ХАРТИЈА НИЈЕ ПОБЕЛЕЛА или ЉУБИША ЈОЦИЋ ДАНАС

ХАРТИЈА НИЈЕ ПОБЕЛЕЛА или ЉУБИША ЈОЦИЋ ДАНАС

          Љубиша Јоцић (1910–1978) један је из серије заборављених српских песника иако то нипошто не би смео да буде случај. Његов песнички опус кудикамо је значајнији од оног који су остварили многи наши навелико, не треба ни написати незаслужено, слављени песници. Није био довољно прихваћен и правилно критички процењен ни када се појавио, ни док је своје књиге објављивао и суделовао у нашем књижевном животу, а, на жалост, то се ни после његове смрти није збило. Љубиша Јоцић је био и остао случај наше поезије. На жалост, не и са срећним крајем како је то било када је о неким другим нашим песничким случајевима била реч. За своју песничку судбину донекле је и сам Љубиша Јоцић заслужан. Читав живот проживео је другима у пркос, уз нос. Са надреалистима када су га звали, иако је надреалиста био у најмању руку једнако као и они који су се у надреалистичку групу удружили, није сам хтео. Касније, када су се после Другог светког рата они обрели у новој власти и узели у своје руке, поред „праве“, и уметничку, наравно и књижевничку, власт у Србији, они нису хтели њега. Тако је увек, све док се није појавио наш сигнализам и он се препознао у њему и прикључио му се од срца да би се одмах потом и у првим његовим редовима нашао – Јоцић био по страни у позицији писца који, најпре својевољно, а затим и својевољно и вољом других, заузима искошену позицију. То му је омогућавало песничку слободу коју су наши бивши надреалисти полако, желећи и политички правоверно да делају, допуштајући политици да им једе и, на крају, и поједе поезију, а умишљајући да су надреалисти без престанка и без опозива и све надреалистичнији притом – изгубили готово сасвим. То га је онемогућавало да заузме оно место које му у нашој поезији припада а које је он изборио већ у младости када је објавио песничке књиге Сан или Биљка (1930), Поема без наслова (1934), Песме (1938), Суморна питања (1940) и две књиге стихова на француском (прву у Паризу 1937, а другу, три године касније, у Београду). Посебно је значајан био његов песнички првенац.[1] После Другог светског рата Јоцић је објављивао песме, нарочито песме у прози, које су биле поприлично традиционалне, али су, негде у присенку, понеке од њих, сачувале и понешто од надреалистичке поетике.[2] Ни оне нису прочитане ваљано и нису оцењене праведно, те је Љубиша Јоцић био више (готово незвани) гост него прави станар (станарско право му је обезбеђивала вредност његове поезије) у антологијама српске поезије.[3]

          А онда се појавио сигнализам. Љубиша Јоцић је у њему нашао огледало у којем се препознао из прве и постао један од најватренијих сигналиста. Као да се са смрћу тркао, објавио је збирке Месечина у тетрапаку (Просвета, Београд, 1975) и Колико је сати (Слово љубве, Београд, 1976).[4] У рукопису је остала, на жалост то је њена судбина и данас, збирка Нулти час.

          Неколицина некадашњих надреалиста видела је у сигнализму нови правац спреман и способан да изведе оно за шта су, сасвим вероватно, они били убеђени како је и њима у њихово време пошло за руком: да револуционарише савремену српску поезију. Стога је – и то је први степен њихове подршке – Душан Матић, у својој приступној беседи у Српској академији наука, између осталог, похвалио компјутерску поезију и, посебно, групу младих песника окупљених око часописа Сигнал. Оскар Давичо, помало одбачен од других, покушао је да се у сигнализам убаци. Извео је то збиркама Стрип стоп (с Предрагом Нешковићем, 1973) и Веверице-лептири или надопис обојеног жбуна (1975). Притом  је надреалистичко које је упорно чувао у себи желео да амалгамише са сигналистичким схваћеним на свој начин. Комбинација је била, могуће је, смела, али није била претерано успешна. Оно што смо добили, никако није био најбољи Давичо. Љубиша Јоцић – и то је трећи степен приближавања сигнализму од стране бивших надреалиста – открио је сигналисту у себи. Он није носио са собом никакав песнички терет којем би новооткривено хтео да прилагођава и приближава. Тешко да постоје песничке теразије које би успеле да одреди колико се грама бившег задржати може е да би се комбиновало са колико грама новога што се постојећем намерава додати. Јоцић је у сигнализам хрупио, пошто је претходно десетак година осматрао и, сасвим очигледно, пажљиво ишчитавао оно што је Мирољуб Тодоровић писао и (са)гледао оно што је Тодоровић као авангардиста радио. Видео је да и у њему, Јоцићу, сигналиста чучи и омогућио му да хопне. Није имитирао у сигнализму већ створено. (По)нудио је своју верзију сигналистичке поезије. Кратко је трајало (смрт је била брза), али је било аутентично. Постао је, и остао, најбољи српски сигналистички песник, уз Мирољуба Тодоровића. То је наша критика – по обичају – и уочила[5] и није. Ако је и уочила, јер било је сасвим очигледно, није запамтила, јер није желела да запамти. Последица је била очекивана: као и многи други наши значајни песници, и Љубиша Јоцић је заборављен брзо и, чинило се, неповратно. Но, сваки неправедни заборав може и сам заборављен да буде. Права поезија не умире никада заувек. Њено време свако је време. И када се не чита, поготову не довољно, она као да се чита. Оно што се сада пише, оно што нови сигналисти пишу, пише се и на фону Јоцићеве поезије. Потребно је – довољно је времена протекло – да се види (проба да увиди) шта је у њој трајно и да се то у нашу (авангардну, јер и таква постоји, али не само у њу) песничку традицију угради. Без песама Љубише Јоцића она је сиромашнија несумњиво.

