СИГНАЛИСТ ТУМАЧИ СИГНАЛИЗАМ
(Илија Бакић, Читање сигнала, Еверест Медиа, Београд,
Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2017)
Као педесет седма књига
библиотеке „Сигнал“ појавила се књига Читање
сигнала Илије Бакића у којој је познати сигналистички писац збрао све своје
критичке текстове у којима је писао о делима припадника покрета којем и сам
припада. У њој је тридесет девет прилога насталих у интервалу од 1997. до 2017.
године. Најпре су били штампани у неколиким часописима и новинама: Сигналу, Градини, Књижевности, Савременику,
Летопису Матице српске, Корацима, Повељи, Књижевној речи, Књижевним новинама, Руковети,
Овдје, новосадском Дневнику, Борби,
Кварталу, Беорами, Књижевној речи, Књижевном алманаху 2, Орбису, Знаку Сагите,
у зборницима: Сигнализам и дело Мирољуба
Тодоровића (2014), Столеће сигнализма
(2014) и Магија сигнализма (2016),
као и на сајтовима. Може се приметити неколико ствари. Најпре, Илија Бакић је
упорно, стрпљиво и зналачки протумачио готово све значајно што се, када је о
књигама реч, збило на сигналистичкој сцени. Потом, „освојио“ је најразличитија
гласила у којима је био у прилици да о тумаченим књигама изнесе свој суд и тако
допринео ширењу увида у оно што сигнализам ствара и у оно што је овај покрет
успео релевантно да оствари. Коначно, на самом почетку своје критичке
активности, могуће, Бакић је био активнији (касније се пуном паром посветио
свом литерарном стваралаштву које је у самом врху српског сигнализма и тада је
пажљиво пробирао књиге о којима ће писати с намером да издвоји оне које донесе
промене или очигледно потврђују остварене вредности унутар покрета чији су
део).
Књигу отварају три
уводна текста који су посвећени сигнализму уопште а не појединачним
остварењима.
Први је заједнички
текст Илије Бакића и Звонка Сарића „Лаким кораком у свим смеровима“ (2000).
Једно време ова двојица писаца су наступали и као сигналистички тандем и плод
таквог њиховог деловања су: збирка визуалија Желите ли да бесплатно летите? (1997) и есејистичка књига Преко границе миленијума: сигнализам –
изазов преступа (2005). Поменути текст је критички credo двојице тада младих писаца (већ остварених у сигнализму) у којем они,
између осталог, пишу и следеће, заузимајући у радикалном сигнализму сасвим
радикалну позицију: „Сигналиста не жмури пред стварношћу“ (стр. 10); „Уметник
није Бог. / Поезија је Бог. Поезија сме све“ (11); „Сигнализам не слави
митоманске култове. Одбацујемо мит о Уметнику“ (11); „Сигналистичка поезија
мора да изазива менталне шокове, вриску, занемелост“ (11); „Мора се копати у
језику. Дубоко. Не окрећемо се од социјалне стварности“ (11); „Стих не треба да
дочарава слику већ да слика буде. Не дочаравати покрет већ то бити“ (11);
„Занима нас уметничка пракса која изазива интерактивне реакције“ (12); „Нека у
песми паралелно стоје исте речи различитих језика (српског и папуанског...)
...“ (12); „Где се може ићи ван смислености? У немушто, ономатопеју,
механицизам понављања – што све личи, и јесте музика. / Или остати на ивици и
дубити апсурдизам и оксимороне.“ (12) Уз то, одбацује се аутоцензура, призива
лудизам, заговара експеримент и мултимедијална поезија, очекује и тражи
стварање сигналистичког језика. Пред нама је, једном речи, манифестни текст
који је описао оно што је у сигнализму остварено, пооштрио пут којим би
сигнализам требало убудуће да се креће и оцртао „смерове“ (да ли све?) тог
будућег кретања. Бакић је овде прибележено примењивао и у својим литерарним
остварењима. Чинио је то и Сарић док се није прикључио породици бивших сигналиста.
Други, насловљен
„Сигнали 21. века“ (2005), има поднаслов „лични поглед“ и јесте управо то када
је сигнализам у питању. Лично, међутим, ако се заговара оно што је тачно,
делимице јесте, или убрзо – успехом покрета о којем се пише – постаје, опште.
