МИНИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СИГНАЛИСТИЧКИХ ИДЕЈА
(Слободан Шкеровић, Поетика идеја: појмовник, Еверест Медиа,
Београд, Београд, 2017)
Слободан Шкеровић је
био један од аутора Речника Технологије
који је био штампан у посебном броју (1–2) часописа Видици 1980. године и привукао на себе велику пажњу. Објавио је две
есејистичке књиге: Химера или Борг
(2008) и Вулканска филозофија (2013).
У обема је изложио сигналистичке идеје и здушно их и аргументовано бранио.
Притом је његово мишљење било сасвим субјективно и могло се очекивати да га он
систематизује што је и урађено у Поетици
идеја о којој пишемо. Овај појмовник
је мини енциклопедија сигналистичке мисли. Шкеровић је своје ставове подупро
многобројним цитатима, промишљено одабраним. Они нам показују каква је његова
лектира била, али и, у исто време, и ко су идејни преци са којима се
сигналистичко стварање умногоме слаже. Када је бирао оне које ће цитирати,
Шкеровић је, поред философа, укључио и научнике и писце, али и глумце,
политичаре, музичаре....
Овај појмовник се нуди
различитим промишљањима. Није важно само утврдити који су појмови добили
засебне јединице. Требало би погледати и који су појмови заобиђени и размислити
зашто се то збило. Требало би се замислити и над списком цитираних аутора.
Једнако и погледати колико пута је за нечијим делом посегнуто и уз које
јединице су одабрани цитати „прикључени“. Једном речи, добили смо појмовник
који је грађен на сигналистички начин. Као нека врста несумњивог подстицаја
могле би се узети есејистичке, посебно новије, књиге вође сигнализма Мирољуба
Тодоровића које се веома често своде на афористички, гномски издвојене мисли
самог аутора или оних аутора до којих је Тодоровићу било стало и за које је он
претпостављао да су његови идејни истомишљеници.
Шкеровић се потрудио да
своје основне идеје о књизи о идејама изложи у уводном њеном тексту насловљеном
управо тако – „Идеје“. Наводимо кључне идеје које се у њему налазе: „Људско
биће утопљено је у океан идеја и било би добро да научи у шта се то увалио и
како се из тога ишчупати. [...] Идеје су у међусобно хаотичном односу...[...]
Никако се не слажем с тврдњом да постоји некаква Врховна идеја, или Бог, или
још горе – добра идеја. [...] `Систем` идеја мора да се схвати динамички...
[...] Идеје иду у јатима, чопорима, стадима, усамљене или пак као плаћене
убице, чекају у заседи, заскачу и убијају неопрезне. [...] Уопште, свака идеја
која успе да се наметне човеку, успева у томе тако што га претвара у роба.
[...] Развој технологије и науке највише је допринео, уз помоћ идеје о напретку,
јачању власти идеје над људима. [...] ... највећи непријатељ идеје јесте
знање.[...] Рад, средства рада, као и производ рада припадају идејама а не
човеку. / Ово је важно знати, иначе ће остати у власти идеје да је рад створио
човека (што је истина), те да се мора радити како би се живело (што је такође
истина). Али, истина је и то да је живот лоша ствар, да је живот патња, те да
се због тога ни не мора живети. [...] Идеје лажу. [..] ... кукавичлук је
основна особина свих идеја. [...] Једна идеја не може да влада свима, она увек
тражи `одабране`, стадо одређене сорте, које ће је беспоговорно следити...“ (стр. 5–9) У оквиру првог кратког
сегмента књиге, уз „Идеје“, иду и одреднице „Вечити рат“, „Преношење знања“ и
„Идеја“. И из њих издвајамо неколике ставове који су кључни за Шкеровићево
мишљење о идејама којима је посветио своју књигу а које, директно или
индиректно, владају његовим белетристичким делима: „Једно и мноштво постоје
једновремено, у ствари у тачки садашњој, што заправо значи изванвремено“ (10);
„Једно и мноштво нису ни у каквом просторно-временском односу. Њихова једина
веза и разлика јесте знање“ (10); једно је – апстрактно, мноштво – конкретно,
„а знање је разлагање, разлучивање, анализа, разградња, деконструкција...“
(19); „Знање је антигравитација“ (11) и оно „не може да се преноси са субјекта
на субјект“ (11); „ ... једини истински рат (драма) води се између личности и
идеја, јер су идеје уљези који су својим триковима и подлостима успели да
овладају већим делом човечанства. Рат између идеја самих није `истински`, јер
је он њихова прирођена особина. Идеје немилосрдно насрћу и нападају а једина
одбрана од њих јесте – знање“ (12); „Идеје се јављају у области мишљења тј.