          Сигналистичке песме Јоцићеве[6] треба читати упоредо са његовим есејима посвећеним овом књижевном покрету. Они су имали више среће и Живан Живковић их је збрао и приредио у Огледима из сигнализма[7] („Мирослав“, Београд, 1994), написавши за ту књигу темељан и подстицајан предговор „Љубише Јоцића огледи о сигнализму“. (стр. 3–14) По Живковићу, „Јоцићеви есеји су колажи, и онда када су писани са амбицијом да се методолошки јасно и чврсто утемеље и објасне одређени проблеми (`Сигнализам и три материје психе`), одају песника широке културе, велике начитаности и неограничене игре духа и речи.“ (13) Носећа тврдња предговора она је по којој је Јоцић „и као есејист био песник“. (13) Она је, никакве сумње нема, сасвим тачна, као што је тачно да и Мирољуб Тодоровић у својој есејистици, чија је основна текстуална монада фрагмент, песник остаје.

          Месечина у тетрапаку (поднаслов јој је, нимало случајно, signum temporis) компактна је књига песама нераздељених на циклусе. Има их четрдесет две, односно четрдесет седам, ако шест делова песме „За манифест“ третирамо као засебне песме.[8] Неке имају поетичке наслове: „Signum temporis“, „Пројекција – идентификација“, „Велика и мала слова“, „Песник“, За манифест, 1–6“, „О одломцима“; неке су песнички одазиви на друга уметничка дела и уметнике: „Речи на дело `Compression de motocyclette` César-a Baldaccini-a“, „Леонардове тачкице“, „Поздрав Тимоти Лири“, „За маркиза де Сада и противу садиста“, „Пред репродукцијом једне фотографије Силвије Мајер“, „Песма о Енди Вархолу“; „Ужас је бестелер“.       

По ванредној првој песми збирка је насловљена. Човек се био спустио на Месец 1969. године и песници су на то реаговали. Посебно, сигналисти (ни Мирољуб Тодоровић није могао да „прође“ поред Месеца а да га песнички не додирне; чинио је то и у визуелним својим песмама). И Јоцић међу њима. Поред већ споменуте, у којој су и следећи стихови: рошаво Месечево лице; човек је забио свој нос у мртвило Месеца; није ли Месец први музеј за све заставе; сумануте ноћи месечине Јунгове ноћи: нису ли Месецу изникли далијевски бркови  – он има и песму „Размишљања у часу кад тв приказује људима изблиза Месец“. 

          Уз серију жаргонизама / шатровачких речи, попут: вречати; дрпати; кидати; пикати фудбал; ћупица; чапкати; чачкити дупе; шорати, Јоцић склада и неколике (потенцијалне) неологизме:   грохотак; ипакнути; космомамут.

           Ево неколико ефектних синтагми које бисмо условно могли назвати сигналистичким (највише због лепоте којом зраче): хракање прапостања („Месечина у тетрапаку“); облутка белутка (Исто); зрикаву постељу („Signum temporis“); траве сећања („Речи на дело `Compression de motocyclette` Cesar-a Baldaccini-a“); иронично пролеће (наслов песме); звецкаво зрно корака („Иронично пролеће“). Једна је синестезијска: мирисним вриском („Угаси светло“); једна парадоксална: бродолом лепоте („Присећање“).

          Особен вербални лудизам откривамо у звучно разиграним играма речи: нека побаци нека подбаци подаци које шаљу аутоматски сателити / наговештавају („Signum temporis“); и маклуанско „општило воштило“ општило саопштило („Пројекција-идентификација“); у препуне џепове пуни грохота дохо-хо-хо-тка гроктања / према заслузи дахтавог грохота хо-хо-хо грохотка / у покушају сполног задовољења сваком према учинку („Али ви не чекајте“); из доста из преко из пака ипакне над отвореним стравама (Исто).

