И СТУДИЈА И АНТОЛОГИЈА

И СТУДИЈА И АНТОЛОГИЈА

          Досад су написане и одбрањене три докторске дисертације о сигнализму. Прва је била Сигнализам српска неовангарда[1] Јулијана Корнхаузера. Следио је Сигнализам (Генеза, поетика и уметничка пракса)[2] Живана Живковића. Потом, Авангарда, неоавангарда и сигнализам[3] Миливоја Павловића. У припреми је и четврта. На Филозофском факултету у Новом Саду, код професора Гојка Тешића, на дисертацији Естетика  сигнализма ради Иван Штерлеман.[4]

          Наумни смо да се задржимо на дисертацији / књизи Живана Живковића (1952–1996) пошто је она, по нашем суду, једнако као и по мишљењу Тање Ивановић[5], и “дан дањи најкохерентнији и најинформантнији текст о сигнализму“.

          Живковић је, сем књиге о којој пишемо, аутор још девет књига од којих су се две појавиле постхумно.[6] О сигнализму и самом Мирољубу Тодоровићу и његовим књигама написао је велики број текстова који су штампани у часописима и књигама од којих су многи инкорпорирани у његову докторску дисертацију.[7] Ова је, у неку руку, заправо, на прави начин организована и укомпонована, серија раније објављених његових прилога о сигнализму уопште и Мирољубу Тодоровићу посебно, а Живковић је био убедљиво најагилнији и најкомпетентнији пратилац и тумач свега што се у сигнализму – тада невероватно живом и гибљивом уметничком покрету – збивало.

          О њему се и за живота писало веома мало. После смрти готово нимало.[8] Сасвим незаслужено као да је заборављен сасвим. Вредност његових радова, посебно оних о сигнализму, али не само њих, не дозвољава да они буду заобиђени када се новији проучаваоци књижевности сусретну са неком темом и неким делом о којима је он већ изрекао свој јасан, прецизан и научно промишљен суд.

          Сигнализам (Генеза, поетика и уметничка пракса)[9] троделна је књига која објашњава три ствари које су се нашле као одреднице теме: генезу сигнализма, његову поетику и његову уметничку праксу.

          Сигнализам се указује као особени настављач свега онога што је стваралачки преживело доба „херојског“ модернизма и његову смрт. Из њега он баштини само оно што је стваралачки преживело, али га прилагођава својој поетици која је сасвим кохернетна и иновативна, усмерена ка другим (планетарним) просторима који раније авангардисте нису заокупљали – ако уопште и јесу – у толикој мери. Свака авангарда јесте, пре свега, негација традиције. Но, постоји несумњиво и традиција авангарде и сваки нови авангардни покрет не може се понашати као да се у њу, макар делимично, не укључује.[10] По Живковићу, најјача веза сигнализма са ранијом авангардом била би интернационални карактер часописа Сигнал, налик на исти такав карактер који су код нас у доба историјске авангарде поседовали Мицићев Зенит, Дада-Танк и Dada-Jazz Бранка Ве Пољанског и – додајемо – надреалистички часописи у којима су се прилози француских надреалиста појављивали не ретко по први пут и у оригиналу. Заједничке тежње раније авангарде и сигнализма биле би, по нашем теоретичару, осим споменутог, и космополитизам, визуелизација језика, антидрадиционализам, антимиметизам, експеримент, заговарање поетике „ружног“, „разлагање језичких (синтаксичких) јединица на `ситније` честице“, хумористичко-пародистички однос према стварности, графичко и типографско обликовање текста, колаж и монтажа, коришћење медија масовних комуникација (сигналисти и за компјутером посежу) за конструисање уметничког текста и лудизам као „примарно обликотворно начело“.[11] Појава страних авангардиста у Сигналу условљена је технолошком ером у којој смо се обрели, а о њој и уметничком одазиву сигнализма на њу пишу у значајном свом теоријском тексту датом у облику теза „Неке поставке сигнализма“[12] Љубиша Јоцић и Мирољуб Тодоровић. Сам Тодоровић је негирао постојање било каквих веза између сигнализма и надреализма, признао оне које постоје када је о футуризму и, посебно, дадаизму реч, а овако је окарактерисао позицију сигнализма унутар њему савремених авангардних покрета из шездесетих и седамдесетих година прошлога века: „Наш покрет се у односу на конкретну, визуелну, летристичку и спацијалну поезију показује као комплекснији, обухватнији, са широком лепезом деловања, што подразумева и сложенији истраживачки инструментариј. С друге стране и амбиције сигнализма су, у односу на то што су желеле ове струје, знатно веће, не само револуционисање поезије, или литературе, већ радикални захвати у свим областима уметности и човековог живљења, примерени новој планетарној цивилизацији.“[13]