Бакић, тако, пише како ниједна авангарда није масовна појава и како дела која
она ствара нужно наилазе најпре на свеопште неразумевање и отпор који се,
понекад, но не и увек, временом круне. Додаје: „Авангардни покрети отуда су
интелектуално-духовно-генерацијски покрети који се распадају како сама
генерација стасава и, потом, одлази са стваралачко-животне сцене.“ (16) Набраја
„рецепте“ којима се могу послужити уметници када стварању уметничких дела
приступе [мимезис, „продубљени“ мимезис, необавезно пародирање, карикирање, или
чак спрдање, грађење измаштаних светова, апстрактна уметност, сомнабулизам или
„мешање свега поменутог“ итд, итд. (в. 22–23)] Бележи: „Али, може се поставити
један принцип, управо онај на којем се заснива читав напор Сигнализма и
сигналиста: одашиљање порука у етар и пријем оних које су послали други, без
обавеза, са много добре воље (латинске `bona fides`), без признавања априорних
ауторитета и коначних образаца мишљења и стварања.“ (23–24)
Трећи, „Елементи научне
фантастике у поезији сцијентизма“ (1997), говори о једном сегменту сигнализма
задржавајући се на првим збиркама Мирољуба Тодоровића, поемама Планета и Путовање у Звездалију, у којима „песник успева да нарацију сведе на
најмању меру и да је `субјективно` обоји, то јест, да уместо пуког набрајања све
догађаје представи из визуре путника“ (31), и књизи-плакату Није за њежне Слободана Вукановића.
Обојица песника својим делима актуализују питање где су границе поезије,
односно шта поезија јесте а шта није, доказујући како „сцијентизам је несумњиво
продор у сам корен поезије“. (34)
Есеј „Читање сигнала
(Сигнализам Мирољуба Тодоровића)“ (2013) појаво се у зборнику Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића
(2014) који је штампала Библиотека града Београда пошто је годину дана раније
била уприличила скуп / округли сто, први на којем се искључиво говорило о
стваралаштву вође сигнализма. Бакић је свој текст написао на основу ранијих
својих критичких сагледавања појединих Тодоровићевих остварења и понудио нам
целовит увид у његову поетику и његово књижевно дело. Песник веома често своје
књиге гради као особен спој текстуалног и визуелног. Тако се бришу међе које су
у прошлости раздвајале две уметности: књижевност и сликарство. Бакић пише о
визуелној, гестуалној и текстуалној поезији Тодоровићевој, свестан тога да у
њима постоје многобројне спојнице / преплети. „Међугранична“ форма текстуалне
уметности / „фрагментарно-композинтна“ (38), је она коју представљају „књиге
састављене од цитата, сентенци, минијатура и фрагмената, теоријских поставки и
циљева“. (37–38) Посебно је богат језик Тодоровићевих књига. Писац преузима
језик (и симболе, формуле) појединих наука, такође и новинарски, посвећујући
посебну пажњу „непристојном“, шатровачком. У визуелним песмама слика је очувана
а тајанственост уносе слова, најчешће сечена, налик на клинасто писмо, тако да
се смисао „не може са потпуном
извесношћу докучити“. (39) Тодоровић прибегава лудизму. Остварује значајне
резултате у реди-мејд поезији. Његова шатровачка поезија и проза постају
својеврсна „језичка завера“. (42) Пуцањ у
говно је „убедљива књига која плени врцавошћу каламбура и интелигентних
досетки чија провокативност дотиче универзалне дилеме“. (46) Субверзивна је
због хумора, цинизма, ироније, искошеног погледа на свет око себе, одбацивања
свих приоритета и ауторитета, планетарности, разиграног лудизма... Толики је
хало ефекат њене субверзивности да нашу пажњу готово искључиво привлачи реч говно у наслову, а да се притом готово нимало
не замислимо над пуцњем у нешто / некога. Не припадају правој авангарди
Тодоровићеве збирке препуне архаизама: Белоушка
попије кишницу, Девичанска Византија, Видов дан, Звездана мистрија, Гори говор,
Златно руно, Љубавник непогоде. У њима је доминантан митолошки,
анимистички, хришћански доживљај света. Посебно је, међутим, иновативна књига Торба од врбовог прућа у коју се
ризомски улази кроз најразличитије тачке и која је пуна сваковрсног срастања /
спајања дела међу којима се, као нова уметничка форма, указују „слике приче“.
