходно је потребно поседовати интердисциплинарна знања која покривају физику, космологију, философију, технологију, поп-културу, геополитику, историју... Таквих читалаца, и међу самим сигналистима, веома је мало, а једини прави читаоци сигналистичких остварења морају бити пишчеви сарадници, они који су интерактивни. Појава интернета после 1995. године, овом књижевном покрету, којем је у језгру стваралачка игра, даје нов замајац, појачавајући нагло улогу читалаца у самом процесу стварања: они више не тумаче, већ „надограђују“ дело. Ово постаје (над)отворено кудикамо више него што је пре педесетак година Умберто Еко очекивао. Јулијан Корнхаузер је луцидно приметио како се Мирољуб Тодоровић није ограничио на авангардне подстицаје већ их је вешто укрстио са барокним, класицистичким и неокласицистичким. Но, оно што много више наглашава универзалност сигнализма то је што сигналистички песник, посебно сам Мирољуб Тодоровић, „врши пренос значења са Песме на Свет“, те, на пример у Звездалији, песму „поистовећује са атомима, ћелијама, Сунчевим системом – дакле, са комплетним микро и макрокосмосом“. (13) Ако Радован Вучковић, у Поезији српске авангарде, полазећи од Винаверова Манифеста експресионистичке школе, утопију назива „космичком утопијом“ (13), сигналисти су утопију оживотворили и она је престала утопија да буде.        

          Као и у прошлом зборнику, Столеће сигнализма, и у овом је најприсутнија, најмлађа међу ауторима, Јелена Марићевић. Једнако као и у прошлом зборнику, она је истовремено и сигналистички стваралац и тумач сигнализма. Поред пет сигналистичких песама, игриво хуморних, следећих наслова „Хер Меса“, „Ел Грехо“, „Дона Оде“, „Де Раскол“ и „От Менуло“, и две исто тако духовите, језички ватрометне, кратке приче, „Ефенди Мит“ и „Кир Пан и Мирсада Циганка“, заступљена је ванредним есејистичким прилогом – „Космистичко путовање у сигнализам: `Моје срце на врху громобрана`.“ После рада, написаног са Снежаном Савкић, „Либертенски дијалог: Ерос и По(р)нос сигнализма“, штампаног у Столећу сигнализма, у којем је испитан ерос-континуитет српске књижевности, у „Космистичком путовању...“ је учињено исто када је о космос-континуитету исте књижевности реч. У њему је, ауторка пажљиво набројала космичке песме које су се обреле у несумњиво најзначајнијој антологији српске поезије уопште – Антологији српског песништва (пето допуњено издање 1985; у ранијим издањима, између осталог, није било усменог песништва) Миодрага Павловића: митолошке усмене песме о свадбама небеских тела, Силуан, Доментијанова „Реч о светлости“, „Молитва пред тврдима сунца“ архиепископа Данила, „Монашка песма“ непознатог нашег песника с краја осамнаестог века, „Видим небо отворено“ Милована Видаковића, „Почетак буне протв дахија“ Филипа Вишњића, „Северни путник к антики“ Василија Суботића, „Кад се небо мути“ Милице Стојадиновић Српкиње, одломци из Луче микрокозме Његошеве, „Моје небо јер је мутно“ Јована Јовановића Змаја, „Ђачки јади“ Милана Кујунџића Абердара, „Santa Maria della Salute“ и „Песничка химна Јована Дамаскина“ Лазе Костића, „Кад се угаси сунце“ Војислава Илића, „Песма“ Јована Дучића, „Тамница“ и Можда спава“ Владислава Петковића Диса. Космизам је присутан и у песмама / „песмама“ Гаврила Стефановића Венцловића, Јована Хаџића (уз Василија Суботића, по оцени Небојше Јовановића, он је главни космичар међу српским класицистичким песницима), „Вилованки“ Лазе Костића, Ракићевој „Симониди“, песмама Тодора Манојловића[1], Станислава Винавера, Ранка Младеновића, Анице Савић Ребац, Милоша Црњанског, Сиба Миличића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Милорада Павића... То је „припрема“ да се на космизам у песништву Мирољуба Тодоровића, почев од његових раних књига Планета и Путовање у Звездалију, пређе. Сам Тодоровић, у напомени уз један стих друге књиге, своју поезију доводи у везу са оном коју су стварали стари Астеци и Египћани, са Епом о Гилгамешу, али и са књигом Кибернетика и друштво Норберта Винера. Иако сигнализам, и када је космизам у питању, има додирних тачака са космизмом поезије која му је претходила, он је – истовремено – „и синтеза дотадашњих космизама и портал у будућа!“ (270) Нимало случајно, један од псеудонима Мирољуба Тодоровића, који је од својих песничких почетака „трагао за видовитом семенком богова“ (270), био је и Вид. Он успоставља песнички дијалог и са нашом усменом лириком и са нашим средњовековним песништвом. Посебно у збирци Видов дан (1989), али и у каснијим збиркама: Девичанска Византија, У цара Тројана козје уши, Плави ветар, Паралелни светови, Фонети и друге песме. Корнхаузер прву споменуту збирку сматра „неокласицистичким преокретом“ у његовом стваралаштву, истиче како космизам вође сигнализма није на трагу оног који је заговарао Васко Попа, пише о особеном укрштању барокног, класицистичког и неокласицистичког космизма када је о млађем песнику реч, али и о присутним аналогијама са Попом, Јованом Христићем и Иваном В. Лалићем. Јелена Марићевић у минуциозним анализама указује и на „везе“ које постоје између песничких слика присутних у појединим Тодоровићевим песмама и онима које су потписали у својим песмама Растко Петровић, Раде Драинац и Бранко Ве Пољански и, у свом Громобрану свемира, Станислав Винавер. Њен текст се (не) окончава једним п.с-ом у којем се скреће пажња на циклус твитер-прича „Квест и космос“ младог сигналисте Милоша Јоцића и на песму „Звезда путница“ класика савременог српског песништва Љубомира Симовића. Ниједан текст о незавршивом сигнализму и не може завршен једном за свагда да буде.

          Веома је интересантан интервју који је Јелена Марићевић дала Душану Видаковићу. По наслову који је њему дат и читав зборник је насловљен. У њему млада сигналисткиња открива како је њен „сусрет“  са сигнализмом био случајан. Након јавног читања у Сремским Карловцима 2011. године, професор Драган Станић (Иван Негришорац) дао јој је изборник Свиња је одличан пливач Мирољуба Тодоровића и потражио да нешто о њему напише за Летопис Матице српске који је он тада уређивао.     Књига је мало чекала на полицама, изазивала и пружала најпре отпор, али, тада се улаз у сигнализам отворио, уз помоћ зенитизма с којим се ауторка раније сусретала, и испоставило се како је Станићев предлог био за њу „најуноснија препорука за читање“. (278) Како се и сама сигнализмом „заразила“, „заразила“ је и друге њиме. Тако је, на пример, Иван Штерлеман пријавио докторску дисертацију о естетици сигнализма код Гојка Тешића. Ново сигналистичко јато било је сасвим спремно да узлети, изнова осмотри оно што је о сигнализму било уочено и укаже на оно што је измицало пажњи ранијих тумача. Јелена Марићевић се није на томе зауставила. Њена је идеја – она је почела у зборницима о сигнализму да се већ остварује, и у њеним и у радовима њених младих колега – да се напише особена, сасвим искошена, јеретичка потпуно, али и плодотворна несумњиво, Сигналистичка историја српске књижевности унутар које би детаљно биле испитане везе које је овај авангардни покрет остварио са средњовековном, усменом, барокном, деветнаестовековном књижевношћу. Станислав Винавер, у језгру чијег дела су „четири велика М: МАГИЈА, МИСТИКА, МАТЕМАТИКА, МУЗИКА!“ (280), ванредно је полазиште за сигналистичка истраживања. Ауторку посебно привлаче „рубна“ сигналистичка остварења попут шатро прича и козараца, шатро прозе, полемике, есејистичких муњограма. За последње је сковала термин твитер-манифести, а Милош Јоцић ствара „жанр у настајању“ – твитер приче. Барокна поетика је алка која спаја дело Милорада Павића са сигналистичким остварењима Мирољуба Тодоровића. Разлаз Мирољуба Тодоровића са истакнутим нашим неоавангардистом Вујицом Решином Туцићем уследио је стога што је први у својим сигналистичким манифестима откривао везе које између покрета који предводи и тзв. историјске авангарде постоје, а други је то одбацивао. Јелена Марићевић Тодоровићеве есејистичке муњограме, које твитер-манифестима назива, схвата као „одличан спој авангардне традиције и потребе за модернизацијпом“. (282) Посебно јој је драга полифона Тодоровићева Торба од врбовог прућа „која је дневничке фрагменте истопила и излила у слике-приче“. (283) Интересантни су јој клокотристи, тврди како је Мирољуб Тодоровић, уз Андрића, Киша и Павића, најприсутнији наш писац у иностранству, а своју књигу Легитимација за сигнализам, која окупља све њене радове о овом покрету настале од 2011. до 2015. године, схвата као неку врсту дипломе „на неком имагинарном Одсеку са сигнализам“. (284–285)