сећања, представљања. Идеје настају као последице чулности...“ (13); „Идеја је
универзални покретач.“ (13)
Све остале одреднице су у склопу основног,
много дужег одељка насловљеног „Својства идеја“. Као додатак књиге штампано је
„Начело узрочности у будизму“ Чедомила Вељачића, одломак из његове студије
„Питања о носиоцу терета“, из којег је преузето дванаест „карика“ круга,
односно дванаест основних начела будизма.
У одредницама „Својства идеја“ налазе се
неколике мисли чија је гномска снага несумњива (могу послужити као иницијална
каписла за писање засебних есеја): „Докле год постоји нагон (најочигледније код
писаца) да се објасни то о чему се пише, то значи да идеја још увек `ради` тј. брани
се, објашњава себе“ (15); „Идеја је живот“ (16); „Основна сврха језика јесте
камуфлажа, прикривање истине, исказивање неистина и завођење. Такође, језик је
препрека за стварно делање...“ (16); фашизам је „одбрамбени механизам идеје“
(18); „Будућност је омиљена представа идеја...“ (19); „Анализа је стање побуне“
(23); „Апстрактно је неразумљиво, несхватљиво и стога је једино могуће односити
се према њему ћутањем... [...] Апстрактно је оно што омогућује рад анализе (мушки или активни принцип)“ (25); „Свет је, прихвативши математику на месту
мудрости и филозофије, пристао на врховну власт лутрије – на самовољу
коцкара–банкара“ (26); „Бог је лихвар, банкар“ (27); „Воли свој бол јер неће
трајати довека“ (28); „У знању су сви подаци истовремени и на истом месту,
стога је знање изван области временског представљања“ (32); „Живот је Сотона“
(43); „Интернет је, данас, најближи комунистичкој утопији“ (49); „Језик је
истовремено стварање и уништавање, речи, смисла, веза и показивање начина на
који се то дешава. Језик је игра и потенцијал (моћ и сила)“ (53); „Незнање је
лепо, знање је ружно“ (59); „Идеје су људождери“ (61); „Песник започиње с идејом,
која је нејасна и једино означава расположење. Битно је да се почетна енергија
очува и увећава, а не да се потроши на описе и улепшавања. Деконструкцијом и
минимализмом, поетска енергија се увећава јер се она отима од окамењених
језичких и смислених склопова. Поезија, у суштини, мора да буде чисти
енергетски удар и да убије“ (74); „Рокенрол је Моби Дик“ (85); „На пример,
уколико песник примењује стохастички метод (деконструкцију асоцијативног низа),
десиће му се да у сну постане свестан трикова своје подсвести који сугеришу и
`намештају` исход сна“ (89); „Постоје два света. / Један, којег смо свесни као
чулног (телесног) и сходно томе протумаченог (емпиријског). / Други, који
настаје применом аналитичког метода на појаве свести, њега чине спозајни моменти
који постоје у области знања, ванчулне свести“ (90); „Музика, сликање,
вајарство, позориште, плес – све је то секс. Једино писање није“ (91);
„Сигнализам прати и претиче научну и друштвену теорију и праксу“ (92).
Када је реч о цитатима (свака одредница се
окончава њима), између осталог, цитирани су писци научне фантастике попут
Филипа К. Дика, Аркадија и Бориса Стругацког и Реј Бредберија, Готама Буда,
глумац Силвестер Сталоне[1],
читава серија писаца: Данте, Вилијам Шекспир, Фридрих Шилер, Вилијам Блејк,
Џорџ Гордон Бајрон, Виктор Иго, Шарл Бодлер, Волт Витмен, Езра Паунд, Пол
Валери, Олдус Хаксли, научници међу којима најчешће Алберт Ајнштајн и Никола
Тесла, философи од којих су најприсутнији Теодор Адорно, Мишел Фуко и Жан
Бодријар, Карлос Кастанеда, Сигмунд Фројд, Пабло Пикасо и читава плејада рок
музичара: Елвис Присли, Џими Хендрикс, Боб Марли, Боб Дилан, Курт Кобејн, Тупак
Шакур, најчешће цитиран међу њима – Џим Морисон...