          Формирању сигналистичког покрета претходила су два манифеста, „Манифест песничке науке“ (1968) и „Манифест сигнализма (Regulae poesis)“ (1969) Мирољуба Тодоровића којем је следио трећи – „Сигнализам“ (1970) који „садржајно продубљује поставке из претходних двају“.[14] Но, манифестима је претходила сигналистичка поезија. Овај покрет није био најпре поетички зацртан па тек онда и песнички реализован, већ савим обрнуто: поезија је манифесте призвала. Нови полет сигнализму, и на песничком и на теоријском плану, даје Љубиша Јоцић који му се прикључио 1975. године и био веома делатан све до своје смрти три године потом. Сигналистичко гласило Сигнал, замишљено као тромесечник, нередовно излази од 1970. до 1973. године.[15]

          У својој докторској дисертацији пољски југославист песник Јулијан Корнхаузер је тврдио како је Тодоровићева збирка Планета заправо „први и прави манифест сигнализма“. Живковић то одбацује, уз напомену како је у питању књига поетских а не метапоетских текстова којих у њој има само спорадично. Сва три споменута манифеста односила су се на прву фазу сигнализма, његову протофазу – сцијентизам. Манифестом ће касније Мирољуб Тодоровић „прогласити“ и свој текст „Фрагменти о сигнализму“ (такав „наслов“ имају и многи други Тодоровићеви текстови) који доноси девет кратких фрагмената о апејронистичкој поезији.[16] И „Неке поставке сигнализма“ (1975) Мирољуба Тодоровића и Љубише Јоцића могле би да „прођу“ као манифест. О свим овим манифестима Живан Живковић подноси критичарски рачун.

          Тања Ивановић бележи: „Његово (Живковићево – Д. С.) одређивање жанрова у сигнализму (без обзира на чињеницу да се сигналистичка дела махом жанровски преплићу), до дана данашњег јесте најјаснија научна интерпретација развоја, појавних облика и суштине овог покрета.“ Живковић разликује – и пише детаљно о сваком – следеће жанрове: сигналистичка сцијентистичка поезија, феноменолошка, технолошка и ready-made поезија, стохастичка поезија, апејронистичка поезија, компјутерска поезија, пермутациона (вааријациона) и статистичка поезија, шатровачка поезија, хаику, визуелна, гестуална и објект поезија и mail-art.  

          Прва фаза сигнализма – сцијентизам – изазвала је праву буру. Покрет је, по Живковићу очекивано, али сасвим промашено, био изједначен са „машинизацијом“ поезије, свођен на визуелну и компјутерску поезију, иако су и тој у првој фази сигналистичког деловања написане и занимљиве и значајне вербалне песме. Дејв Оз је тврдио како је сигнализам подједнако и поезија и наука.[17] Мирољуб Тодоровић сцијентизам види као „круну антиромантизма у поезији, негацију субјективног и субјективистичког, поетике засноване на искључивости емоција и емотивних стања“.[18]  Сцијентистичка песма би се могла, термином Пјера Гарнијеа, означити као семантичка. Уз Тодоровића (његове сцијентистичке збирке су: Планета, Путовање у Звездалију, Textum и поједини циклуси из Нокаута, Киберна и Поклон-пакета) кључни песници овакве поезије су Слободан Павићевић и Слободан Вукановић. Сцијентистичке песме имају и Бранко Андрић и, посебно, Спасоје Влајић. Пошто је извршио кратку анализу сцијентистичких збирки и појединих песама из њих, Живковић закључује: „Ова поезија означила је утемељење сигнализма као авангарднога покрета и песничког концепта који је имао амбиције да револуционише савремено песништво упућујући га на беспоговорно трагање за новим изразом и на ослушкивање наше технолошко-кибернетичке стварности, тј. одвраћајући га од овешталих поетика неоромантизма и неосимболизма, чији је крај означио – на упечатљив начин – Бранко Миљковић. [...] Као песничка оријентација и у програмима прокламована као поетика sui generis, сцијентистичка поезија се није угасила него се трансформисала у феноменолошку, односно, у технолошку и нађену поезију. [...] Стохастичка (а нарочито алеаторна) поезија блиска је комплексу сцијентистичко-феноменолошко-технолошке и нађене поезије, и главни `удар` који је сигнализам извршио на плану језика и поетске тематике у српском песништву седамдесетих година – догодио се управо захваљујући овим песничким врстама.“[19]