          Но, основни лирски полигон на којем се сасвим разоткрила метафоричка и сновиделна магма Јоцићева певања биле су песничке слике, најразличитијих лирских „усмерења“ и експлозивне по свом поетском дејству (поред надреалистичких, и у оквиру надреалистичког оне су запоседале подручје натуралистичког, експресионистичког, метонимијског, црнохуморног, ироничног, парадоксалног... а све то је у свој лонац трпао, и ефектно, кувао и скувао сигнализам): мува залепљена за непца вечног тренутка („Месечина у тетрапаку“); шака те звука / месната и велика пљусне по стомаку (Исто); у канализацији новорођенчад таутолошки шапућу (Исто); Амбис света се као грло у грчу затворио / или можда вагинални грч је спласнуо (Исто); сунчани ветар носи увојке вечности ништавила (Исто); између ногу има мали гроб хтедох рећи компјутор који се причестио // Да ли је испљувавање клиториса кроз браду и бркове испаљивање упљувавање упишавање тај лет (Исто); кроз просторе времена бог је лажа а сан је истина (Исто; подвукао Д. С.); А један кутак на овој нашој земљи на којој су се срели заљубљени / топлији је од свих небеских справа (Исто); А зашто се буните против тачинга кад је то само некадање отрцано пипање дрпање прошло кроз бројеве компјутора / познао сам га кад је проговорио језиком машина / исмевајући све наде експерата (Исто); хумано морално социјално колико речи за поспрдање (Исто); играјмо се ласерима а она је имала топлес (Исто); слика као и човек има своје унутрашње море („Живот слике“); шетају се муње између анђела реактора („Signum temporis“); и једно другом ништа нисмо рекли / она крај мене гола прикупљао сам јој у мраку рамена и задњицу од цинка и олова и бедра од боксита / и била је ту надохват моје руке изгубљена / осећао сам се узалудан и празан / из које је празнине дошла она и у какву ће из постеље да испари / разговарали смо о разним својим пројектима реглацији и монтажи / и ништа нисмо рекли нисмо рекли да смо дошли из празног („Signum temporis“); хладног воћа њених усана („Угаси светло“); мирисни јоргован воде (Исто); све је невино и чисто као да га нема а ипак иронично лишће / јесени подсмевајући се пупљењу своје труло злато разбацује по блату / све су то наклапања за празне ноћи и самотне сенке / никуд се више нећеш отиснути све су пловидбе тлапње / боле ме очи као да сам њима гризао нокте / угаси светло („Угаси светло“); Око је пепелница (или што слично) свакидање ватре („Око“); Таван је тај свет у коме с нама опште бића / која не видимо с којима говоримо ћутањем / и сновима / Таван су речи којих нема ни у једној речи / таван су ствари којих нема ни у једној ствари („Таван“); у сваком случају није ли твоје љубљено тело / компјутер или горчина која ти гризе црева („Размишљања у часу кад тв приказује људима изблиза Месец“); та потпуна обученост мушкараца и нагост жена / није имала ону коб Лотреамонових певања / о случајном сусрету кишобрана и шиваће машине на столу за сецирање / излог је више подсећао на оне тривијалне сцене са реклама / у којима крај обученог аутомобила стоји гола жена („Пред излогом“).

          Прикривено, Месец[9] се указује као једно од изворишта ових, и оваквих слика; друго, мање прикривено, је секс. Последњи је  извориште и уточиште слика; он их храни еруптивношћу и  динамичношћу. У њима су очувани праменови надреализма.

У понеким песмама као да се јавља прави „сигналистички“ Растко Петровић. Букти његова загрцнута снага.    

          Песма „Туш портабл“ „придружује“ се сличним Тодоровићевим песмама. Скрећемо пажњу и на песму „Маникир“. У оној која има за наслов „Београд без плаката“ пева се како је плакате (и филмове) потиснула „свемоћна телевизија“. Бој против ње и манипулација којима она бомбардује своје гледаоце, сигналисти воде између осталог визуелним песмама.

          У збирци су и изузетно кратке (песме „Датуми“ и „Бара на асфалту“, нпр, имају само по осам стихова, а „Играчке“ још мање – пет; најмање – четири – „Сањарење“ и „Свакодневност“ из друге збирке; кратке су и делови песме „За манифест“) и веома дуге песме.

          Готово да нема интерпункцијских знакова, изузев понеке тачке и наводница.

          Само је неколико рима: које чекају љубљених шума у дну њене зенице / црвене су и стенице покидај везе и дуни / она те чека на рубу сенице стругни биће хладно / на лубу њене улубљене задњице („Иронично пролеће“).

          И рефрени се појаве понекад.

          Две „близаначке“ / „огледалске“ песме, „компјутерске“, су: „Нико нема право да се игра са смрћу или Смрт се игра сама са собом“ и „De lux Нико нема право да се игра са смрћу или Смрт се игра сама са собом“.

