ХУМОРНИ СИГНАЛИЗАМ ФРАНКА БУШИЋА
(Франко Бушић, Чаробнице Црвенкапичина, Еверест Медиа,
Београд, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2017)
Франко Бушић је
сплитски песник и сликар, председник „ДАДАнти“ – Удруге за промицање Експерименталне
Умјетности у Сплиту од њеног оснивања 2011. године Члан је Друштва хрватских
књижевника и Удружења књижевника Србије. Имао је 65 самосталних ликовних
изложби, извео 97 перформанса, глумио у 9 позоришних представа. Објавио је
дванаест књига: Разнесло ти бо преклето
бучо (превод на словеначки Јуриј Худолин и Иво Антич, 1998), Постбалканец (електронска збирка прозе,
превод на словеначки Namita Subiotto, 2000), Нитко нитков као ја (2001), Заборављена
лутка / Forgotten doll / Pozabljena lutka (хаику,
2002), Постбалканац (2003), НАДреализам је подДАДА (2006), Морана (превод на словеначки Иво Антич,
2012), То су моји дукати (2012), Нитко нитков као ја (скраћена верзија
хрватског издања, Београд, 2012), Остани
ноћас дома (2012), Секрет Протуконклава
(2014) и Маме су лагале (избор underground поезије, 2014). Осим Постбалканца
(словеначке и хрватске верзије), све остале Бушићеве књиге доносе поезију
(једна од њих хаику песме). Неколике су штампане (чак и у првим издањима) на
словеначком језику. Поред Словеније, Франко Бушић је веома присутан и у Србији.
Остварио је узајамну сарадњу с Дејаном Богојевићем, уредником ваљевског Акта и мултимедијалним српским
уметником, припадником сигналистичког покрета. Сам Бушић се, такође, сигнализму
прикључио. После објављивања прилога у неколиком сигналистичким зборницима[1],
сада се појавила, као педесет осма књига библиотеке „Сигнал“, књига његових
изабраних песама којом се, и званично, сигнализму придружује. Изборник је
приредио Слободан Шкеровић бирајући Бушићеве песме из три његове песничке
збирке: НАДреализам је подДада
(2006), Остани ноћас дома (2012) и Секрет Протуконклава (2014). У књизи је
и Шкеровићев кратки уводни текст „То да Монику није јебао Бил, знамо ли ми
то?“, а ту су и његова три, још краћа, прилога којима је пропратио сваку од
збирки из којих је преузео Бушићеве песме. Сваки од њих је насловљен са
„(кључеви)“. Збирка садржи такође и поговоре који су се појавили у збиркама
које су биле предложак избора. Када је о првој реч, у питању је текст „Вид
аутентичне поезије“ Дејана Богојевића, другој – „Приопћаји богатог Белзебуба“
Жељка Баришића, а трећој – „Нема стрипера до voodoo лептира“ Андрије
Црнковића. Шкеровић је Бушићев надреализам одредио као „магритовски
супериоран“. (стр. 12) Подсетио нас је како су сигналисти „изједначили“
парафразу и цитат. Потцртао како „код Бушића панк и Ид иду заједно“. (46)
Бушић се у књизи Чаробнице Црвенкапичина представио и са шест визуелних песама. Пред
нама су колажи који су за „грађу“ узели новинске исечке и рекламе из периода
између два светска рата и самог рата. Творе специфичан видео-циклус, поприлично
различит од оних који су дело других песника визуалиста.
Франко Бушић је занимљива литерарна појава, пре
свега када се има у виду како је хрватска поезија прилично тешко, посебно када
је о надреализму, на пример, била реч (осим Драга Иванишевића, хрватски
надреалист је једино Радован Ившић који је живео у Паризу; надреалистички
трагови се, наравно, могу открити и у песништву Тина Ујевића и, посебно,
послератних песника попут Весне Парун или Јурета Каштелана), прихватала оно што је било авангардно,
нарочито онда када је то авангардно било потпуни novum.[2]
Иако Жељко Баришић у поговору за збирку Остани ноћас дома тврди како је Бушић
превазишао оно што је „позајмљивао“ у ранијим из симболизма, дадаизма и
надреализма, песников „сигнализам“ осавремењена комбинација је дадаизма и надреализма
које је српски сигнализам, уз футуризам и зенитизам, признао као своје,
властитим делом превазиђено, полазиште.