          Феноменолошка, технолошка и ready-made поезија су Живковићу „својеврсни деривати сигналистичке сцијентистичке поезије.“[20] У њима „ствари ће саме говорити“.[21] Јулијан Корнхаузер их је све, без довољно разлога, сврстао у стохастичку поезију. Пољски југослависта је, међутим, у праву када пише да су феноменолошка и стохастичка поезија „намерно антикњижевне“ и да одбацују уметност која је масама намењена. Тодоровић је своје погледе на феноменолошку поезију изложио у есеју „Феноменологија бића и ствари“.[22] Феноменолошке су му песме из збирке Поклон-пакет (1972), феноменолошко-технолошки циклуси „Купујте само сигналистичку поезију“ и „АБЦ о Мирољубу Тодоровићу“[23] из збирке Свиња је одличан пливач (1971), а ready-made поезији припадају циклуси „Нокаут“ истоимене збирке (1984) и „Вештачко дисање“ и „Трбобоља“ из Чорбе од мозга (1982). Укратко су осмотрене песме Слободана Павићевића и Славка М. Павићевића које припадају овим врстама сигналистичке поезије. Ванредне песме овог типа написао је Љубиша Јоцић, а „технологијом“ њихова писања служила се читава серија српских авангардиста – било да су краткотрајно припадали сигнализму или да су тврдили како са њим никакве везе немају.[24] Живковић бележи како Јоцић, као и увек раније, и у сигнализму када му се отворена срца прикључио даје целога себе, „продужавајући“ – ако икога уопште и продужава – само самога себе: „Дуги, ритмички организовани, стихови Љубише Јоцића по начину како се појединачни искази асоцијативно повезују у целину ове необичне прозодије, подсећају на неостварени у потпуности надреалистички сан о континуираном или аутоматском писању.“[25] Као што се од Тодоровића „позајмљивало“, чинило се то и када је у питању била поезија Љубише Јоцића. Оно што је у делима неких наших авангардиста било проглашено за најсуштаственију авангарду, било је присутно у његовим песмама из којих је уграбљено.

          Мирољуб Тодоровић ставља знак једнакости између стохастичке и алеаторне поезије због онога што је у њима суштинско: „нека врста демијуршке тежње за алогичном синтезом неспојивих потпуно супротних и супротстављених елемената реалног света“.[26] Реченица се у овим песмама разбија оштрим кубистичким резовима. Иначе, стохастичке су песме циклуса „Коњиц-Љељен“ (Градина, 1969), циклуса „Ожилиште“ (1967) збирке Инсект на слепоочници (1978), Путовање у Звездалију (1969), циклус „Поново узјахујем Росинанта“ збирке Телезур за тракање (1977), циклус „Луномер II“ (1969/70) збирке Алгол (1980), Свиња је одличан пливач (1971), циклус „Рецепт за запаљење јетре“ збирке Kyberno (1970), Нокаут (1984), циклус „Хитно свеже рибе“ збирке Chinese erotism (1983). Тешко се могу разграничити стохастичка и алеаторна поезија (у другој доминира језик свакодневне комуникације, штампе, реклама, мас-медија), не само зато што их је критика „поклапала“ термином статистичка поезија, а сам песник такође нивелисао њихове разлике. Јулијан Корнхаузер је отишао корак даље. За њега су све песме Тодоровићеве „реализоване језиком“ стохастичке: и алеаторне, и феноменолошке, и компјутерске, чак и оне писане шатровачким говором. Миливоју Павловићу, међутим, шатровачка и стохастичка поезија нису истоветне, већ „стоје на сасвим супротним половима разуђене сигналистичке поезије“.[27] Живковић пише: „Поезија Мирољуба Тодоровића, стохастичка пре свега, затим, алеаторна, била је погубнија за језик традиционалне поезије него компјутерска – не зато што ју је Тодоровић нешто раније објављивао и што је објављује још увек, него зато што су њени захвати у језик били дубоки, а песничка остварења високе вредности, тако да су поетички принципи ове поезије интензивно деловали у српском песништву с краја шездесетих и током седамдесетих година.“[28] Елементи стохастичке поезије присутни су и у песничким опусима Љубише Јоцића и Миодрага Шуваковића.

          Апејронистичка поезија која се појављује са збирком Белоушка попије кишницу (1988) добила је име по апејрону а „Апејрон (стваралачки хаос), кључни је елеменат сигналистичке поетике. Разумевање естетског значења апејрона истовремено нам указује и на значај концепта стваралачке игре (лудизма) у сигналистичкпој уметничкој (поетичкој) пракси.“[29] Одликују је: лудички елементи, асоцијативност, ироничне, алузивне и хуморне интонације израза, гротескна слика света, „говорење о нечем“ најчешће у трећем лицу, мада су присутни и прво и друго говорно лице, као и у првој – сцијентистичкој фази – приметно присуство неологизама, једнако и архаизама, метафоризација језика (нема је у стохастичкој поезији), метапоетски пасажи, цитатност, фразе на страним језицима, очуђење, појачана учесталост ономатопеја, алитерација и асонанци. Уводи се тачка као интерпункцијски знак који ломи стихове и песму. Пошто је свака песма песма-колаж, потребно је приликом читања изнаћи речи – матице које доминирају а да не морају притом да буду и најучесталије. Живковић као апејронистичку издваја и збирку Девичанска Византија.[30]