          Поетичка је песма, дадаистичка, „Велика и мала слова“. Важи то и за кратку песму „Оглас – песма“ (цитирамо је исцела):

          довољно је да узмем један оглас и да га

                   ставим у своју књигу

          довољно је да сам га издвојио

          довољно је да сам га ставио у књигу

          довољно је да сам га само потписао

          и он постаје песма

Поетичке ставове откривамо и у другим песмама, посебно у песми која има и поетички наслов „Песник“: песник живи у амбијенту вештачке „нове природе“ / песник ступа у директну комуникацију са читаоцем и десакреализује тржиште / [...] / песник замењује једнакост братство слободу за свест за страст за страсну свест и свесну страст за сазнање и имагинацију / [...] / песник у својој чађавој собици вечности свестан је да његова песма није финални продукт у планетарном простору / песник дефетишизира манипулацију / песник је песник да би поезију стварали сви / а не нико. Али и: мислим да треба стићи и престићи консумента (За манифест, 1“); Чини ми се истовремено кад настају / моје песме  настаје и мој манифест („За манифест, 3“); сви се боре за тржиште и песници треба / да се боре за тржиште / моје песме треба штампати у великом тиражу / за масовну потрошњу / кад сви људи буду читали и писали песме / тиражи ће бити огромни (Исто); и такве квалитете као добра фотографија / треба да има и моја песма („За манифест, 5“); Како је писање комуникација са свима / то не треба избегавати понављање нечег / што су већ други рекли / чак нису потребне ни наводнице („За манифест, 6“); уосталом понављам не ради се о субјективитету / ради се о структури / структура није ствар структура је информација / једног чина / стваралачка активност човека рађа структуру (Исто); песништву је домовина и језик и сан и свет / [...] / песма може да буде само певана или писана / поезију посматра и испитује наука али / наука није поезија / поезија може себе да испитује и проучава / само поезијом / поезија може да информише али није информација / [...] / поезија не замењује збиљност за машту она је / сама машта сама збиљност („Домовина“); ја мислим да се не може да брани морбидија и наказност („Треба правити филмове о омладинским радним бригадама“); Мени су се увек допадали одломци они највише / натерују човека да се укључи у медијум / привлаче ме старе пожутеле крњаве фотографије / [...] / волео бих да гледам крњаве филмове да читам / крњаве књиге којима недостају странице / кад би могло и да гледам крњаву телевизију / волим karpow-a rauchenberg-a dine-a oldenburg-a / segal-a неодадаисте и поп-артисте / допадају ме се плакате лепљене па цепане па / опет цепане... / [...] / такви призори не изазивају само визуелни контакт / они траже тактилност потпуно учешће као да смо / сами у фотографији и да треба својим рукама / да потражимо да разоткријемо оне делове које / је пепео кога и нема покрио / привлаче ме и археолошка налазишта торзо одломак руке / [...] / и нису мање занимљива фабричка ђубришта... („О одломцима);  многи који себе називају „авангарда“ у оним / цивилизацијама на умору / нису права истинска авангарда („Леш обиља трулежом се шминка или није реч о дозирању соларног и лунарног принципа“); све говори кад чути и кад ћути / и море кога нема / и земља које нема / и небо кога нема („Језик“).

Поетичко је често пуно ироничног набоја.    

          Песник убацује у песме речи на латинском језику. И латински је знак попут осталих знакова који су сигналистима лирско гориво.

          Има песму „Треба правити филмове о омладинским радним бригадама“, која се може довести у везу са песмама „Шта је документарни филм“, „Деловање ТВ“ и „Да се уметнички живи“ из збирке Колико је сати. У трећој од њих су и стихови: читави рафови полица гондола пуних разних / производа су александријске библиотеке / пуне папируса фантастичне ликовне и / текстуелне садржине / свака продавница је интермедија урбана / пуна духовне културе потрошачке цивилизације.   

          Јоцић је написао прегршт песама које су реакције на друга уметничка дела: „Речи на дело `Compression de motocyclette` Cesar-a Baldaccini-a“; „Леонардове тачкице“ (налазе се на слици која приказује Изабелу д` Есте, а подсећају на тачкасте хладне информације о којима је писао Маршал Меклуан); „Пројекција-идентификација“ (ова песма била је најпре текст на објекту Гордане Јоцић изложеном на изложби „Међуакција“ у београдском Студентском културном центру 1972. године); „Столица“ (по истоименој слици Гордане Јоцић); „Песма о Енди Вархолу“ у којој се налазе и стихови: Преко разних медија дошао сам до ових / информација о Енди Вархолу / и направио сам од њих песму / допада ми се овај начин писања јер / мислим да свако о свакоме може / на овакав начин да направи песму. 

          Из песме „За маркиза де Сада и противу садиста“ издвајамо стихове: сад је велики у питањима и сад је написао толико књига истражујући / како се смрт може убити.

          Песма „Пред репродукцијом једне фотографије Силвије Мајер“ као мото има детаљ из Лингвистике и поетике Романа Јакобсона, а у њој су цитирани и стихови из песме „Мачке“ Шарла Бодлера. 

          У последњој песми збирке, „Ужас је бестселер“, Јоцић пише о глумици Линди Блер која је одиграла главну улогу у филму Истеривачи ђавола.

          У песми „Поздрав Тимоти Лири“ (заговорник употребе психоделичних дрога) налазимо: кркља покварени компјутор, а цитирана је и Меклаунова порука општило је порука.

          У песми „Кад путујем возом“ цитирани су научници Пјер Русо, Луј де Броји, Роберт Линсен и Саша Нахт и она поприма елементе есеја. У песми „Желите ли лице из музеја“ пренет је текст из „Грације“.