Уосталом, нимало случајно за мота својих песама
сплитски песник прилично често узима стихове Тристана Царе и Андре Бретона,
нарочито првоспоменутог. Његове песме лишене су готово свих интерпункцијских
знакова (осим црте) и исписане су (изузеци су сасвим ретки) искључиво малим
словима. Тако су читаоци позвани да се „стварању“ придруже јер они постају ти
који изнутра обликују песму, не заборављајући никако како она суштински
амбивалентна јесте и таква, и после свих објашњења, остаје. Ако Бушића
прихватимо као придруженог
сигналисту, он је међу њима, уз, и после, Мирољуба Тодоровића, несумњиво
најдуховитији песник. Песник који без хумора не може и који читав свет, чак и
онај онострани, под крилом смрти, без хумористичких наочари никако (п)осматрати
не жели.
У песми „Јутро“ чувени Бретонови стихови На мосту се љуљала роса / с мачјом главом,
који се изузетно често третирају као основна
надреалистичка песничка слика, модел
по којем се надреалистичке песничке слике уопште граде, послужили су као мото,
а они су овако ре-интерпретирани у закључним стиховима исте песме: суптилних бирократа / с мачјом главом. У
овој поенти се Бретоново надреално преметнуло у Бушићево карикатурално и
гротескно.
Неологизми Бушићеви, посебно стога што настају
у средини која покушава да избори самосталност свог језика у односу на онај
који је без икакве сумње – коренски,
и још више стога што се том измишљеном, и више него рогобатном, језику сам
песник не повинује, и више су него потенцијални. Неспорно су занимљиви: водобрус, вукојарац, дошљаштво, лијевовидљив,
милогуз, милоклиз, настраник, недама, оштроулични, пољскати (глагол), пробудилица, топлокреветни, цријевастично.
Песник се служи и дво-речима, сложеницама и полусложеницама: љупкосмијешећи, њежно-хладно (лице), сунце-беба.
На синтагматској равни Бушић доказује како није
заборавио да (нео)дадаист, уз Дејана Богојевића унутар српске поезије –
највећег булијевца којег ова има – , најзначајнији и најприметнији јесте: крв / зелену („Животиње у мом
хладњаку“); крушколике мачке
(„Вјештачко жито“); замрзнутог мјесеца
(„Јер сам жрец“).
Једнако су неодадаистичке и песничке слике,
симбиотички са неонадреалистичким срасле, које јесу окосница његова песништва: попут звона која звоне и звоне / и јуре као
маринети („Крај моје везе са седмом од девет“); крцкају ораси козмоса („Крцкају ораси козмоса“); чудљивог ли прољећа у праскозорје јесени
(Исто); мој мозак је сполни орган /
пенетрират ћу у све твоје пријатељице („Због поезије“); једном сам проматрао / старог бога с брадом
/ док прождирао је тијело / свог сина јединца („Сатурналије“); одувијек си жвакао кости предака („Подсвјесна“);
мој дом је дубоко у теби („Дом је
тамо гдје је најтоплије“); бог је дијете
с фармом мрава / нити има знања нити планове („Правила“); ни palach
се не би више palachao („Еволуција
револуције“); ларве паразита љубави / у
мом се гнијезду више неће излећи („Свршавање у њу је као пуцање у мртву
животињу“).
Правог неодадаисте, једнако као што је то са
дадаистима био случај, без хумора (и црног) нема: Надуо си се на дуо и трио (наслов песме); Буди се Запад и Изток Осојник („Божићна пјесма“); занима ме не (Исто); У чизмама с петом и шестом (Исто); завијају и одвијају (Исто); а опет јесу / или не јесу / – Јесусу („Cabaret и Jesus“); Шупља
наша (наслов песме); убојице свих
земаља / уједините се („Посљедњи Хашанин“); ако имаш пара – ниси непар („Ако си coppia – ниси оригинал“).