          Уз Јелену Марићевић, највише прилога у овом зборнику имају Иван Штерлеман, Милош Јоцић, Илија Бакић, Слободан Шкеровић и Душан Стојковић.

          Штерлеман је, поред визуелних песама и сигналистичких песама „Бетонска преса“, „Сан бр. 3473“ и „Тражим сигуран сигнал“, у зборнику заступљен и са два ванредна есеја. Први је „Архитектура поетског деконструктивизма“. У њему издваја звучне стилске фигуре асонанцу и алитерацију тврдећи како оне „рађају пулс у мртвом телу текста“. (22) Текст мора добити „нову димензију“ а он је стиче најразноврснијим онеобичавањима, посебно на визуелној равни. Притом се одбацује свака униформност. Текст који је понуђен у облику крста, на пример, „не мора алудирати на симбол хришћанства, већ на раскрсницу, или једноставно имати функцију очуђења (остранение)“ (22), „Футуристичка динамичност као узрок има турбулентну позицију савременог друштва, конструктивизам своју поетику заснива на једноставним геометријским облицима који симболишу нови почетак. Рађање рационалистичке, а самим тим и функционалистичке уметности која одговара нашој машинској цивилизацији, док оно у магли што стоји иза неоавангардне визуелне књижевности, што може бити скривено самим тим што се подразумева, свакако је КОМУНИКАЦИЈА“. (23–24) Иако у фусноти, Штерлеман  скенерски одређује читаву поетику Мирољуба Тодоровића као „поглед на језик кроз микроскопско сочиво“. (25) У његовим делима „Опозиција спољашње / унутрашње добија другачије квалитете, знакови напуштају уобичајена места и слободно се крећу по простору књиге, чиме се она устаљује као жив организам“ (26), те је сасвим умесно приупитати се (иако одговор на такво питање нипошто није лако дати) „да ли је могуће да Борхесова свемирска библиотека стоји иза Тодоровићеве визуелне песме?“ (27) У овом свом есеју о визуелној Тодоровићевој поезији, Штерлеман вођу сигнализма смешта у „Фукоов низ аутора чије је дело живо захваљујући `“контраговору`“ и тврди да „Сигналистичка поезија језик схвата као атомску структуру у ком се мешањем и спајањем речи – молекула и слова – атома граде сложена језичка једињења. Ослобађање или распадање језика дешава се при дејству имагинативних песничких агенса“. (29)

Други Штерлеманов есеј „Машина учи да пише“ посвећен је сигналистичкој компјутерској поезији. Уз навођење многобројних примера „математизације“ поезије и прозе, Штерлеман спомиње и Тодоровићеву песму „С резанцима свакако“, поетски експеримент изведен на дигиталном компјутеру и објављен у првом броју часописа Сигнал. Напомиње: „Жеља да се произведе зачуђујући неред постојала је и код дадаиста и надреалиста, али овде то чини машина, за коју је тај неред – ред“. (31) Наводи питање Петера Свирског: схватамо као играчку компјутер који нам разумљиве поруке шаље, али шта ће бити када се он „обезобрази“ и „почне да оперише ван лимита људски интелигибилног?“ (32) Измишљене речи у Кодеровим песмама не приклањају се, у потрази за мелодијом, значењу. Њихово читање је „једна врста шаманског транса“ (32). Тако доживљавамо и остварења дадаиста и летриста, заумни језик руских футуриста. Нормално, и сигналистичку визуелну поезију која није заборавила „естетику слова“ у летризму и конкретној поезији. Компјутерска песма мора бити максимално „отворена“. Не треба да саопштава смисао већ да га сугерише. Зигфрид Ј. Шмит у Естетским процесима пише како је потребно „традиционално схватање песника-генија заменити једном врстом песника-научника“ (34–35). И он, и Итало Калвино, тврде: „сваки процес писања је комбинаторички“. (35) Не може се, и не сме, тврдити да су „Керолови нонсенси људски, а компјутерски нељудски“, једнако као и алогичност сна. (35) „Једина следећа могућа авангарда“ наступиће тек онда када се сам компјутер побуни против поезије „на коју га приморава човек“ (35), почне да пише по својој вољи и по својим правилима која не морају ни по чему да се са онима за које су људи залажу сложе.

Милош Јоцић је, поред визуелних песама и две серије твитер прича (прва је насловљена „Квест и космос“, а друга „Разгледнице из градова и планета“), заступљен и есејем „Окултне машине из Балканије.“ У њему је реч о неоавангардном, постмодерном и сигналистичком третирању жанра стимпанка у роману Футуриста у одступању или Унезверијада Илије Бакића. Као што је у својој познатој Поетици авангарде прибележио Аријан Марино: „[Авангардна уметност] као да пати од комплекса скрнављења, хуљења и поруге“, чини то у свом роману српски сигналиста: „Одлучивши се да као ликове једног фантастичног жанра одабере историјске авангардисте (Тристана Цару и Филипа Томаза Маринетија – Д.С.), Илија Бакић пред нама деконструише стимпанк као дискурс питког, авантуристичког приповедања: или, боље рећи, ружи га, као што су авангардисти ружили Милоску Венеру, или као што је Марсел Дишан јефтиној фотографији Мона Лизе доцртао бркове.“ (112)

Илија Бакић је, поред стихова и прозе, понудио и кратак приказ збирке Дроздови у паклу Слободана Шкеровића. У њему, пошто је констатовао како је њен аутор „робустан, бруталан, несуптилан, директан, непредвидив“, закључује како он „није ни једноставан ни једнозначан“. (148)

Слободан Шкеровић је, поред сигналистичких песама, представљен избором из Поетика Идеја[2], мини есејем „Песма као неизоловани систем“[3] и – кратким – текстом „Рециклажа оргазма“.

Душан Стојковић, поред шест кратких проза из Сновног словара, има два опширна приказа два сигналистичка зборника: Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића и Столеће сигнализма / The Century of Signalism.[4]

Мирољуб Тодоровић је, поред визуелних песама, у Магији сигнализма штампао шест нових шатро прича: „Причко маратонац“, „Била је у праву“, „Старе пасуљаре“, „Склечка“, „Пицан“ и „Велики је свет“.

