ПРИЧЕ И СИГНАЛИСТИЧКЕ ПЕСМЕ
ЗА ДЕЦУ МИРОЉУБА ТОДОРОВИЋА
Дечју сигналистичку поезију писали су Влада Стојиљковић, Раде Обрeновић, Жарко Рошуљ, Душан Поп Ђурђев, Слободан Павићевић, Звонимир Костић Палански и
Мирољуб Тодоровић. У зборнику Планетарни видици сигнализма, који је
Миливоје Павловић приредио 2010. године, објављена је и студија Тихомира
Петровића „Књижевност за децу и сигнализам“. Спомињући симболе којима је крцата
сигналистичка поезија за децу, аутор студије посебну пажњу посвећује
невербалној сигналистичкој поезији. Она је по њему својеврстан „цинизам према
класичној поезији, не и књижевности усмерној младом читаоцу“, те „Може се
посебно говорити о сигнализму као декоративној поетској форми. Реч је о
`конструктивном` облику визуелног текста који, ређањем стихова, образује слике
из стварног живота, и којим се остварује орнаментална функција речи, тако
примерене дечјем поимању и доживљају.“[1]
Читава таква песма постаје „својеврсна `рима за око`“[2], а
„Негација традиције, нарушавање фабуле, променљивост уметничке перспективе,
кондензована машта, осећање испреплетено са досетљивим мислима, искре заумног
света, експерименти и нешто алхемијско – игра са целим шпилом карата, остављају
упечатљив утисак на малог читаоца.“[3]
Кључне саставнице сигналистичке песме за децу Петровићу су „игра, хумор и
машта“. [4]
Мирољуб Тодоровић[5] је
за децу штампао две књиге: Миш у
обданишту[6], Нолит,
Астимбо, Београд, 2001. и Блесомер,
Олорин, Београд, 2003, а предстоји излазак треће.
Миш у обданишту проширено је издање књиге И онда цветић почне да има ноге. Из претходне књиге изостављене су
приче „Пут до куће“ и „Магарац, бака и Ољица“, наслов приче „Робот, чика Удица
и цврчак“ промењен је у „Робот“, извршене су ситније измене и дораде у
појединим причама и придодате нове: „Гранате, мине и бомба“, „Летећа лампа“,
„Лептирови“, „Сличица“, „Снови“, „Топ“, „Птичица и цица маца“, „Ташић“, „Дебели
и мршави“, „Одемо на Марс“, „Тужна вода“, „Зека падобранац“, „Пецач“, „Кобра“,
„Свемирска бића“, „Диносаури и камелеони“, „Јаје свемирских бића“, „Масна
кобасица“ и „Миш у обданишту“. Аутор цртежа у књигама (приче су њихови
коментари) био је, тада четворогодишњи, Виктор Тодоровић. Дете које је
одрастало поред оца сигналисте и слушало његове приче које су имале несумњиво
везе са оним чиме је писац и буквално био преокупиран, цртало је, много зрелије
од деце свога узраста и причало о нацртаном оно што му је остало у уху и оно
што је одсањало пошто је слушало оно што му је било понуђено да одслушано буде,
помало навођено потпитањима (истини за вољу, не много честим, или у коначном
тексту прибрисаним), на дечје сигналистички начин. То су приметили и они који
су о књизи И онда цветић почне да има
ноге прибележили коју. По Миловану Витезовићу, у „Неусиљеној чудесности“ –
предговору за њу, ова збирка прича „јесте књига о детињству маште, о свету
детињег духа у коме је и најчудесније реално, једноставно и просто“, а отац је
сину „био слушалац, који је умео да подстиче, али не и усмерава“. По Моми
Димићу[7]
(текст се налази на задњим корицама књиге), И
онда цветић почне да има ноге „се доима као лепршава игра“ у којој дечак,
односно „то пред–невино и пред–наивно стање његове свести емитује визију света
искоса, сасвим тамо негде далеко искоса и утолико јесте аутентично“. Војислав
И. Илић, у приказу књиге у часопису Стремљења,
вели како у европским авангардама постоје овакви опуси (но, њих не „изводи“
оволико млад дечак, они су свесна „импровизација“ самих авангардиста – Д. С.)