          Компјутерска поезија изазвала је прави шок и навела наше истакнуте критичаре из времена њеног појављивања (Зорана Мишића, Ели Финција, Богдана А. Поповића, Предрага Протића, Милана Комненића, Слободана Ракитића, Миодрага Перишића, Јасмину Лукић) да читаву Тодоровићеву поезију (и стохастичку, алеаторну, пермутациону, варијациону, статистичку, као и ону стварану уз „помоћ“ математике) прогласе компјутерском и визуелном, те, аутоматски, мање вредном и занемарљивом у контексту тадашње наше поезије и да је заобиђу када се складању антологија посвете.[31] „Чисто“ компјутерске песме (без икаквих интервенција аутора, о којима је он, иначе, када их је вршио, подносио чист рачун у напоменама које су их пратиле) биле су само „Само као свиња“ из збирке Kyberno (1970) и компјутопоема „С резанцима свакако“, објављена у Алголу (1980). У дисертацији Живковић пише како је, у коликој мери и са каквим накнадним интервенцијама, Тодоровић користио Звездозор, Сигнатвор и Дигитални компјутер при стварању својих песама.

          Пермутациона (варијациона) поезија „заснива се на математичком исцрпљивању могућих спојева неколико речи, и по методу којим се служи, подсећа на компјутерску, али се у њој рачунари не користе“.[32] Такве песме налазимо у Алголу (1980) и Степеништу (1971). Мали је број статистичких песама. У њих спадају, по Тодоровићевој дефиницији, оне које су настале „применом ванмашинске математичке креације на некомпјутерски језички материјал“.[33] Математичко у овој поезији су примена неких општих начела теорије вероватноће и математичких табела случајних бројева.

          Мирољуб Тодоровић уводи шатровачку поезију у српску поезију. Чини то најпре неколиким песмама из Kyberna (1970), а потом збиркама Гејак гланца гуљарке (1974), Телезур за тракање (1977) и Чорба од мозга (1982).[34] Шатровачки говор преплавиће и две једине његове полемичке књиге: Штеп за шуминдере (1984) и Певци са Бајлон-сквера (1986), а њиме ће бити испевани и неколики циклуси хаику поезије. Живковић даје мини-анализу / историјат проучавања шатро језика у нашој лингвистици указујући на појаву неколиких речника овога говора. Пошто је Тодоровићу језик био „основни `медијум` песме“[35], сасвим очекиван је био и његов „сусрет“ са шатровачким говором.[36] Своје погледе на њега Тодоровић је изложио у тексту „О шатровачком језику“, штампаном у првој његовој збирци шатровачке лирике – Гејак гланца гуљарке. Његову шатровачкку поезију треба, по Живковићу, „разумевати и као социјалну поезију sui generis“.[37] Она има „непорециво наглашени морални смисао“.[38] Крупан је превид Јулијана Корнхаузера који је у стохастичку поезију смешта. Несумњив је њен атак на традиционалну поезију, посебно језик којим се ова служи. Живковић се слаже са „описом“ ове поезије који нуди Миливоје Павловић по којем се у њој „препознаје градски, урбани миље са својим негативним јунацима и социјалном потком. [...] Не атакује се на смисао, на значење, не разбија се слика света као у стохастичкој поезији, напротив, даје се веома пластична, и конкретна, метафорички незамућена, слика велеградског подземља и полусвета. С те стране нам се чини да шатровачка и стохастичка поезија, не само да нису истоветне, како тврди Корнхаузер, већ да стоје на сасвим супротним половима разуђене сигналистичке поезије.“[39]

          Иако на први поглед хаику, као сасвим традиционална песничка врста, никакве везе са сигнализмом не може имати, Мирољуб Тодоровић је то успешно демантовао. Првих његових педесетак хаику песама обрело се у Textumu (1981). Потом су се појавиле збирке Златибор (1990) и Радосно рже Рзав (1990), којима можемо прикључити и неколико циклуса хаику песама написаних шатровачким говором. Може се говорити о трима „врстама“ Тодоровићевих хаику песама: сцијентистичкој/стохастичкој, стандардној и шатровачкој. У Textumu налазимо и хаикуе који су „умонтирани“ у визуелне песме. Све одлике шатровачког говора о којима пише Драгослав Андрић у предговору свом Двосмерном речнику српског жаргона и жаргона сродних речи и израза (1976): асоцијативност, тајновитост, двострука игра садржине и форме, пејоративност, иронија и сарказам, надреалистичност, парадокс, сликовитост, контрасти и хиперболичност, као и оне које им придодаје, у предговору свог речника Шатра, рјечник шатровачког говора (1981) Томислав Сабљак: антисентименталност, грубост, окрутност, претераност, погрдност и нестрпљивост у тону – могу се изнаћи и у Тодоровићевим делима написаним шатровачким говором. Живан Живковић, који има обимну и драгоцену књигу посвећену хаику поезији – Гост са Истока (Просвета, Ниш, 1996), врши прецизну и исцрпну анализу Тодоровићевих хаику стихова.