Осим Тодоровићевих прича, и већ споменутих проза Милоша Јоцића, Илије Бакића, Душана Стојковића и Јелене Марићевић, у зборнику су и, углавном кратки, прозни текстови Мирјане фрау Коларски („“Љубав је пак`о па сам зато плак`о“), Стевана Бошњака („Буквар за пантропе“), Владимира Милојковића („песма у прози“ „Сазвежђа“), Рајка Благојевића („Ожалошћени“), Адријана Сарајлије („Снешко“), Дарка Доневског („Београд/мало другачије љубави“), Миливоја Анђелковића („Гучи наочари на Дорћолу“), Дејана Богојевића („Весло – сигнал“ и „Еволуција звезда“) и Оливера Милијића („Разлика, друго стање“, „Једнина, множина“, „Моба зе песму и мисао“, „Мисао/језик“ и „Пут“). Ту је и прилог „Из дневника“ Иване Максић, као и одломак из једног писма Јарослава Супека Мирољубу Тодоровићу, насловљен „Сигналистички роман“ у којем је реч о роману МЗС, који је постојао само у два примерка од којих је онај ауторов, изложен на самосталној изложби у Нашицама 1983. године, нестао.        

          Сигналистичке песме, осим споменутих Ивана Штерлемана, Милоша Јоцића, Илије Бакића, Слободана Шкеровића и Јелене Марићевић, објављују и Мирјана фрау Коларски (шест песама), Владимир Милојковић (3), Виктор Радоњић (2), Рајко Благојевић (2), Дарко Доневски (четири од којих су прве три хаикуи), Душан Видаковић (дванаест хаику песама из хаику путописа кроз Сигнализам), Добрица Камперелић (2) и Дејан Богојевић (2). Од страних аутора ту су Џим Лефтвич (“Шест Месеци Није Пресуда“, у преводу Слободана Шкеровића) и Франко Бушић (пет песама; једну смо раније исцела и цитирали).

           Идеја о писању сигналистичке историје књижевности (српска књижевност осмотрена уз помоћ сигналистичког дурбина) полако је почела да се остварује. У овом зборнику Исидора Ана Стамболић се огласила текстом „Теме српског средњег века у сигнализму“. Још Јулијан Корнхаузер је уочио како се, почев од збирке Видов дан (1989), Мирољуб Тодоровић подухвата тема које су до тада биле сасвим одсутне у његову песништву, али се све на уочавању (по Корнхаузеру то је било условљено политичким збивањима) и завршило. Исидора Ана Стамболић овој промени / тематском резу посвећује свој рад. Она детаљно анализира неколицину песама збирке Видов дан. Зауставља се и на збирци Девичанска Византија (1994) и закључује: „Интересовање за средњовековну књижевност и мотиве, као и трагање за почецима речи у византијској традицији указује на ерудитност револуције коју је М. Тодоровић желео да спроведе у језику своје поезије. Он уноси потпуно модерне и јединствене подухвате у поезију, али налази и архетипове који их подржавају... [...] ... окретање ка традицији и историји не значи буђење националне свести, нити (је) потреба за ткањем хвалоспева прошлости, већ тражења извора речи и њеног јединства са сликом. Тражење сигнала на иконама, у филозофско-теолошким покретима и старој словенској вери јединствен је подухват који је унапредио размишљање о сигналистичкој концепцији.“ (74)

          Маша Н. Вујновић, у тексту „Супекматизам“, пише о Јарославу Супеку и његовој варијанти сигнализма, задржавајући се посебно на његовим мејл-арт активностима, али и на његовој теорији „Персоналне математике – математике боја“, феномену бројева, његовој кинетичкој уметности и изучавању феномена сна. У оквиру рада представљени су нам и неки од најзначајнијих Супекових печата.  

          Поред песме „Месија“ и прозе „Ожалошћени“, Рајко Благојевић је заступљен и студијом „Манифести сигнализма“. Из ње издвајамо следећу реченицу: „Прелазак на неосигнализам је неминован, јер ова одредница једино може да приближи ново време у ком се сигнализам обрео, и на један прави начин може да упућује на оно шта се може очекивати од сигнализма.“ (104)

          Веома је интересантан и провокативан прилог „О шминкерима, штрудма и шокинг-шатру“ Маријане Јелисавчић посвећен шатроизмима у прози и поезији Мирољуба Тодоровића. Намера рада била је да покаже како се остварује замисао Љубише Јиоцића стара већ четири деценије по којој сигнализам јесте „Знак да треба пробудити Снове.“ Управо то својом шатро поезијом и прозом Тодоровић и чини. Његов шатро говор је „везан за урбану средину“ (129), за разлику од тајних гегавачких и слепачких говора чије примере налазимо у другом издању Вукова Српског рјечника (1852).

          Соња Штефановић у „Коренима сигнализма“ пише о структури, значењу и поетици збирке Планета Мирољуба Тодоровића. Прва Тодоровићева збирка, по Јулијану Корнхаузеру, садржи у имплицинтном облику први прави манифест сигнализма, односно сцијентизма који је обележио прву фазу деловања овог књижевног покрета. За Соњу Штефановић је поезија присутна у Планети „експериментална и метафизичка, са извесном дозом апстрактности“. (188) Сигналистичка песма „не само што се чита без речника, него се чита и у свим смеровима. (...) Језик слике испоставља се као један од могућих метајезика будуће планетарне цивилизације. Демистификацијом песничког чина и песника, поезија је постајала средство масовне комуникације. Језик науке схваћен је као отворен, жив и променљив систем.“ (191)

          Снежана Савкић је текст „Причајте ми о сигнал(у)–и–зм(ај)у“, као и Душан Стојковић, посветила представљању зборника Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића.

          Кратак текст написан поводом зборника Столеће сигнализма Добрица Камперелић је насловио „Прометејев огањ сигнализма“. У њему скреће пажњу на уметнички и научни потенцијал младих сигналиста, оних који овом покрету уливају свежу крв.

          Есеј „Есејистички муњограми: форма и садржина“ Данице Трифуњагић бави се двема есејистичким књигама Мирољуба Тодоровића – Језик и неизрециво и Стварност и утопија. Ако је есеј елиптични жанр, а јесте, онда су Тодоровићеви муњограми „елипса елипсе“. (236) Користећи се Лукачевим поређењем есеја са ултравиолентним зрацима, свесна њихове фрагментарности, посебно појачане у Тодоровићевим муњограмима, „који су, попут пчела, окупљени око матичне мисли“ (226), желећи да их тероријски „дефинише“, Трифуњагић их одређује као афоризме, гноме, изреке, сентенције. Но, они се тешко могу свести само на једну могућу одредницу. Полазећи од, за њу веома инспиративног, текста „Есеј – фикција унутар истине“ Јадранке Божић, Трифуњагић прихвата њено одређење есеја као „поезије интелекта“. (228)

          Као што се већ уобичајило, и овај зборник се окончава наставком Библиографије сигнализма и, као што је у оном који му је претходио био случај, доноси списак досада објављених књига библиотеке „Сигнал“. Приспело се до педесет шест.[5]

          Већ су најављени нови зборници. Пристижу нови сигналисти. Откривају се нове планете. Сигнализам наставља да затрављује.

                                                                                     

СНИМЦИ СИГНАЛИСТИЧКОГ БИЋА

          (Јелена Марићевић, Легитимација за сигнализам, Everest Media, Београд, 2016)

          Најновији талас сигнализма предводе млади сигналисти: Василије Милновић, Иван Штерлеман, Милош Јоцић... Међу њима је и Јелена Марићевић која је прва пред читалачку публику изашла са ауторском књигом Легитимација за сигнализам. Њоме се представља као особа која поуздано и оригинално, максимално провокативно, сигнализам тумачи. Уз то је и, једнако провокативно, и сигналисткиња која пише песме[6] и кратку прозу[7], као и визуелне сигналистичке песме[8]. Једном речју, сигналисткиња од главе од пете.