          Песма „Купите моје песме“ стваралачка је „реплика“ на песме из циклуса „АБЦ о Мирољубу Тодоровићу“ збирке Свиња је одличан пливач (1971) Мирољуба Тодоровића (посебно треба издвојити песму „Купујте само сигналистичку поезију“).

          Јоцић спомиње у својим песмама „Битеф“ и „Атеље 212“, као и америчког сликара Џексона Полока.

          Песма „Гуштер од кобалта“ пева о атомској експлозији на острву Бикини. У читавом низу песама Љубиша Јоцић ангажовано, критички, антиратно пева о актуалним догађајима. Између осталог и о глобалној студентској побуни из 1966. године (в. „Јефтино прстење скупоценог сјаја“), хипицима, рату у Вијетнаму (в. „Колаж тв информација“). Има и „Антидопломатску антиноту господину Никсону.“

          Било би интересантно упоредити дугу, седмоделну, песму „Енглеска без лептира“ са кратком „Са отпада“.  

          Колико је сати[10] доноси двадесет и осам песама и шест Јоцићевих цртежа, од којих су четири несумњиво инспирисана изгледом јапанских словних знакова. Опет је збирка лишена циклусног разврставања песама.

          Ову збирку отвара изврсна песма „Све девојке треба да путују“, дадаистички хуморну, из које издвајамо следећу динамичко-статичну слику, пуну лирских чаплиновских гегова: Шеф станице је шеф станице која увек стоји и у којој он стоји / у којој све стоји возови шине прагови / у којој стоји станица и у станици шеф станице / у којој стоји шефовица на прозору који стоји / у којој стоји прозор на коме стоји шефовица између саксија цвећа које стоје / у станици стоје сатови који стоје у станици / у станици стоје путници који јуре и мотају се и који стоје / у станици стоје рампе фењери звиждање шалтери и звучници / [...] / Чувар пруге скаче и преврће се преко железничких прагова.

          Лепа је песма „À la Modigliani“, а „Балада о потрошеним љубавницима“ нови је ватромет слика (хармсовско губљење делова тела за које се испоставља како је било плакатирано): увек кад се враћала од фотографа девојка је / имала један део тела један део себе / МАЊЕ али је зато могла да има / многе ствари ВИШЕ / [...] / младић је одвео девојку далеко од фотографа / и обиља богатства / и пољупцима је лечио и повратио јој је прво / очи а затим све остало што је / раније изгубила // и били су опет сиромашни и кад су поново / изашли у град девојка је опет све / зажелела / љубавници су се погледали и заједно су / отишли код фотографа / и сад можете да их понекад сретнете како / иду загрљени две беле магличасте сени / између бљештавих слика њихових нагих тела / раскомаданих по плакатима на стотину делова / како плове нестварни између јасних плаката и реклама / излепљених по зидовима кањона улица.

          Збирка Нулти час никако да дочека своју појаву на нашој песничкој сцени. Као да доказује неписано правило како све што има своју цену не може код нас и да се засцени. Песма по којој је збирка насловљена антологијска је без икакве сумње. Ту су и неколике поетичке попут, на пример, „Заменице“, „(Не)писати“ и „Говор“. Наводимо исцела другу:

          Писати све дотле

          док на хартији ништа не

          остане

          док хартија не побели

Чинимо то и када је у питању „Неспокојство“ (пошто нису укњижене[11], тешко је доћи данас до њих и прочитати их):

Био сам планина један електрон на

свом путу задржао се у мени

пролазило је микро време и макро време

прошле су године прошли су векови и он је

још био ту

толико их је дошло и прошло толико њих

ће још доћи и проћи толико их је одувек

било у мени али на њега јединог нисам

могао да се навикнем

да га нисам запазио као што ни друге не

запажам све би било у реду мимо бих живео

али овако био сам у сталном ишчекивању

помишљао сам да ће једном кроз мене

            пролетети и заувек нестати неприметно

            и муњевито брже од мога запажања

            а то ме је узнемиравало можда поражавало

            бићу поражен ма кад и ма како се то десило

          Живан Живковић[12] у предговору постхумно штампане књиге Јоцићевих есеја о сигнализму коју је он приредио пише како су они колажи и да је он „и као есејист био песник“.[13] Показаћемо, цитирајући „кључне“, и данас веома инспиративне, ставове из његових есеја како је, и какав је, он то био. Понудићемо есејима обзнањену поетику Јоцићеву које се овај придржавао када је писању својих песама приступао.