          Детаљно је описан и тренутак у којем се обелодањују Тодоровићева визуелна, гестуална и објект – поезија. Споменуте су неколике стране антологије визуелне и конкретне поезије, Тодоровићеве Антологија сигналистичке поезије (Сигнал, бр. 4–5) и Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија (Дело, XXI, март 1975). До визуелних песама пристиже се различитим поступцима. У игри су цртеж, често комбинован с другим елементима, реализован – на пример – на новинском материјалу, комбинација цртежа и текста, стрип, коришћење писаће машине, употреба словних, бројних знакова, хемијских и математичких формула, колаж (најприсутнија „техника“). Велики број сигналиста „написао“ је визуелне сонете. Мирољуб Тодоровић је творац фонета. Његови колажи се препознају „по специфичној употреби пресечених слова и њиховом уграђивању у целину визуелне композиције“.[40]

          Драгоцени саставни део Живковићеве дисертације права је, и изврсна, антологија сигналистичке поезије. У њој је доминантна фигура, очекивано, Мирољуб Тодоровић који је заступљен са више од шездесетак прилога. Тако, заправо, добијамо праву антологију Тодоровићеве визуелне поезије. Уз њу ту је још једна антологија у којој је присутан један од значајних старих дадаиста – Раул Хаусман,  сарадник Сигнала, са два прилога управо из овог часописа, и многи наши песници[41], „привремени“ сигналисти (они који су овом покрету припадали или њиме, хтели то да признају или не, били окрзнути). Друга антологија је „права“ антологија, ригорозна до крајње мере, драгоцена и данас, и не само као документ песничког времена које је прошло. Сигнализам увек пристиже. Он је, као планетарна уметност, непрекидно нов и непорециво жив. Песничка будућност пристигла у песничку садашњост, али тако да се њена будућносна компонента никако не укида.

          Гестуална поезија се назива и сигналистичком манифестацијом, акционом песмом, поезијом у процесу итд. Мирољуб Тодоровић их је имао више: „Месечев знак“, „Гордијев чвор“, „Метафизичка поема са водом“, „Aut Cesaraut nihil“, „Песма о краљу Артуру“, „Луномер“... Највише теоријске пажње овој поезији посветио је Љубиша Јоцић.

          У објект-поезији, која се са ready-made поезијом додирује, реч је о предметима који есетички делују „интервенцијама“ које је на њима извео уметник.

          Дисертација се окончава текстом о mail-artu у сигнализму. Овај је, једнако као и визуелна поезија, био онај који је сигнализам без икакве временске дистанце укључивао у светску поезију и показивао, и доказивао, како је он планетарна уметност. Посебно се издваја „Неуспела комуникација“ оснивача сигнализма. Драгоцена је обимна Тодоровићева антологија Mail Art – Mail Poetry (Поштанска уметност – Поштанска поезија) (Дело, фебруар 1980). Живковић и овде даје историјат ових активности, спомињући даду, заметке mail-arta у Аполинеровим Калиграмима, Марсела Дишана, Fluxus... Пише о изложбама и другим манифестацијама, Јарославу Супеку, Андреју Тишми, Ненаду Богдановићу, Добрици Кампарелићу као уметницима чији је допринос овој врсти сигналистичког деловања непорецив. Текст о mail-artu прати мини антологија прилога наших и страних mail-artista, дакле, трећа која се у Живковићевој антологији може изнаћи. 

          Живковићев Сигнализам је књига која је била у тренутку своје појаве, и остала то до данас, незаобилазна за све оне који пожеле са сигнализмом да се упознају. Нудећи мноштво цитираних текстова, три антологије, прецизно разграничење тада постојећих жанрова сигнализма, поуздане критичке оцене, она може послужити и као пример како докторска дисертација треба да изгледа. Далеко од тога да буде сувопарна и досадна, она је сасвим налик на сигналистички роман. Ако се многе теоријске књиге француских структуралиста (на пример, и више од оних које су написали други – Ролана Барта, Филипа Солерса или Јулије Кристеве) могу читати и као „теоријски“ романи, у једнакој мери се то може казати и за Живковићев Сигнализам. Он је књига која је доказала да траје јер јој време које неуморно пролази наудити не може нимало.

                                                                                     

---

[1] На пољском је књига штампана у Кракову 1981. Бисерка Рајчић ју је превела и штампала у нишкој Просвети 1998. године.

[2] „Вук Караџић“, Параћин, 1994.

[3] Просвета, Београд, 2002. Претходиле су јој књиге које су биле припремна радња за њу: Свет у сигналима: прилог летопису сигнализма, Прометеј, Нови Сад, 1996. и Кључеви сигналистичке поетике (Звездана синтакса Мирољуба Тодоровића), Просвета, Београд, 1999.

[4] Једнако вредна као и споменути докторати је и студија „Поетички инжењеринг Мирољуба Тодоровића“ у књизи Ивана Негришорца, Легитимација за бескућнике: српска неоавангардна поезија: поетички идентитет и разлике, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 1996, стр. 45–143.