          У кратком уводном тексту књиге Легитимација за сигнализам, насловљеном „Пулсирање сигнализма“, инспирисана књигом Пулсирање књижевности Петера Зајца[9], Јелена Марићевић открива своје намере. Књига је замишљена као „својеврстан сигналистички кардиограм, дисање и пулс сигнализма, његово било (и будућност)!“ и зато њене саставнице нису произвољно распоређене него су „снимци живог сигналистичког бића“. (стр. 9) „Пулсирање“ ове књиге „омогућава да се ухвати трептајни снимак сигнализма који је стално у покрету, баш као и текстови пред нама кроз које се путује све до свемира“. (9)

          Књигу отварају, изабрани за мото, стихови из Пандорине кутије Мирољуба Тодоровића:

          „тихи громови

          у твом срцу

          стална тајновитост

          жудње кључ“

          „љубави хитронога

          ја сам дивљи усов

          спаљено светилиште

          незван бог у нама“

          „дажди дажди

          стравна оборина

          извориште муња

          пут ми обасјава“

          Они нису нипошто случајно пробрани. У њима можемо открити запретене намере ауторке која свој п(р)оход, под тихим громовима и нимало тихим муњама, једнако и стравним оборинама, види као тајновитост која се жудњом – и једино њом –  откључати може.

          Први текст у књизи је „Неоавангарда – сигнализам. Књижевна теорија и пракса (Све је само сигнал што ти види око)“. У њему се подноси рачун о томе како је изгледала рецепција најавангарднијег књижевног (и уметничког) покрета који се уопште појавио у свету после Другог светског рата, планетарног – сигнализма. То што он несмирајно траје већ пола века учинило га је и особеном саставницом покрета који су трајали напоредо са њим: неоавангарде (ако нешто такво уопште постоји; могли бисмо прихватити и тезу – можда њу и одлучније и исправније – по којој права авангарда не умире никада те нема потребе да се новом, и наново новом, означава), али и нашег (нео)симболизма из педесетих година прошлог века, па чак и барокних струјања која су, највише заслугом Милорада Павића – његових раних прича и, посебно, Хазарског речника – и његових непосредних, многобројних следбеника, и код нас и у свету, запљуснула нашу књижевност осамдесетих година, такође двадесетог века. Сигналисти заговарају особену „естетику рецепције“.   Да би се прочитало сигналистичко дело неопходан је „суперчиталац“ који га неће само ишчитавати већ ће, уносећи се у њега, бити у стању и да га „допише“ и тако стваралачки оконча. Како је таквих читалаца, по логици ствари, изузетно мало, највећи број потенцијалних рецепијената је сасвим немоћан пред правим сигналистичким остварењем које их више шокира него што га они разумеју. Они који се пред сигналистичким делом нађу, већином нису у стању, шокирани сасвим, да објасне оно шта је тај читалачки шок у њима произвело. Један од најпреданијих тумача наше модерне књижевности Иван Негришорац неоавангарду види као „довршавање историјског пројекта авангарде“, те нужно и као критику грађанског друштва. Ако пажљиво пропратимо Тодоровићева сигналистичка дела у низу, открићемо не само изазове, литерарне, са којима се њихов аутор борио, већ и изазове са којима је свет у којем је он живео и у којем ми живимо био у прилици да укрсти копља. Пишући о вези која постоји између сигнализма и тзв. „култур џеминга“, Јелена Марићевић се посебно задржава на огледу Ђорђа ди Ђенове „О комерцијализацији и фекализацији уметности“, у којем се изједначавају говна и новац, и утврђује филијације које постоје између њега и Тодоровићевог песничког циклуса / књиге Пуцањ у говно. Ово Тодоровићево песничко остварење – прави шамар нашем друштвеном (не)укусу – још увек није прочитано како ваља. Није откривена у довољној мери, поред несумњиве критичке, иронијске и хуморне, његова критичка димензија. По Јелени Марићевић, једнако су занимљиве везе између Пазолинијеве визије канибализма и копрофагије и већ споменуте Тодоровићеве збирке, песама из збирке Чорба од мозга и једне визуелне Тодоровићеве песме која приказује располућену главу на постољу. Историјска авангарда уводи у „канибалистичку“ игру и Урмузов текст “Algazy and Grummer“ и два Пикабијина: „Дадаистички људождерски манифест“ и „Људождерски манифест“, а могао би им се придодати и наш филм „Сплав медузе“ Карпа Године. Тако наша ауторка – и не само у овом случају –  распростире читаву мрежу могућих књижевних филијација и показује како у књижевности – када је она права – ништа није случајно, са неба пало.[10] Следећи мотив коме је у тексту Јелене Марићевић посвећена пажња мотив је људске обезглављености, представљене између осталог и тако што је људска глава замењена неким предметом или појавом. Овај мотив, присутан у новелама „Труп“ Иве Андрића, „Немогући ратар“ Растка Петровића и „Домобран Јамбрек“ Мирослава Крлеже, колажима Душана Матића, роману 77 самоубица Бранка Ве Пољанског[11],  Мирољуб Тодоровић је усложио. Мотив замењених глава присутан је у његовим визуелним песмама, фотопоемама из Луномера, недовршеном роману Apeiron, шатро роману Боли ме блајбингер. Замена лобања могла би бити „сигнализација да се људи анимализују, своде на основне нагоне, обезљуђују, опредмећују, механизују“ (21), али „Можда из ових одређења можемо закључити и како се сигнализује на то да се душа новом лобањом изменила или нестала, има све мање разлике између полова, а треба размислити и о обескорењености, или о томе да је мање слуха за традицију, историју, прошлост, време.“ (21) Негришорац је устврдио како у нашој књижевности неоавангарда и постмодерна напоредо трају, а Јелена Марићевић, истражујући еротско и смеховно, налази додирне тачке које постоје између песама Мирољуба Тодоровића и лудистичке прозе Порно литургија Архиепископа Саве Саве Дамјанова. Посматрамо ли сигнализам и филм, откривамо везе између циклуса „А Б Ц о Мирољубу Тодоровићу“ творца сигнализма и филма Бити Џон Малкович, али и црног таласа у нашој кинематографији. За везу сигнализма и симболизма довољно је упоређивање телеграфског сонета „Верлен“ Станислава Винавера са фонетом „Жмара“ Мирољуба Тодоровића. Барокно[12] се находи у сигналистичкој визуелној поезији, шатро прози и шатро поезији. Ауторка скромно закључује: „Овим радом желели смо да понудимо нове, синхронијске и дијахронијске увиде у неоавангардну, сигналистичку уметност и отворимо нова поља за истраживања сигнализма.“ (28) Ако се неко на тим новим истраживачким пољима (с)нађе, биће то управо Јелена Марићевић.         

          У тексту „Тамни вилајет од врбовог прућа: преписка Мирољуба Тодоровића“ ауторка се позабавила писмима, пошиљкама, препричаним писмима нарочито страних кореспондената, посветама на књигама које је наш сигналиста добио, присутним у Дневнику сигнализма 1979–1983.[13] С разлогом, и не једино она, издваја Тодоровићев дневник као књигу која производи друге књиге. У том смислу он је незаобилазан и требало би га пажљиво изучити. Требало би притом да му се придода и епистоларна грађа Из сигналистичког документационог центра 1, али и епистоларни роман Тек што сам отворила пошту који Тодоровић потписује као М. Т. Вид. Тодоровић сигнал користи као синоним за писмо, а у песничкој збирци Chinese erotism (1983) има и пошиљке умрлима. Сва грађа / преписка могла би се „макар условно поделити на ону са уметничком, те ону са књижевно-историјском вредношћу“. (34) Као пример наводи се Тодоровићева преписка са Марином Абрамовић и испитује, уз помоћ Речника симбола А. Гербрана и Ж. Шевалијеа, тајна бројева једанаест и тринаест. Иако часопис Сигнал бива (о)лако „прескакан“ када су часописима додељују средства, Тодоровић наводи како  Универзитетска библиотека пробија „блокаду“ и претплаћује се на два примерка овог часописа за 1982. годину. Посебно му је драго што је песник Љубомир Симовић Змаја назвао „претечом сигнализма“. Јелена Марићевић закључује: „Преписку Мирољуба Тодоровића назвали бисмо `тамним вилајетом од врбовог прућа`: ухватите ли се у коштац са њом – кајаћете се, не ухватите ли се – кајаћете се.“ (167) 