Лако се, на основу нетом наведених примера, да
уочити како Бушић хумор и на звучној равни твори. Звучна раван је, и иначе, у
његовој поезији итекако наглашена. Навешћемо само још један пример игре речи Хлап /
хлапа хлапи („Хлап у грудима“), а потом неколике који се на алитерацији
заснивају. У песми „Какве каване?!“ свака реч почиње консонантом к. Ево „витлања“ гласа с у песми „Крцкају ораси козмоса“: полупитонски
протагонист протуречја / питомо плијеви плијесан / [...] / пси педалирају промискуитетне пијавице /
сабласти плагијате пјевају. И глас н
је добио своју строфу: ножем ножном
нужном / нижу нимфе неолита / нарицаљку („Анамнеза фотосинтезе“).
Бушић открива своје узоре. Спомиње Мицићевог
Барбарогенија. Тина Ујевића, такође.
Александар Вучо, у петој песми „Хумора Заспалог“,
има ове стихове:
И реци
јој лагано: желим ти тешку ноћ
Тешку
ноћ кљакава руко
Тешку
ноћ бухава кичмо
Тешку
ноћ кљакава руко којој су извукли живце и
усули балави канфор
Тешку
ноћ бухава кичмо којој су попили ваздух и
појели корење меса
Тешку
ноћ бухава жељо
Тешку
ноћ килаво срце
које Бушић овако „своди“ / „згушњава“: лијепо ми је да ти не буде / пријатно („Радио Хелсинки и ма даме
баш“).
Интересантна песма је она чији је наслов: „Не
уб&т& б&т“ у којој је доминантан знак управо & који је чини сигналистичком,
иако је сасвим јасно како је он (не)„обична“ замена вокала и.
Један циклус збирке НАДреализам је подДАДА Бушић је насловио „Сигнализми нису делиризми“.
Ево целе „Стохастичке изјаве“:
партизани
су били добри
јер су
се партизанке
депилирале
У овој песми ратовање се своди на еротски „обрачун“ и тако се остварују хуморни ефекти.
У Изборнику откривамо и прегршт поетичких
стихова: поезија није слаткорјечивост
(„Поезија није слаткорјечивост“); ја сам
пјесник-номад („Дотепанец“; у многим поезијама песници номади се третирају
као засебна категорија; Бошко Томашевић, између осталих, себе као песника
управо овако одређује); „Пичкина ријеч = врх поезије“ (наслов песме); гуши ме досадна / патетична поезија („Пичкина
ријеч = врх поезије“).
Франко Бушић нипошто није залутао међу
сигналисте. Унутар сигналистичког покрета он није никакав странац, никакав
дошљак. Без њега, данашњи сигнализам би – спора нема – био сиромашнији. У
сваком случају – битно мање хуморан.
Душан
Стојковић
[1] У Размишљајте о сигнализму (2004) прозни
текст и визуалија, Времену сигнализма
(2006) четири песме и једна визуалија, Демону
сигнализма (2007) девет стохастичких хаикуа, три песме, једна визуалија и
један прозни текст, Изазову сигнализма
(2013) једанаест његових песама и један
прозни текст, Столећу сигнализма
(2014) четири песме, Магији сигнализма
(2016) пет песама и једна визуалија, а у Визијама
сигнализма (2017) шест песама и једна визуалија.
[2] Када је бирао примере за свој Чекић таутологије: преглед нових врста
техничке интелигенције у поезији СФРЈ (објављен у сарајевском часопису Даље који је уређивао Оскар Давичо,
1986–1990, штампан као књига 2005), Војислав Деспотов је посегао за текстовима
следећих хрватских (нео)авангардиста: Бранка Малеша, Звонимира Мркоњића, Јосипа
Севера, Милорада Стојевића, Милка Валента, Звонка Маковића, Бранка Чегеца,
Љубомира Стефановића, Срећка Лоргера, Борбена Владовића, Боривоја Радаковића,
Јосипа Стошића, Звонимира Мркоњића, Јагоде Замоде, Дражена Мазура, Игора
Зидића, Анке Жагар, Звонка Ковача, Ивана Рогића Нехајева, Звонимира Балога,
Ранка Игрића, Ивана Сламнига, Боре Павловића. Треба им придодати и Круна Quienа.
No comments:
Post a Comment