[5] Тања Ивановић, Три докторске дисертације о сигнализму или Како сам почела да разумевам сигнализам, Пројекат Растко, објављено 28. 3. 2008.

[6] Орбите сигнализма, Новела, Београд, 1985; Изазови авангарде, Ново дело, Београд, 1986; Седми печат: критички записи, Књижевна заједница, Нови Сад, 1988; Сведочанства о авангарди, Драганић, Земун, 1992; Реч и смисао, „Мирослав“, Земун, 1995; Од речи до знака, Сигнал, Беорама, Београд, 1996; Гост са Истока: огледи о хаику поезији, Просвета, Ниш, 1996; Небески звоник (поезија), Сигнал, Београд, 1998. и Са страница „Детињства“, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2000.

[7] „Сигнализам данас и овде“ (о књизи Алгол), Летопис Матице српске, 1 (1982), стр. 187–189; „Простори поетског“ (о књизи Textum), Венац, 9 (1982), стр. 19–20; „Поезија и акција“ (о књизи Чорба од мозга), Књижевна реч, 209 (1983), стр. 12–13; „Chinese erotism Мирољуба Тодоровића“, Поља, 300 (1984), стр. 109–110; „Сигнализам – драж заумног”, Борба, бр. 3–4, март 1984, стр. 16; „Гејак гланца гуљарке“, Венац, 3 (1984), стр. 15; „Сигналистичка поезија – нова песничка авангарда“, Књижевност и језик, г. XXXI, 1 (1984), стр. 1–11; „Mail-art – уметност комуникације“, Зборник радова Педагошке академије за образовање васпитача,  8 (1984), стр. 89–101; „Шатровачка поезија Мирољуба Тодоровића“, Зборник радова Педагошке академије за образовање васпитача, 9 (1985), стр. 103–115; „Сигнализам и светска критичка мисао“ (о књизи Миодрага Шијаковића Сигнализам у свету), Поља, 312/313 (1985), стр. 101; „Корак ка извору ствари (о књизи Дан на девичњаку)“, Летопис Матице српске, 12 (1985), стр. 796–799; „Visible language“, Relations, 4 (1985), 83–86; „Против петог точка“ (о књизи Штеп за шуминдере), у Ж. Живковић, Орбите сигнализма, Новела, Београд, 1985, стр. 37–40; „Сигнализам и књижевна критика“ у Ж. Живковић, Орбите сигнализма, стр. 108–123; „Сигналистички метајезик“, Багдала, 322/323 (1986), стр. 14–16; „Сигналистичка поезија Љубише Јоцића“, Зборник радова Педагошке академије за образовљње васпитача, 10 (1986), стр. 87–98; „Анатомија анатемисања авангарде“. Предговор књизи Певци са Бајлон-сквера Мирољуба Тодоровића, Ново дело, Београд, 1986, стр. 7–19; „Иронија и поезија“ (о збирци Нокаут), Савременик, Н. с, 1/2 (1986), стр. 163–166; „Компјутер и математика у песничкој пракси  Мирољуба Тодоровића“, Зборник радова Педагошке академије за образовање васпитача, 11 (1987), стр. 73–88; „Лирски кругови Мирољуба Тодоровића“. Предговор књизи Поново узјахујем Росинанта Мирољуба Тодоровића, Арион, Београд, 1987, стр. 7–32; „Видљиви језик“ (о збирци Дан на девичњаку), Ревија, Осијек, 10 (1987), стр. 804–807; „Љубише Јоцића огледи о сигнализму“, Мостови, Пљевља, 100 (1988), стр. 47–55; “Сигналистичка сцијентистичка поезија и њој сродне сигналистичке врсте“, Зборник радова Педагошке академије за образовање васпитача, 12 (1988), стр. 75–86; „Вербално и визуелно“ (о књизи Заћутим језа, језик, језгро), Стварање, 2 (1988), стр. 182–184; „Мешање живог песка“ (о књизи Белоушка попије кишницу), Савременик, н. с., 9/10 (1988), стр. 275–280; „Стохастичка сигналистичка поезија“, Поља, XXXV, 363/364 (1989), стр, 229–232; „Жанрови у сигнализму“, Књижевни родови и врсте – теорија и историја III, Годишњак Института за књижевност и уметност, Београд, 1989, стр. 2–49; „Избор из савремене светске визуелне поезије“, Летопис Матице српске, 7/8 (1989), стр. 111–114; „Дијалог са митским и историјским“ (о књизи Видов дан), Домети, 59 (1989), стр. 98–103; „Апејронистичка поезија“, Савременик, н.с, 1/2/3 (1990), стр. 208–227; „Сцијентистичко-стохастички хаику Мирољуба Тодоровића“, Књижевност и језик, XXXVII (1990), стр. 367–376; „Сведочења о авангарди“ (о књизи Дневник о авангарди), Летопис Матице српске, 1 (1991), стр. 149–151; „Скица за портрет Мирољуба Тодоровића“, Домети, XVIII, 85 (1991), стр. 74–81; „Mail-art у сигнализму“, Руковет,  XXXVII, 4/5 (1991), стр. 342–356; „Поетика сигнализма“, Стремљење, XXXI, 8/9 (1991), стр. 75–86; „Планински пејсажи, зими“ (о књизи Златибор), Багдала, 382/383 (1991), стр. 32; „Компјутерска поезија“, Поља, XXXVII, 394 (1991), стр. 490–492; „Визуелна, гестуална и објектна поезија“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, XXXIX, 3 (1991); „Компјутерска поезија II“, Поља, XXXVIII, 395/396 (1992), стр. 35–36; „Генеза сигнализма“, Свеске, IV, 11 (1992), стр. 136–150; „Сигнал и гласови“ (о књизи Дишем. Говорим), Свеске, V, 15 (1992), стр. 71–76. и у Ж. Живковић, Од речи до знака, Сигнал, Беорама, Београд, 1996, стр. 32–36; „Сигналистичка надграматика“ (о књизи Ослобођени језик), Стремљење, XXXIII, 6/7/8 (1993), стр. 201–205. и у Ж. Живковић, Од речи до знака, стр. 37–41; Поговор књизи Мирољуба Тодоровића Гласна гаталинка, Просвета, Ниш, 1994, стр. 83–102; „Љубише Јоцића огледи о сигнализму“; предговор књизи Љубише Јоцића Огледи по сигнализму, „Мирослав“, Београд, 1994, стр. 3–14; „Шатровачка хаику поезија Мирољуба Тодоровића“, одломак, Збиља, I, 8/9, 15. 12. 1994, стр. 26; „Четврт века сигнализма“, Сигнал, 10 (1995), стр. 23–28. и Ж. Живковић, Од речи до знака, стр. 14–18; „Прилози за поетику сигнализма“ (о књизи Ка извору ствари), Повеља, н.с., XXV, 4 (1995), стр. 82–85, Књижевност, 3 /4 (1997), стр. 565–569. и Ж. Живковић, Од речи до знака, стр. 58–60; „Од речи до знака (о стваралачком опусу Мирољуба Тодоровића у периоду 1991–1995)“, Савременик 38/39/40 (1996), стр. 52–68. и Ж. Живковић, Од речи до знака, стр. 61–74; „Игра и језик. Предговор књизи изабраних шатровачких песама Мирољуба Тодоровића Гејак гланца гуљарке)“, Живан Живковић, Од речи до знака, стр. 56–57; „Антологија Mail-arta (о изложби Андреја Тишме `Природа даје Nature gives` у Сомбору 1992)“, Домети, 70/71 (1992), стр. 103–107. и Ж. Живковић, Од речи до знака, 22–25; „Хаику поезија Мирољуба Тодоровића“, Ж. Живковић, Гост са Истока, Просвета, Ниш, 1996, стр. 81–98; „Шатровачка хаику поезија Мирољуба Тодоровића“, Ж. Живковић, Гост са Истока, стр. 163–179. и „Вербални и ликовни елементи у поезији сигнализма“, Интердисциплинарне теорије књижевности – Зборник радова, Институт за књижевност и уметност, годишњак XIX, серија ц: Теорија историје, Београд, 2001, стр. 303–307.        