          Наредни текст књиге специфичан је „продужетак“ овог о којем смо написали коју. Насловљен је „Дневници неоавангарде“ и представља компаративну анализу Дневника сигнализма Мирољуба Тодоровића и Радног дневника Јудите Шалго. Почиње ламентацијом о болести Јулијана Корнхаузера који је 1981. године докторирао са тезом о српском сигнализму[14] и болести која је стога захватила и нашу славистичку катедру на Јагелонском универзитету у Кракову. На овом универзитету Јелена Марићевић је била лектор српског језика 2013/2014. године те претпоставља: „Надам се да је годину дана  које су (студенти – Д. С.) провели са мном за неке од њих био сигнал да српска култура и књижевност завређују пажњу, али све скупа сигнализује како славистику треба лечити, а богме и мене.“ (44) По повратку кући сложила је своју библиотеку „асоцијативно“ и Радни дневник Јудите Шалго обрео се поред Сигналистичких дневника Мирољуба Тодоровића. (Покрај њих сместиле су се и књиге Осамљености Василија Розанова и, својеврстан одговор на њих, Мушкарци Виктора Јерофејева.) Оба дневника, штампана исте 2012. године[15], „састоје (се) од фрагмената, од којих су неки тек евиденције и коментари дешавања у животима уметника, а неки функционишу као идеје, микроприче, облици ready made–a“. (46) Фрагмент нипошто не означава нешто недовршено, крње. По загребачком тумачу књижевности Миливоју Солару, не ретко он јесте и есеј: „Есеј је доиста `процес` и `фрагмент`; он се доиста може супротставити `разради цјелине` коју на одређени начин остварују и роман и филозофски систем.“[16] (46) Јудита Шалго делове свога дневника експлицитно одређује као идеје, док се Мирољуб Тодоровић опредељује, поред традиционалнијих, и за одреднице типа визуелни есеји или есејистички муњограми. У оба дневника постоји мноштво цитата. Изузмемо ли само Данила Киша, Фридриха Ничеа и – спорадично – Јована Христића, њихова листа је код обоје писаца дневника сасвим неподударна. Посебно је, међутим, и за Јудиту Шалго и за Мирољуба Тодоровића био инспиративан Данило Киш. Од њега, као особене „метафоре болести“, „позајмили“ су реч болест која је постала „кључна“ реч-тема њихових дневничких остварења (Јудити Шалго „најкључнија“, Тодоровићу једна од кључних речи уз још неколицину). Радни дневник Јудите Шалго, закључује Јелена Маричевић, у односу на дневнике Мирољуба Тодоровића „функционише као Знак у односу на Сигнал“. (56)

          Дневници се данас много мање пишу него што је то донедавно био случај. Можда се ни раније нису објављивали сваки дан, али су писани много редовније и упорније. Сада се прешло на нове варијанте комуницирања. Фејсбук је готово до јуче ту имао примат. Јелена Марићевић је написала текст (илуструје га шест, антологијских, визуелних песама Мирољуба Тодоровића) „`Временске линије` сигнализма: фејсбук сигнализам“. Реченица коју је исписао на почетку свог „Манифеста експресионистичке школе (1920) Станислав Винавер: „Ми смо сви експресионисте“, послужила је ауторки као шлагворт да срочи сличну, тренутку прилагођену: „Сутра – сви смо ми сигналисти, а само корак даље facebook сигналисти!“ (57) На „временску линију“ на фејсбуку ауторку подсећа читање и листање Дневника сигнализма 1979–1983 Мирољуба Тодоровића. Она наводи серију примера из Тодоровићева дневника који би могли на фејсбук профил да се „преселе“ (нпр. вести, исечци из новина, рецепти, рекламе, огласи, фотографије, писма, цитати, аутоцитати, визуелне песме... ; посебно притом издваја последње, уочавајући њихову потенцијалну сугестивност и асоцијативност), свесна како је сигнализам „антиципирао еру интернет умрежавања“. (59)

          Следе три кратка (посебно се то односи на први и трећи) текста: „Чак и Сфинга има очи“, „Пуцањ у читаоца“ и „Свилен гајтан око света: Пример експерименталног превођења визуелне поезије“. Они омогућавају читаоцу мали читалачки предах што нипошто не значи како су занемарљиви и како би могли бити заобиђени. Показују како се онај ко се сигнализмом одистински бави може, и треба, и на најситније детаље присутне у њему да обрати пажњу. Сигнализам је непорецива целина. Све што учинимо, све што помислимо, све што одсањамо знак јесте.

          „Чак и Сфинга има очи“ критички је одазив на Тодоровићеву књигу Стварност и утопија[17], која је „својеврсни наставак“ (67) његове књиге Језик и неизрециво.[18] Обе су збирке изрека с тим што се у напомени раније књиге открива како их писац назива „језичким муњограмима“. О изрекама су писали Аристотел у Реторици и Квинтилијан. Јелена Марићевић даје исцрпан списак писаца, уметника и философа које је у својим књигама Тодоровић цитирао и предлаже два модела њиховог ишчитавања. Први би био: прочитати неколико у континуитету и посматрати их „и као вид стохастичке аутопоетичке песме-есеја“. (69) Други: повезивати међусобно удаљене „муњограме“ праћењем „заједничког садржитеља“ (70) који они имају. „Тако и вредност ове књиге зависи од очију које је читају и целине погледа које су те очи кадре да обухвате.“ (70)

          Есеј „Пуцањ у читаоца“ текст је о Тодоровићевој књизи Свиња је пливач и друге песме[19]. Есејистичка књига Језик и неизрециво је „специфичан вид синтезе поетике сигнализма“. (71) У њој Тодоровић, који тврди како тумачи традиционалистичког опредељења експеримент одбацују као нешто неразумљиво и опасно, иако је он у самом срцу сваке праве уметности – сем понекад понеког облика глагола бити, елиминише потпуно глаголе. Он, иначе, у Језику и неизрецивом експлицитно бележи: „Именица – један од кључних елемената у стварању експлозивне песничке слике у апејронистичкој песми.“ Као и Иван Негришорац пре ње, Јелена Марићевић сматра да се Тодоровић, између осталог, довољно и – посебно – довољно пажљиво, не чита због његове хиперпродукције, те сматра да његов изборник Свиња је одличан пливач и друге песме пружа могућност да се лакше оствари увид у оно што је песник створио. У њему се вођа сигналистичког покрета приближава постмодернизму[20], између осталог, писањем о „задовољству као врсти потрошачког хедонизма“. (72) Егалитарно друштво је, неуспешно наравно, заговарало да сви треба да буду равноправни. Тодоровићев изборник лишен је свих интерпункцијских знакова и великих слова. То читаоцима омогућава „интервенцију“: могу саградити нови свет полазећи од текстуалног хаоса који је пред њиховим очима. Јелена Марићевић издваја песму „Постајем бубашваба“. Доводи је у везу са анимализацијом човека која се указује као тема у песништву Миодрага Павловића (мрав), Љубомира Симовића (риба) или Новице Тадића (пацов). Свакако, и са чувеним Преображајем Франца Кафке. Свиња, која „плива као мотив“ у великом броју песама српског сигналисте, „обједињује све песме“ (75) које су се обреле у изборнику. Као други везивни мотив појављује се говно. Оно доминира у циклусу песама „Пуцањ у говно“, саставном делу необјављене поеме Говнарија. Нимало случајно, Тодоровић изразито често цитира у Језику и неизрецивом Жака Дериду, једног од најистакнутијих заговорника теорије деконструкције, а „Деконструкција би и била оно питање књиге Језик и неизрециво и поезије Мирољуба Тодоровића, која би у одређеном смислу објединила и имплицирала ауторова разматрања и интервенције по питању фрагментарности, хаоса и лудизма, те односа према традицији али и цивилизацији која негује култ тела.“ (78)  

          У занимљивом, кратком, сигналистички лудистичком, тексту „Свилен гајтан око света: пример експерименталног превођења визуелне поезије“ Јелена Марићевић нас најпре подсећа како сигнализам непрекидно ствара нове жанрове. „Надахнута“ идејама Карела Тајгеа и Марине Абрамовић о „читању“ песме као слике, и обрнуто: слике као песме, она узима из „Манифеста сигнализма“ Кеичија Накамуре његову визуелну песму и „преводи“ је стварајући своју песму „Свилен гајтан око света“. Она јесте сигналистичка али није визуелна, као ни „коресподентна“ (можда и подстицајна) Накамуриној, такође невизуелна, Тодоровићева песма „Игра кинеску свилену бубу“.