          По Јоцићу индустријска епоха је прошла а наступила је технолошка. Он бележи: „ ... сигнализам нас уводи у један виши слој хуманизма“.[14] Овај покрет реакција је „на туморични пораст традиционалистичког уплаканог сентиментализма, кичерског псеудоромантизма у нашој средини“.[15] Он не заборавља оно што су авангардно покренули и остварили дадаизам и надреализам. Када је о овом другом покрету реч, ту је Мирољуб Тодоровић био много опрезнији, убеђен како надреалистички авангардно нипошто не „паше“ авангардном које је у срцу сигнализма. Ипак, и сам Јоцић, у есеју „Сигнализам и језик“, пише о алијенацији човека којој је и сам надреализам инсистирањем на неостваривом аутоматском писању (оно се окончава у бесмислу и херметизму), допринео.[16] Сигнализам се и напаја идејама историјске авангарде, али, у исти мах, и ратује са њима, јер је аутентичан, свој. Притом, сигнализам „не негира раније вредности (традицију) већ сматра да је материјал којим располажемо из прошлости, довољан за уопштавања која ће убрзати ток ка новим, потпунијим садржајима“, јер покоравање традиције оптерећено је „целулитом некретања“.[17]„Лажне авангарде“ су „оно што је најглупље у целом свету“, „али и оне могу да послуже да би се рекло шта је права“.[18] Убијању животиња на позоришној сцени, разапињању вола на крст, Буњуеловом жилету, морбидним сценама у Бергмановим филмовима, морбидним и садистичким сценама уопште у разним уметностима, такозваној „уметности тела“ (изузев оне коју у својим хепенинзима демонстрира, остајући изван сваке стране агресије, на страни људскости, Марина Абрамовић), свему ономе што је „само још један израз болести конзументског друштва, а никако уметност“, по Јоцићу, сигнализам се „са гнушањем... супротставља“.[19] „Сигнализам не само да се гнуша морбидија, насиља и свих других капиталистичких махнитости, већ их искључује из свог ткива, било у каквој форми.“[20]

„Сигнализам никада није ни очекивао да науку претвори у поезију, нити поезију у науку, али је убеђен да на овом ступњу развоја уметности и науке долази велико време да наука и поезија могу да воде љубав.“[21]

          „Чини ми се да сигнализам гледа на све што се дешава истовремено као да је то и нешто прошло и давно прошло, и као да то тек настаје. У ствари, да се садашњица појављује и као прошлост и као будућност.“[22]

          „Сигнализам, то је наша акција да се појави оно што се никада пре није појавило на свету. [...] Овлађујући свим медијима, желимо да их поунутрашњимо.“[23] Он „тражи могућност једног тоталнијег система комуникације, можда неку врсту еманације, који би омогућио да свака ћелија, да и сваки атом, да и сваки електрон еманира своју спиритуалност“.[24] Он је „лудистички, агонски“.[25]

          „Сигнализам је Знак да треба пробудити Снове.“[26]

          Радомир Константиновић је и Љубишу Јоцића у свом вишетомном Бићу и језику узео на зуб. По њему, „Он је песник који се непрестано мења, и он не говори само различитим језицима уметности и литературе (сликарства, документарног филма, романа, поезије, есеја), него и различитим језицима поезије. [...] Његово сабрано дело је рушевина стилова и ставова“[27], а „Моћ његовога саображавања најактуелнијем стилу је велика, готово неупоредива: увек има у његовим текстовима, у свим `епохама`, истога генија адаптабилне интелигенције чије су способности интуитивног продирања у механику и функционисање основних начела најразличитијих и међусобно најпротивуречнијих, неизмирљивих, менталних ставова и стилова, ван сваке сумње јединствене...“[28] Јоцић је, по Константиновићу, преко Анри Мишоа, из надреализма доспео до неодадаизма, али, у исти мах, и ка „екстремном рационализму“. Песма му постаје „врхунски једноставна и технички чиста, као модерна фотографија са корица илустрованог листа...“[29] Одредницу неодадаизам Константиновић редовно у овом тексту користи уместо термина сигнализам који неће употребити ни једном.

          Замена надреалистичког сигналистичким, по Милошу Јоцићу у есеју „Снови Љубише Јоцића“ је промена сна: сан поезије постао је сан културе.[30] Јоцићев есеј, уз Константиновићев и Живковићев, најбољи текст који се о поезији Љубише Јоцића појавио, доноси нам и следеће критичарско „просветљење“: наш песник је сигнализам „превасходно прихватио у смислу културне филозофије. Његов песнички стил, и сам по себи разнолик, само се прилагодио новој поетици. Постао је миметичнији, јаснији, мањег замаха, теме нових песама вртеће се мање око личних, мрачних исповести а више око различитих елемената масовне културе и потрошачког друштва. Тодоровић је једном приликом изјавио да је из окриља сигнализма произишао и српски поетски посмодернизам – у том случају, Месечина у тетрапаку је (заједно са Колико је сати) свакако једна од првих и савршенијих примера српске постмодерне поезије.“[31] Милош Јоцић тврди како је његов презимењак „у сигнализам упловио свим бићем, не само са јасним поетским ставом већ и са јасним погледом на свет. Јоцић није само писао песме сигналистичким језиком него је и модеран свет посматрао очима сигналисте.“[32]

          Поезија Љубише Јоцића, одсањана сасвим, заслужује да се поново нађе пред књижевним истраживачима. Требало би да они понуде своје снове којима би се у Јоцићеве ушло. Његова поезија би могла да буде посматрана као надреалистичка без одјаве, надреалистичко-експресионистичка, надреалистичко-сигналистичка, сигналистичка, сигналистичко-постмодернистичка, постмодернистич- ка... У сваком од ових читања она ће остати Јоцићева. Треба је само читати.