(50) Бакић закључује како, условно, „целокупно се Тодоровићево досадашње
стваралаштво може сматрати искушавањем и слављењем моћи језика“. (55)
У Читању сигнала, очекивано, највише је приказа Тодоровићевих књига. Има
их тринаест: „Трагање за новим хоризонтима“ (1997) о Жеђи граматологије, „Нова пионирка трагања“ (1997) о Испљувку олује, „Дивљи језик“ (1999) о Електричној столици[1],
„Рушење света и језика“ (2001) о Рецепту
за запаљење јетре[2],
„Говно је неуништиво“ (2004) о Пуцњу у
говно, „Из друштвеног језичког подземља“ (2007) о шатро причама Дошетало ми у уво[3],
„Авангарда у традицији“ (2010) о Љубавнику
непогоде, „Језичка завера и око ње“ (2010) о шатро роману Боли ме блајбингер[4],
„Безвремени универзум“ (2010) о Глади за
неизговорљивим, „Постојана субверзија“ (2011) о Торби од врбовог прућа, „Ка синтези сигналистичког лика уметности“
(2012) о Језику и неизрецивом[5],
„Упесмљавање (сировог) језичког материјала“ (2015) о Пандориној кутији и „Песнички сигнали у будућности“ о Тодоровићевој
и српској научнофантастичној поезији (2015).
У тексту „Веродостојно тумачење“ (1999) Илија
Бакић је протумачио студију У тами знака
2 Миодрага Мркића која се позабавила Пуцњем
у говно, учинивши то толико успешно да се „његов темпераментни текст чини
саставним делом поеме јер ураста у њу продубљујући је“. (95)
У тексту „Огледи о
сигнализму Љубише Јоцића“ (2001) Бакић даје приказ постхумно штампане (приредио
ју је Живан Живковић) Јоцићеве есејистичке књиге. Похваливши писца, који се у
зрелим годинама изузетно активно најавангарднијем савременом покрету прикључио,
има само једну замерку: „ ... вероватно због материјалистичко-просветитељског
задатка / мисије коју види у Сигнализму, Јоцић... недовољно помиње `лудистичку`
страну Авангарде“. (65)
Из прве генерације
сигналиста Бакић се позабавио стваралаштвом једног и написао аналитички есеј
„Научнофантастична поезија Слободана Вукановића“ (2000) у којој је сагледао
читав његов дотадашњи (сигналистички) опус.
„Приче за нове медије и
векове“ (2006) су приказ књиге Вашар WWW прич@ апартног сигналисте Миливоја Анђелковића, „Авангардне авантуре“ (2013) приказ
двеју збирки: Симетрије, спонтано
нарушене Дарка Доневског и Вирус.
Језгро. Икона Оливера Милијића, „Сусрети са натприродним“ (2011) романа Мануфактура Г Адријана Сарајлије,
„Откривање простора поезије“ (2012) песничке збирке Балкан Балтик Душана Видаковића, „Према слободи стварања и
доживљаја“ (2004) докторске дисертације Авангарда,
неоавангарда и сигнализам Миливоја Павловића, а „Трептајни снимак
сигнализма“ збирке есеја Легитимација за
сигнализам (2016) Јелене Марићевић, која белодано потврђује да је
сигнализам у њој „добио новог, виспреног и надахнутог тумача/ствараоца“. (205)
Бакић је приказао и
четири сигналистичка зборника. „У сусрет новим изазовима“ (2002) је о Сигналистичкој утопији, „Преко границе
миленијума“ (2003) о Сигнализму –
уметности трећег миленијума, „Сигнали у свим временима“ (2007) о Времену Сигнализма, а „Демон и фантом
авангарде или слободе“ (2008) о Демону
Сигнализма.