          Један од најразгранатијих есеја је „Глоса за Мирољуба Тодоровића“. Написан је у облику глосе. За глосу се Јелена Марићевић одлучила јер та реч на грчком језику означава језик, говор, наречје, а читаво Тодоровићево песништво, и целокупно стваралаштво његово, рад је на језику, у језику, у слици која се у језички сигнал премеће. Полазећи од студије Јована Делића „Глоса у прози? Данило Киш, Рајко Петров Ного, Томас Вулф“[21] и стиха „Баладе о охридским трубадурима“ Бранка Миљковића На обичне речи више немам право!, ауторка, пошто је припоменула како, осим песника, ни књижевни критичари, историчари и теоретичари, ти „скретничари, загонетничари“ (83), немају такође право на обичне речи, свој рад о Тодоровићевој поезији пише у облику глосе. Он се не може никако „препричати“; може се једино изнова „преписати“. Ниједан интерпункцијски знак из њега притом изоставити се не сме. Овај есеј није само иновативан, он је недвосмислено антологијски. Већ првим својим радовима о сигнализму, Јелена Марићевић је успела да за себе избори издвојену позицију. Она чини оно што нико пре ње учинио није: сигнализам тумачи сигналистички! Овај есеј је неспорни модел који нам показује како прави сигналистички есеј треба да изгледа.

          Кратак текст „Гурам вам прст у око“ посвећен је полемичкој Тодоровићевој књизи Nemo propheta in patria[22] у којој су прештампана његове полемике са многобројним (новим, поствинаверским) злим волшебницима, раније штампане у књигама Штеп за шуминдере (1984) и Певци са Бајлон-сквера (1986). „Праотац сигнализма“ (тако га је одредио Славко Матковић) служио се у вођењу полемика „свим расположивим књижевним средствима: књижевноисторијским, књижевнотеоријским, стиховима, визуелним песмама, уз дозу суптилног хумора и бритке ироније“. (107) Његове полемике треба читати упоредо са његовим дневницима пошто нам ови откривају контекст унутар којег је до тих полемика дошло. На жалост, и даље (показује то и есеј Иване Јарић „Визуелни експерименти у прози Ђорђа Писарева“, објављен у панчевачким Свескама, јуна 2014. у којем ауторка пише о визуелним експериментима неоавангардиста Војислава Деспотова, Славка Матковића и Вујице Решин Туцић, али не и онима Мирољуба Тодоровића), Тодоровић – како је тачно прибележио Иван Негришорац – „кубури са легитимацијом поетичког идентитета“ (109): они који о неоавангарди пишу, упорно превиђају његово песничко дело.

          Истој полемичкој књизи Тодоровићевој посвећен је и најкраћи текст у књизи Јелене Марићевић „Велико бандитско срце Мирољуба Тодоровића“. Пошто је прибележила како су зли волшебници са којима је наш сигналиста морао да војује исти они који су писали негативне и омаловажавајуће текстове о Радету Драинцу, она издваја, и анализира, песму „Расковник на језику“, посвећену великом српском боему, штампану у Тодоровићевој збирци Љубавник непогоде.[23]

Заједно са Снежаном Савкић, Јелена Марићевић потписује изузетно занимљив, сигналистички игрив, есеј „Либертански дијалог: Ерос и По(р)нос сигнализма“ – „отворен“ „визуелном предигром“, а „затворен“ „визуелним оргазмом“ – у којем се компаративно сагледавају књижевни опуси Мирољуба Тодоровића, кључног представника наше неоавангарде, и Саве Дамјанова, једнако кључног представника нашег постмодернизма. Неоавангарда и постмодернизам трају код нас напоредо, написао је, Иван Негришорац, уз следећу напомену: “Постмодернизам се утемељује у авангардној традицији, али ту традицију преобликује у складу са властитим смислотворним лудизмом.“[24] Померањем граница „еротског дискурса на надјезички и надстварносни ниво“, који је са заносом хвалио још Станислав Винавер пишући „Раблеову жетву“, Сава Дамјанов је, изједначивши померање језика са померањем граница светова, приближио своју поетику поетици Мирољуба Тодоровића. Заједнички им је и „визуелни дискурс“, као и оно што се њиме „покрива“. Упоређивани су романи Итика Јерополитика @ ВУК, Историја као апокриф и Порнолитургија архиепископа Саве Саве и еротске приче Саве Дамјанова са шатро романом Боли ме блајбингер, Шатро причама, песмама и Дневницима сигнализма 1979–1983. Мирољуба Тодоровића. У игру су уведена и дела маркиза де Сада, посебно у интерпретацији Јовице Аћина, али и антологија Граждански еротикон Саве Дамјанова. „Ерос и По(р)нос, најшире схваћени, манифестују се и код Мирољуба Тодоровића и код Саве Дамјанова на два нивоа: језичком и визуелном, који такође кореспондирају, било међусобно иронијски, или на хуморној основи“ (115), односно „Задојена самосвојним уметничким манифестацијама либертенства, дела Мирољуба Тодоровића и Саве Дамјанова поставила су идеологију у улогу слушкиње уметности, где јој је и место!“ (128–129) 

Текст „Шатро сигнализација“, има поднаслов „Кино читање Шатро прича и романа Боли ме блајбингер Мирољуба Тодоровића“. Констатујући како се мотив ока / очију лајтмотивски „креће“ Тодоровићевим визуелним песмама, Јелена Марићевић их повезује са поетиком кино-ока у футуристичком филму Човек са камером (1929) Дзига Вертова. Јунаке шатро прозе (задржава се на мотивима поистовећивања човека са машином, градова машина, града као огромног ждрела које све гута, потрошних и потрошених речи, огледала...) нашег сигналисте пореди са главним ликовима филмова Млад и здрав као ружа (1971) Јована Јовановића и Дечко који обећава (1981) Милоша Радивојевића чија је побуна остварена „у слободном говору са примесама шатровачког, у криминалним радњама, те сексуалним експериментима“. (135)[25] По њој „шатро жваке“ Тодоровићеве „нису потрошне, већ увек спремне за поновна жвакања“. (140)