                                                                         

---

[1] Њега је, уз још две песме, уврстио у своју Антологију песништва српске авангарде 1902–1934. Откровења&Преиначења (Светови, Нови Сад, 1993) Гојко Тешић. Исто се налази и у Васионском самовару, Антологији југоавангарде 1902–1934, Свеска прва, српска авангарда (Чигоја штампа, Београд, 1998 – 2000) истог антологичара. На жалост, исто није учинио Бранко Алексић у својој Поезији надреализма у Београду 1924–1933 (Рад, Београд, 1980), иако се у њој обрео и Ристо Ратковић, несумњиви надреалистички песник, али, једнако као и Јоцић, неприпадник надреалистичке групе.  

[2] в. Огледало (1951), Крилато корење (1952), У земљи Арастрата (1955), Скривени светови (1960), Курир на прозору (1963); посебно трећу, четврту и пету наведену књигу. 

[3] Јоцићеве песме присутне су у следећим антологијама (изостављамо тематске): ''Зеленгора'' у Остоја Кисић Један век српске поезије (Хронометар, Београд, 1971), „Моје се лице размотава“, „Вукови неимари“ и „Столица“ у Стеван Тонтић, Модерно српско песништво, Велика књига модерне српске поезије – Од Костића и Илића до данас (Свјетлост, Сарајево, 1991), „Ја сам платио своје“, „Палим пред зору“ и „Све те напушта одједном“ у Миливоје Марковић, Антологија српске поезије двадесетог века (Просвета, Београд, 2000), „Са отпада“ у Мирослав Лукић, Несебичан музеј, Антологија поезије 1938–2000 (Мобаров институт, Заветине, Београд, Раброво, 2000), „Зеленгора“ и „Иронично пролеће“ у Милослав Шутић, Антологија модерне српске лирике 1920–1995 (Чигоја штампа, Београд, 2002), „Бура на асфалту“ и „Купите моје песме“ у Горан Бабић, Жежено злато мога језика (Глас српски, Графика, Бања Лука, 2007), „Ја сам платио своје“ и „Сусрет са сенком, 1“ у Ненад Грујичић, Антологија српске поезије (1847–2000) (Бранково коло, Сремски Карловци, 2012) и „“Између тебе и мене“, „Болови“, „Ја сам платио своје“ и „De lux. Нико нема права да се игра са смрћу или Смрт се игра сама са собом“ у Миљурко Вукадиновић и Душан Стојковић, Трезор српске поезије (Српски песници двадесетог века), Троглава антологија (Фондација „Солидарност Србије“, Београд, 2014). У антологију наших песма у прози Српске прозаиде (Нолит, Београд, 2001) Бојана Стојановвић – Пантовић је унела два текста Љубише Јоцића „Једна љубав на одмору“ и „Кроз мене долази саблазан“. Јоцић није заступљен ни у првом ни у другом издању едиције „Српска књижевност у сто књига“.       

[4] Песму „Све девојке треба да путују“, која је штампана у њој, објавио је Јоцић и као засебну плакету 1972. године.

[5] Осим у дисертацијама Јулијана Корнхаузера (Сигнализам српска неоавангарда, превод са пољског Бисерка Рајчић, Просвета, Ниш, 1988), Живана Живковића (Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса, „Вук Караџић“, Параћин 1994) и Миливоја Павловића (Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Просвета, Београд, 2002), успутно –  о Јоцићевој поезији писао је у књизи Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века, књ. 3 (Просвета, Рад, Београд, Матица српска, Нови Сад, 1983, стр. 297–351; есеј је претходно објављен, 1977. године у Трећем програму Радио Београда, под насловом „Љубиша Јоцић и невиност гусенице“) Радомир Константиновић, а пажњу треба свратити и на следеће текстове: Љиљана Шоп, „Моћ поетске комуникације“, Улазница, X, 51–52 (1976), 120–123; Ђорђије Вуковић, „Љубиша Јоцић“,  у Огледи о српској књижевности, Нолит, Београд, 1985, стр. 174–206 (овај текст је претходно штампан као предговор за књигу Изабраних песама Љ. Јоцића у издању „Српске књижевне задруге“ 1981. године); Живан Живковић, „Сигналистичка поезија Љубише Јоцића“, Зборник радова, Педагошка академија за образовање васпитача предшколских установа, бр. 10, 1986, стр. 87–98; Војислав Н. Илић, „Љубиша Јоцић као песник и теоретичар сигнализма, Градина, 27, 5 /1999, 99–112; Жарко Ђуровић, „Пјесник који је тетрапаковао мјесечину или запис о Љубиши Јоцићу“, Багдала, 26, 414–415/1994, 5–6. и Милош Јоцић, „Снови Љубише Јоцића“, Књижевност, 68, 4/2013, 103–111. Треба погледати и његову биографију коју је, у серији биографија српских писаца, написао Радован Поповић – Разносач месечине, Службени гласник, Београд, 2009.    