[8] Поред њему посвећеног Годишњака катедре за српску књижевност са југословенским књижевностима, Филолошки факултет у Београду, 2006, издвајамо текстове Милослава Шутића „Једна значајна монографија о сигнализму“, Сигнал, 11/12 (1996), Марка Иконића „Сигнализам у токовима неоавангарде“, Сигнал, 11/12 (1996), Јована Пејчића „научноистраживачки опус Живана Живковића“, Сигнал, 15/16/17 (1997) и Мирољуба Тодоровића „Подршка за нове стваралачке продоре“, Књижевне новине, 944/945 (1997).

[9] Докторска дисертација је одбрањена на Филолошком факултету у Београду 29. априла 1991. године пред Комисијом коју су чинили: проф. др Слободан Ж. Марковић, проф. др. Мате Лончар и проф. др. Сретен Петровић.

[10] Везе сигнализма са историјском авангардом уочавају и његови проучаваоци. Тако, на пример, Влада Стојиљковић, у тексту „Сигнализам као авангардни покрет“, објављеном у Корацима (XI, 1–2/1976, 29), сматра визуелну поезију „наставком“ хијероглифа, оријенталних писама, барокне калиграфије, Аполинерових Калиграма, дадаистичких колажа, слика Паула Клеа (заборављајући да припомене како је и у антици, и грчкој и римској, било carmina fugurata). Милош И. Бандић је, у тексту „Сигнализам: Стил и статус“ (у Сигнализам авангардни стваралачки покрет, Културни центар Београда, Београд, 1984, стр. 6), знатно обазривији. По њему, сигнализам се разликује од покрета који му претходе јер „није насртљиво офанзиван, негаторски, агресиван или бучан и разбарушен, анархичан, запаљив“ и он има „своју разрађену поетику“, многоброојне манифесте, манифестације, билтене, каталоге, књиге које га сасвим јасно међе.