У „Либертенском диалогу: Ерос и По(р)нос сигнализма“ испитан је ерос-континуитет српске књижевности. У „Космистичком путовању у сигнализам“ `Моје срце на врху громобрана!`“[26] учињено је исто када је о космос-континуитету исте књижевности реч. У њему је ауторка пажљиво набројала космичке песме које су се обреле у несумњиво најзначајнијој антологији српске поезије уопште – Антологији српског песништва (треба обратити пажњу на пето допуњено издање из 1984. године; у ранијим издањима, између осталог, није било усменог песништва) Миодрага Павловића. Неке од њих без икакве сумње спадају у најбоље песме које српска поезија уопште има. Уз средњовековне и чувени почетак „Почетка буне против дахија“ Филипа Вишњића, то су: „Северни путник к антики“ Василија Суботића, одломци из Луче микрокозме Његошеве, „Santa Maria della Salute“ и „Песничка химна Јована Дамаскина“ Лазе Костића. „Кад се угаси сунце“ Војислава Илића, „Песма“ Јована Дучића, „Тамница“ и Можда спава“ Владислава Петковића Диса. Космизам се налази и у песмама / „песмама“ Гаврила Стефановића Венцловића и Јована Хаџића (уз Василија Суботића, по оцени Небојше Јовановића, он је главни космичар међу српским класицистичким песницима). Такође у Ракићевој „Симониди“[27] и у многим лирским остварењима наших међуратних песника.[28] Једнако и у делу Васка Попе, Миодрага Павловића или Милорада Павића. Космизам је био сама лирска кичма раног Тодоровићева песништва, Планете и Путовања у Звездалију,[29] а ни касније није био из њега сасвим изгнан. Иако сигнализам, и када је космизам у питању, има додирних тачака са космизмом поезије која му је претходила, он је – истовремено – „и синтеза дотадашњих космизама и портал у будућа!“ (149) Нимало случајно, један од псеудонима Мирољуба Тодоровића, који је од својих песничких почетака „трагао за видовитом семенком богова“ (149), био је и Вид. Он успоставља песнички дијалог и са нашом усменом лириком у чијој космогонији су укрштени / помешани паганско / митолошко и хришћанско, и са нашим средњовековним песништвом (директно и кроз дијалог са нашим песницима модерне и авангарде који су исти такав дијалог били успоставили). Сцијентизам Тодоровићев може се довести у везу и са првим летом у космос Јурија Гагарина. Посебно је космизам присутан у збирци Видов дан (1989), али се не губи ни у каснијим збиркама: Девичанска Византија, У цара Тројана козје уши, Плави ветар, Паралелни светови, Фонети и друге песме. Јулијан Корнхаузер прву споменуту збирку сматра „неокласицистичким преокретом“ (153–154) у његовом стваралаштву, истиче како космизам вође сигнализма није на трагу оног који је заговарао Васко Попа, пише о особеном укрштању барокног, класицистичког и неокласицистичког космизма када је о млађем песнику реч, али и о присутним аналогијама са Попом, Јованом Христићем и Иваном В. Лалићем. Интересантни су и у раду Јелене Марићевић наведени ставови Остоје Кисића по којима је песма, истовремено, и атом, и ћелија и читав сунчев систем, те би било која катастрофа над штивом била једнака катастрофи која би се збила у свемиру. Он закључује. „Пошто је материја неуништива, поезија сама по себи декларише се као неуништива.“ (156) И Винаверов Громобран Свемира је „манифест једног идејног програма за очување свемира књижевности и свепрожимање микро и макрокосмоса и књижевног и личног“ (156). Јелена Марићевић у минуциозним анализама указује и на „везе“ које постоје између песничких слика присутних у појединим Тодоровићевим песмама и онима које су потписали у својим песмама Растко Петровић, Раде Драинац, Бранко Ве Пољански и у свом Громобрану свемира Станислав Винавер. Њен текст се (не) окончава једним п.с-ом у којем се скреће пажња на циклус твитер-прича „Квест и космос“ младог сигналисте Милоша Јоцића и на песму „Звезда путница“ класика савременог српског песништва Љубомира Симовића. Ниједан текст о незавршивом сигнализму и не може завршен једном за свагда да буде.

          Веома је интересантан интервју који је Јелена Марићевић дала Душану Видаковићу. По наслову који је њему дат и читав зборник је насловљен. У њему млада сигналисткиња открива како је њен „сусрет“  са сигнализмом посве био случајан. Након јавног читања у Сремским Карловцима 2011. године, професор Драган Станић (Иван Негришорац) дао јој је изборник Свиња је одличан пливач Мирољуба Тодоровића и потражио да нешто о њему напише за Летопис Матице српске који је он тада уређивао.     Књига је мало чекала на полицама, изазивала и пружала најпре отпор, али, тада се улаз у сигнализам отворио, уз помоћ зенитизма с којим се ауторка раније сусретала, и испоставило се како је Станићев предлог био за њу „најуноснија препорука за читање“. (278) Како се и сама сигнализмом „заразила“, „заразила“ је и друге њиме. Тако је, на пример, како смо већ прибележили, Иван Штерлеман пријавио докторску дисертацију о естетици сигнализма код Гојка Тешића. Ново сигналистичко јато било је сасвим спремно да узлети, изнова осмотри оно што је о сигнализму било уочено и укаже на оно што је измицало пажњи ранијих тумача. Јелена Марићевић се није на томе зауставила. Њена је идеја – она је почела у зборницима о сигнализму да се већ остварује, и у њеним и у радовима њених младих колега – да се напише особена, сасвим искошена, јеретичка потпуно, али и плодотворна несумњиво, Сигналистичка историја српске књижевности унутар које би детаљно биле испитане везе које је овај авангардни покрет остварио, и остварује још увек, са средњовековном, усменом, барокном, деветнаестовековном књижевношћу. Станислав Винавер, у језгру чијег дела су „четири велика М: МАГИЈА, МИСТИКА, МАТЕМАТИКА, МУЗИКА!“ (280), ванредно је полазиште за сигналистичка истраживања. Ауторку посебно привлаче „рубна“ сигналистичка остварења попут шатро прича и козараца, шатро прозе, полемике, есејистичких муњограма. За последње је сковала термин твитер-манифести, а Милош Јоцић ствара „жанр у настајању“ – твитер приче. Барокна поетика је алка која спаја дело Милорада Павића са сигналистичким остварењима Мирољуба Тодоровића.[30] Разлаз Мирољуба Тодоровића са истакнутим нашим неоавангардистом Вујицом Решином Туцићем уследио је стога што је први у својим сигналистичким манифестима откривао везе које између покрета који предводи и тзв. историјске авангарде постоје, а други је то одбацивао. Јелена Марићевић Тодоровићеве есејистичке муњограме, које твитер-манифестима назива, схвата као „одличан спој авангардне традиције и потребе за модернизацијпом“. (282) Посебно јој је драга полифона Тодоровићева Торба од врбовог прућа „која је дневничке фрагменте истопила и излила у слике-приче“. (283) Интересантни су јој клокотристи, тврди како је Мирољуб Тодоровић, уз Андрића, Киша и Павића, најприсутнији наш писац у иностранству, а своју књигу Легитимација за сигнализам, која окупља све њене радове о овом покрету настале од 2011. до 2015. године, схвата као неку врсту дипломе „на неком имагинарном Одсеку са сигнализам“. (284–285) Не сматра да је њено проучавање сигнализма књигом о којој пишемо окончано. Требало би пажљиво, критички, размотрити промене / дорађивања којих има у Тодоровићевим књигама. И оне су својеврсни сигнали. Требало би, исто тако, као што је то био случај када су у питању била дела Милорада Павића, посебно Хазарски речник, испитати рецепцију Тодоровићевог дела и читавог сигнализма у иностранству. Јелена Марићевић је своју студенткињу на Јагелонском универзитету Магдалену Машкијевић подстакла да се позабави рецепцијом сигнализма у Пољској и „евентуалним утицајем сигнализма на пољску књижевност“. (169) Чека резултате.

          Ако су Живан Живковић, Миливоје Павловић и Јулијан Корнхаузер, и не само зато што су написали за сада три једине докторске дисертације о сигнализму и стваралаштву Мирољуба Тодоровића, сигнализму приступали „научно“, а Слободан Шкеровић „философски“, приступ Јелене Марићевић могли бисмо одредити као „лудистички“. Чини нам се како је он, у бити, највише сигналистички: сигнализам се чита и тумачи на сигналистички начин, без остатка. Њене студије су и сигналистичка књижевна дела једнако као и њена сигналистичка поезија. Сигнализам је књижевни покрет који ни за каква жанровска међења не зна.  