[6] Када је посезао за примерима у свом Чекићу таутологије. Прегледу нових врста техничке интелигенције у поезији СФРЈ (приредио Гојко Божовић, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, 2005) Војислав Деспотов се одлучио за следеће Јоцићеве песме: „Велика и мала слова“, „“Песник“, „За манифест, 2“ и „Без наслова“ (визуелна песма).  Напоменимо како се у истој књизи налазе и песме Мирољуба Тодоровића: „Вештачко дисање“, „Јакге цаглан кегуљар“, „Кад будем био енглески репрезентативац“, „Боб копа поп“, „Чорба од мозга“, „Даћу вам рецепт за похованог М. Тодоровића“, „Јер ако“, визуелна „Крњ њар“, као и одломци из две његове песме: „Фајфе на фирцању“ и „Да је бар каква шлагер бутра“.

[7] Гојко Тешић је Љубишу Јоцића у књизи Авангардни писци као критичари (Матица српска, Нови Сад, Институт за књижевност и уметност, 1994), у оквиру едиције „Српска књижевна критика“, заступио са пет прилога: „Одбрана од досаде“, „Скривени светови“, „Ортодијалектика филма“ и „Сигнализам (I, II)“, од којих су два последња – и наслови нам то јасно показују – посвећена сигнализму.

[8] У Изабране песме Ђорђије Вуковић је унео двадесет три: „Месечина у тетрапаку“, „Туш портабл“, „Signum temporis“, „Угаси светло“, „Воз“, „Београд без плаката“, „Поздрав Тимоти Лири“, „Пројекција-идентификација“, „Велика и мала слова“, „Око“, „За манифест, 3“, „За манифест, 4“, „Нико нема права да се игра са смрћу или Смрт се игра сама са собом“, „De lux Нико нема права да се игра са смрћу или Смрт се игра сама са собом“, „Али ви не чекајте“, „Иронично пролеће“, Пред репродукцијом једне фотографије Силвије Мајер“, „Купите моје песме“, „О одломцима“, „Размишљање у часу када ТВ приказује људима месец изблиза“, „Са отпада“, „Бара на асфалту“ и „Јефтино прстење скупоценог сјаја“.

[9] Радован Поповић пише: „Када га је млади драматург и филмски критичар Слободан Новаковић упитао зашто је стално на бициклу, одговорио му је: `Разносим месечину по Београду`.“ (Радован Поповић, Разносач месечине, Службени гласник, Београд, 2009, стр. 120–121).

[10] Из ње је Вуковић за Изабране песме преузео следећих десет песама: „Ситуација је конфликтна“, „Столица“, „Слапови на Плитвичким језерима“, „Сањарење“, „Посета, „На трг пун света“, „Оглас-песма“, „Домовина“, „Све девојке треба да путују“ и „Све те напушта одједном“. Из збирке Нулти час, која је остала у рукопису, узете су две песме: „Да вратиш се зар“ и „Нулти час 1980“.

[11] Објављене су обе у часопису Поља.

[12] У свом тексту о Јоцићевој поезији Живковић бележи како наш песник није имао среће са књижевном критиком и како је, сасвим незаслужено, остао на маргини наше књижевности. Збило се то што је био сасвим неконвенционалан: из надреализма „преселио“ се у другу „авантуру духа“ – сигнализам а то наша инертна и традиционалистички настројена критика није могла, ни хтела, да поднесе. 

[13] Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, „Мирослав“, Београд, 1994, стр. 13.

[14] Љубиша Јоцић, „Знаци везани за саму реалност (Прилог дискусији о сигнализму)“ у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, „Мирослав“, Београд, 1994, стр. 16.

[15] Љубиша Јоцић, „Сигнализам – signum temporis“, у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, стр. 18.

[16] в. Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, стр. 30–31.

[17] Љубиша Јоцић, „Сигнализам као неминовност свог времена“ у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму,стр. 80.

[18] Љубиша Јоцић, „Позиције сигнализма“ у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, стр. 93.

[19] Љубиша Јоцић, „Сигналистичка уметност тела“ у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, стр. 23.

[20] Љубиша Јоцић, „Поноово поводом сигнализма“ у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, стр. 41.

[21] Љубиша Јоцић, „Сигнализам и три материје психе у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, стр. 101.

[22] Љубиша Јоцић, „Поново поводом сигнализма“ у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, стр. 45.

[23] Љубиша Јоцић, „Опет фрагменти о сигнализму“ у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, стр. 63.

[24] Љубиша Јоцић, “Системи сигнализма“ у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, стр. 78.

[25] Љубиша Јоцић, „Сигнализам II“ у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, „Мирослав“, стр. 89.

[26] Љубиша Јоцић, „Сигнализам“ у Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, „Мирослав“, стр. 83.

[27] Радомир Константиновић, „Љубиша Јоцић и невиност гусенице“, Трећи програм Радио Београда, 34/35, III/IV (1977), стр. 473.

[28] Исто, 478.

[29] Исто, 506.

[30] Милош Јоцић, „Снови Љубише Јоцића“, Књижевност, 68, 4 (2013), стр. 103.

[31] Исто, стр. 104–105.

[32] Исто, стр. 109.