Најдужи цитати су преузети од Станислава Винавера.
Тако, индиректно, Шкеровић указује на то како је писац „Манифеста
експресионистичке школе“ један од најавангарднијих писаца које смо икада имали.
У сваком случају, онај ко је теоријски промислио и осмислио авангардно деловање
у култури и уметности.
Име Мирољуба Тодоровића је с разлогом оно којим се отвара списак цитираних
аутора, Шкеровић је пет пута посегао за цитатима из његових есеја. Наводимо их:
„Основа сигнализма је лудизам. Тај лудизам у сигнализму има своја два битна
аспекта. Он може бити математички, програмирани лудизам (теорија вероватноће,
кибернетичке машине, статистика, математичке табеле случајних бројева,
математичка кибернетика) и интуитивни лудизам спонтаног стваралачког духа“ (47;
уз одредницу „Игра“); „Распадање језика слично је распадању звездане материје“
(53; уз одредницу „Језик“); „Језик је основно оружје човека у свемиру“ (53;
такође уз одредницу „Језик“); „“Сигнализам је апсолутни експеримент у свим
уметностима“ (92; уз одредницу „Сигнализам“) и „Што је поступак отворенији,
самостваралаштво језика, у чијој је позадини један лудички агонизам, биће
израженије“ (99; уз одредницу „Стохастички метод“).
Највише цитата (седамнаест) Шкеровић је
„позајмио“ од Франца Кафке показујући тако како постоји тајна, али дубинска,
иако на први поглед никако приметна, веза између великана светске литературе и
једног од најавангарднијих покрета икада присутних на светској уметничкој
сцени: „Свака револуција испарава и оставља иза себе једино слину нове
бирократије“ (22); Често је безбедније бити у ланцима него слободан“ (27); „После
одређене тачке пређеног пута више нема повратка. То је тачка која се мора
досећи“ (34); „Предност вођења дневника је у томе што, уз велику јасноћу,
постајеш свестан промена које трпиш“ (37); „Не постоји ништа осим духовног
света; оно што зовемо чулним светом је Зло у духовном свету, а оно што зовемо
Злом је само нужност тренутка у нашем вечном развоју“ (39); „Жена, или
прецизније речено, можда, брак, је представник живота с којим би требало да се
сложиш“ (42); „Зло је све што одвлачи пажњу“ (45); „Искуство живота састоји се
од искуства које дух има о себи у материји и као материја, у уму и као ум, у
емоцији као емоција, итд...“ (50); „Да се Вавилонска кула могла направити без
успињања на њу, била би дозвољена“ (56); „Продуктивност је способна да учини
ствари које раније ниси могао“ (64); „Човек од дела натеран у стање мишљења
несрећан је све док се отуд не искобеља“ (65); „Могу ли те, онда, пољубити? На
овом јадном папиру? Могао бих исто тако да отворим прозор и пољубим ноћни
ваздух“ (75); „Религије се изгубе исто као и људи“ (85); „Тиранија или ропство,
рођени из шкртости, јесу два метода обуке од стране родитеља; сви степеници
тираније или ропства“ (86); „Места за скривање су безбројна, бекство је само
једно, али могућности за бекство, опет, има колико и места за скривање“ (90); „Један
од првих знакова почетка разумевања јесте жеља за смрћу“ (97); „Дружење
с људским бићима води сагледавању себе“ (109).
Ко год убудуће буде пожелео са сигнализмом
ваљано да се упозна и да га разуме, Шкеровићеву Поетику идеја никако неће смети да заобиђе.
[1] Један
цитат преузет од њега изузетно је снажан: „Мораш да покажеш своју душу, иначе
си само део опреме.“ (39)
No comments:
Post a Comment