Звонко Сарић је добио четири текста: „У општем
језику. Визуалије Звонка Сарића“ (2001), „Вратоломни стихо-слалом“ (2002) о
књизи Шињел до сванућа, „У клопкама
лажних стварности“ (2003) о Хватачу душе
и „О рецептима за стизање у рај“ (2005) о Неонском
завртњу. Из првог издвајамо следећу опаску: „овај ефекат црно-беле слике познат
је и из црно-белих филмова који и данас изазивају, својом дистанцираношћу у
односу на стварност, другачије доживљавање онога што је на екрану јер је све
што се види `онеобичено`.“ (69) У књизи Неонски
завртањ њен писац демонстрира „лепршавост акробате“. (199)
По
броју прилога њему посвећеним, поред Тодоровића, од Сарића једино је присутнији
Слободан Шкеровић чије се име често и иначе са Бакићевим доводи у везу јер се
обојица баве научнофантастичном сигналистичком и поезијом и прозом и сматрају
најзначајнијим сигналистима друге генерације. Шкеровићевим делима посвећено је
пет приказа: „Између планета и митова“ (2005) о Индигу[6], „Страствени
есеји“ (2008) о Химери или Боргу[7], „Поигравање
прозом и стварностима“ (2013) о Шаманијади,
„Враголасто врцаво врдање“ (2014) о Тамној
страни силе[8] и „Брутално несуптилно“ (2016) о
песничкој збирци Дроздови у паклу.
Читањем сигнала Илија Бакић се доказао као поуздани тумач
неоавангардног сигнализма. Можемо само пожелити да се не умори и да праћењем
сигналистичких активности продужи да се бави.
[1] По
Бакићу, „Шатровачка песма може се, због недовољног познавања значења речи или
фраза (али и њиховог изласка из употребе), ишчитавати и као варијанта
дадаистичких фонетских песама, што сам песник потенцира п(р)оигравањима и
уланчавањима гласова и слогова.“ (132–133) Јулијан Корнхаузер је, у својој
докторској дисертацији о сигнализму, то назвао Тодоровићевим неодадаизмом, али
није издвојио – то му Бакић, као и Живан Живковић, замера – шатровачку поезију
као засебну песничку врсту већ ју је прибројио стохастоичкој поезији.
[2] Ево
Бакића: „Хумор који избија из свих стихова, базиран на апсурду, сарказму,
карикатуралном и гротескном, афирмација је хомо луденса способног да се
прилагоди и превазиђе окружење али и болна слутња његовог крика у трену
последње искре самосвести. Том се хумору можемо предавати без задршке но и без
наде у помиловање.“ (137)
[3] Закључни
параграф приказа гласи: „`Дошетало ми у уво` Мирољуба Тодоровића могуће је
читати као немонтирани извештај с лица места, сирови материјал забележен на
улици, социо-психолошку студију и доказ како ниско се може пасти на друштвеној
лествици; истовремено ова књига је сведочанство о неукротивости, отпорности
језика који се не може укалупити јер је слободан и величанствено диваљ.“ (146)
[4] Бакић
установљава у роману присутну везу између шатровачке „деформације“ језика и
гротескности колажа: „ ... као што шатровачки покушава да препозна и у речи
претопи свет око себе тако су и колажи (уткани у текст) комбинација гротескне
фотографије која готово редовно ниче из хаотичног тла слова односно њихових
делова. Процес стварања новог на темељима старог није могао бити очигледнији.“
(156)
[5] Највећу могућу похвалу Тодоровићевим
есејистичким муњограмима налазимо у следећој Бакићевој реченици: „Многе од сентенција
задивљују дубином понирања у посматрану појаву али и својом поетском
елеганцијом; у њима се интелектуално, поетско и естетско спајају у целину која
превазилази снагу и вредност својих чинилаца, постајући можда и пример идеала
коме ће Наука и Уметност тежити у Новом Миленијуму.“ (174)
[6] Бакић,
између осталог, пише: „Тако је свака песма обојена другачије, с другачијим
гласом који је чини посебном, способном да стоји сама као независна целина...“
(109), односно: „ ... Слободан Шкеровић се открива као песник интригантних тема
и интересовања и поетског нерва који је способан да у себе уклопи и минуциозну
прецизност и широке потезе и чисти емотивни лиризам и разиграни
интелектуализам“. (109)
[7] Бакић
примећује: „На моменте се Шкеровићеви текстови о реалном и виртуелном, поезији
и прози, текстовима политике и економије, издижу изнад окриља есеја и достижу
висине поезије.“ (112)
[8] Бакић
овако окончава свој приказ Шкеровићева романа: „У коначном сагледавању `Тамна
страна силе` се представља ка ванредно ваљано – а апартно – дело текуће прозне
продукције, у којем су спојени елементи научнофантастичног жанра, њихово
пародирање, филозофски дијалози (као `изговор` за многе есејистичке излете),
језичке бравуре те хуморно интониран отворени поглед на `лик ствари које
долазе`.“ (121)
No comments:
Post a Comment