[11] в. Живан Живковић, Сигнализам, стр. 20.

[12] Кораци, XI, 1–2/1976, 35–38.

[13] Мирољуб Тодоровић, „Однос сигнализма према другим авангардним покретима“, у М. Тодоровић, Дневник авангарде, Графопублик, Београд, 1990, стр. 20–21.

[14] Живан Живановић, Сигнализам, стр. 23.

[15] Ево списка његових сарадника: Раул Хаузман, Аугусто де Кампос, Клементе Падин, Микеле Перфети, Ханс Клавин, Ђулија Николаи, Адријано Спатола, Јиржи Валох, Ариго Лора Тотино, Жилијен Блен, Ж. Ф. Бори, Жан Клод Моано, Јохан Герц, Саренко, Уго Карега, Еуђенио Мичини и Пол де Вре, од страних, а од домаћих, поред Мирољуба Тодоровића, Биљана Томић, Зоран Поповић, Слободан Вукановић, Бранко Андрић, Марина Абрамовић, Славко Матковић, Золтан Мађар, Богданка Познановић, Добривоје Јевтић, Неша Париповић, Влада Стојиљковић и Тамара Јанковић.    

[16] Књижевност, XLIV, 1–2/1989, 218–219.

[17] Дејв Оз, „Шта је сигнализам?“, у Сигнализам у свету, приредио Миодраг Б. Шијаковић, Београдска књига, Београд, 1984, стр. 72–74.

[18] Мирољуб Тодоровић, „Манифест песничке науке (ПОЕЗИЈА – НАУКА)“, у М. Тодоровић, Сигнализам, Градина, Ниш, 1979, стр. 64.

[19] Живан Живковић, Сигнализам, стр. 75.

[20] Исто, стр. 109.

[21] Исто

[22] Мирољуб Тодоровић, Поклон-пакет, Београд, 1972, стр. 10.

[23] Многе песме ових циклуса су антологијске. Ценио их је као оне које спадају у најхуморније које савремена српска поезија уопште има Миодраг Павловић.

[24] На пример, Вујица Решин Туцић, Војислав Деспотов, Милорад Грујић, Јудита Шалго, Каталин Ладик, Јован Дујовић, Зоран Вуковић и др. Дакле, читава наша – како су је окрстили њени тумачи – тзв. „поезија промене“.

[25] Живан Живковић, Сигнализам, 118.

[26] Мирољуб Тодоровић, „Фрагменти о сигнализму“, у Сигнализам авангардни стваралачки покрет, Културни центар Београда, Београд, 1984, стр. 31–32.

[27] Миливоје Павловић, „Сигнализам – југословенски стваралачки покрет“, Ток, XX, 13–14/1985–1986, стр. 7.

[28] Живан Живковић, Сигнализам, стр. 131.

[29] Мирољуб Тодоровић, „Фрагменти о сигнализму“, Књижевност, XLIV, 1–2/1989, стр. 218–219.

[30] У време писања Живковићеве дидертације била је у штампи. У касноијој фази свога певања Тодоровић је испевао велики број – читаву серију збирки – апејронистичких песама и оне су збране у два изборника његових песама (други је, уз прегршт додатих песама, поновљени први): Глад за неизговорљивим (2010) и Ловац магновења (2015).

[31] Свој полемички обрачун са њима Тодоровић је извео у књизи Певци са Бајлон-сквера, Ново дело, Београд, 1986.

[32] Живан Живковић, Сигнализам, стр. 194.

[33] Мирољуб Тодоровић, „Сигнализам“, Сигнал, Београд, 1970..

[34] Све Тодоровићеве шатровачке песме – и оне касније настале –  биће збране у књизи Електрична столица, Просвета, Београд, 1998.

[35] Живан Живковић, Сигнализам, стр. 207.

[36] Овај ће касније „освојити“ и Тодоровићеве приче и романе.

[37] Живан Живковић, Сигнализам, стр. 218.

[38] Исто, 219.

[39] Миливоје Павловић, наведено дело, стр. 7.

[40] Живан Живковић, Сигнализам, 251.

[41] Ево њиховог списка: Нада Маринковић, Салма Ласло, Влада Стојиљковић, Миодраг Шуваковић, Спасоје Влајић, Љубиша Јоцић, Слободан Вукановић, Бранко Андрић, Бранислав Прелевић, Марина Абрамовић, Јелена В. Цветковић, Остоја Кисић, Звонимир Костић Палански, Добривоје Јевтић, Мирољуб Кешељевић, Неша Париповић, Жарко Рошуљ, Слободан Павићевић, Тамара Јанковић, Раде Обреновић, Славко М. Павићевић, Виктор Тодоровић, Бода Марковић, Обрад Јовановић, Зоран Поповић.