                                                                                     

---

[1] Радован Вучковић, у Поезији српске авангарде (Службени гласник, Београд, 2011), космизму српске међуратне поезије посвећује два поглавља: „Космичко песништво“ и „Деструкција космичких утопија и конструктивистичко-мистично песништво“(в. стр. 139–181. и 181–217).

[2] Овај појмовник је штампан, као педесет шеста књига библиотеке „Сигнал“ непосредно после изласка Магије сигнализма, ове године.

[3] Наводимо га исцела:

„Песма је покретна жижа унутар светске мреже.

Рецимо, свет је палачинка, крушка, мрежа с безброј чворића.

Тоталитарни страх прождире себе – чувена ентропија.

Покрет духа, сабирне тачке, ствара динамичке системе.

Ако песма није вратоломна вожња, она је вашарска клакер-сода.“ (165)

[4] Стојковић је до сада приказао и следеће сигналистичке зборнике: Време сигнализма / The Times of Signalism, Библиофилско издање, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006, Демон сигнализма, Библифилска издања, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2007, Планетарни видици сигнализма, Приредио Миливоје Павловић, Београд, 2010, Изазов сигнализма / The Challeng of Signalism, Књижевност, Београд, година LXVIII, бр 4 / 2013. и Столеће сигнализма / The Century of Signalism, Everest Media, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2014. 

[5] Књига Легитимација за сигнализам, тренутно најагилније, уз Слободана Шкеровића, припаднице покрета, Јелене Марићевић појавила се као педесет и седма у овој библиотеци. Круг се не затвара.

[6] в. „Скуп микроба“, „Метастаза од топаза“ и „Дан у бездану“ у зборнику Изазов сигнализма / The Challenge of Signalism, Књижевност, LXVIII, бр. 4/2013, стр. 55–56, „Тефтер–поезија, Тефтер– проезија (или Поезија теф–тера) (манифест?)“, „Неон и његов учитељ“ и „Човек из саксије“ (ова песма је иронично сигналистичко „проигравање“ чувене Ујевићеве „Свакидашње јадиковке“) у зборнику Столеће сигнализма / The Century of Signalism, Еверест Медиа, Београд, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2014, стр. 15–17. и  „Хер Меса“, „Ел Грехо“, „Дона Оде“, „Де Раскол“ и „От Менуло“ у зборнику Магија сигнализма / The Magic of Signalism, Еверест Медиа, Нови Београд, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2016, стр. 258–261.

[7] в. „Ох и Морон“, „Мета: фора > Мета: стаза > Мета: физи(ч)ка > Мета: текст“ и „Сан“ у зборнику Столеће сигнализма / The Century of Signalism, Еверист Медиа, Београд, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2014, стр. 18. и „Ефенди Мит“ и „Кир Пан и Мирсада Циганка“ у зборнику Магија сигнализма / The Magic of Signalism, Еверест Медиа, Нови Београд, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2016, стр. 262–263.

[8] в. „Планетарни часовник“ у зборнику Столеће сигнализма / The Century of Signalism, Еверест Медиа, Београд, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2014, стр. 19. и „Визуелна песма“ у зборнику Магија сигнализма / The Magic of Signalism, Еверест Медиа, Нови Београд, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2016, стр. 263.

[9] Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2015. Књига Јелене Марићевић за поднаслов има, управо, Пулсирање сигнализма.

[10] Пуцањ у говно могли бисмо упоредити и са спевом Гомнијада дубровачког песника Џона Палмотића, такође непрочитаним како ваља и због теме и лажног лажног морала одгурнутом у страну. Интересантно је да је овај дубровачки песник испевао и еп Кристиада чији је главни јунак Исус Христ,

[11] Јелена Марићевић нас подсећа како се у филмовима Квар и Дечко који обећава Мише Радивојевића јављају кадрови без главе, касетофон који главу замењује, разбијање главе о огледало.

[12] Драгоцена је студија коју је написао Ги Скарпета Повратак барока, преведена и код нас 2003. године.

[13] Јелена Марићевић се пита колико би томова запремила штампана преписка вође сигнализма. Ми се питамо када ће се коначно појавити сабрана, или макар изабрана, дела нашег писца. То је дуг наше културе према њему. Док се то не збуде, с разлогом се може говорити о нашој некултури.

[14] Та теза се, под насловом, Сигнализам српска неоавангарда, појавила код нас (Просвета, Ниш), у преводу Бисерке Рајчић, 1988. Уследиле су још две докторске тезе, овај пут наших проучавалаца књижевности: Сигнализам (генеза, поетика и уметничка пракса), „Вук Караџић“, Параћин, 1994. Живана Живковића и Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Просвета, Београд, 2002. Миливоја Павловића. Тренутно, докторске дисертацију о овом покрету раде Иван Штерлеман (о естетици сигнализма код др Гојка Тешића) и Милош Јоцић (Визуелни елементи у прози српске неоавангарде и постмодернизма).

[15] Радни дневник Јудите Шалго (1941–1996) постхумно.

[16] Миливој Солар, „Есеј о есеју“, у: Есеји о фрагментима, Просвета, Београд, 1985, стр. 12.

[17] Алтера, Београд, 2013.

[18] Алтера, Београд, 2011.

[19] Тардис, Београд, 2009.

[20] О додирним тачкама Тодоровићеве поезије и постмодернизма писао је и Иван Негришорац у Легитимацији за бескућнике, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 1996.

[21] Споменица Данила Киша, поводом седамдесетогодишњице рођења, ур. Академик Предраг Палавестра, САНУ, 2005, стр. 409–418.

[22] Еверест Медиа, Београд, 2014.

[23] Повеља, Краљево, 2009.

[24] Иван Негришорац, Легитимација за бескућнике (Српска неоавангардна поезија: поетички идентитет и разлике), Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 1996, стр. 280.

[25] Мирољуб Тодоровић почиње да пише шатро поезију којом удара шамар истовремено и нашем друштву и нашој поезији у исто време када нашу кинематографију осваја бунтовни црни талас.

[26] Ова два текста део су најављене историје српске књижевности сагледане из сигналистичког угла. Тој „историји“ можемо прикључити и рад, објављен у зборнику Магија сигнализма / The Magic of Signalism (в. стр. 65–75), „Теме српског средњег века у сигнализму“ Исидоре Ане Стамболић. Оно што је најавила Јелена Марићевић почиње да се остварује. 

[27] Користећи се открићима књижевних историчара, Јелена Марићевић наводи читав низ песама страних аутора које би се могле довести у везу са чувеном Ракићевом песмом: „Очи“ и „Идеал“ првог нобеловца Сили Придома, стихови Огиста Доршена, „Siehst du den Stern“ Готфрида Келера. Ту је и један ђулић увелак Јована Јовановића Змаја.

[28] Радован Вучковић, у Поезији српске авангарде (Службени гласник, Београд, 2011) космизму српске међуратне поезије посвећује два поглавља: „космичко песништво“ и „Деструкција космичких утопија и конструктивистичко-мистично песништво“ (в. стр. 139–181. и 181–217). И Гојко Тешић је, у Антологији песништва српске авангарде 1902–1934 (откровења & преиначења) (1993) и Васионском самовару: антологији југоавангарде 1902–1934: манифести и поезија (1998–2000), космизам издвојио као једну од битних, и најбитнијих, окосница сваке, па и наше, авангарде.

[29] Сам Тодоровић је, у напомени уз један стих друге књиге, своју поезију довео у везу са оном коју су стварали стари Астеци и Египћани, са Епом о Гилгамешу, али и са познатом студијом Кибернетика и друштво Норберта Винера.

[30] Докторска дисертација Јелене Марићевић има наслов „Барок у белетристичком опусу Милорада Павића“.