„којима се посебно желело да се потврди да је дечији језик `један од
констинтуената заумног језика`, да је природна веза поезије и сликарства, да
алогизми у њему воде неким новим спознајама света, да дечија игра (и у сликању
и у језику) спасава дете од притиска логике и чува га у посебној
емоционалности, у лудизму...“ Најпоузданији тумач сигнализма, Живан Живковић, у
приказу објављеном у часопису Детињство,
посебну пажњу посвећује фасцинантном и разноврсном лексичком фонду којим дечак
при стварању/опричавању прича барата: речима медија, дечјим „неологизмима“ (искошеним уобичајеним речима, њиховој
„дечјој“, али субјективно дечјој,
варијанти), ономатопејама, речима-сликама... Додаје: „Властита прегнућа и
начела Мирољуб Тодоровић је делимично, могао проверавати (а и инспирисати се)
на примерима визуелних и вербалних радова свог четворогодишњег сина.“
Миш у обданишту је, међутим, још по нечему изузетно интересантна
књига. Њен творац, четворогодишњи дечак, пошто се касније посветио науци и
заборавио помало своју књижевну прошлост, поклонио је ову књигу свом оцу који
је у њему био упалио ватру стваралаштва, подстичући га да црта, опричава
нацртано, хаикује, ствара гестуалне песме, сигналистички се игра, те је ова књига штампана са именом
вође сигнализма као њеног аутора. Виктор Тодоровић је прихватио, дакле, да буде
друго Ја, оно дечје, свога оца. И то је један – да ли само сигналистички
експеримент? – којим нас је наш најдуготрајнији авангардни покрет обдарио.
У књизи је њена
уредница и лектор Милијана Јеловац курзивом издвојила речи које носе печат
њеног четворогодишњег усменог аутора.
Наводимо (уз напомену да их, ипак, није све детектовала) неколике: написати (страшило), авто, автомобил, ужани, десетнаест, мачови,
деле (уметничке), натварати,
закочаљка, сикерица, претворавати, штрокавство, одрачунавати, трешањ (пут),
вишањ (пут), јабукањ (пут), заустењети се,
глатрогасни, човица...
Било би интересантно
извршити упоредну анализу цртежа и њиховог исприповеданог тумачења. Очита је симбиотичност која ту влада. Једнако и
динамичност коју подстичу многобројне ономатопеје, али и многобројни експресивни
глаголи. Присутне су асоцијације на јунаке цртаних филмова, одслушане приче.
Препричани су неколики снови. Постоји незанемарљива доза аутобиографичности.
Јавља се дечји хумор. Неколике приче су сасвим апсурдне, али на дечји начин.
Као што су надреалисти уводили посебне категорије хумора (између осталог, и розе), могли бисмо на основу Миша у обданишту покушати да утврдимо
особености тзв. дечјег хумора који
није сасвим идентичан са оним којим се одрасли служе. Ево примера за њега
(апсурд му је веран пратилац и не могу готово један без другог): „Ја сам се баш
научио од неке девојчице да кажем: ујела ме гуза“ („Ујела ме гуза“); „То су
неке сликарске, уметничке деле, и те деле се бацају на сликаре у главу, и
сликар згужва те деле и онда те деле плачу“ („Уметничке деле“); „То је моја
глава. То је моја глава. Чекај! Ћелава је. она служи да може да се тамо на миру
спава“ („То је моја глава“); „ ... кад су мајмуни постали од човека...“
(„Диносаури и камелеони“); „И после је дошла мачка и миша ухватила, али сам ја пришао
са ножем и онда сам мачки исекао главу и узео мишића и ставио га у земљу. И
после је миш јео оне дебеле глисте што излазе само ноћу, и после је јео и
бубашвабе, и после је он опет изашао и јео нам мрвице. И онда га је сестра Рада
опет ухватила и однела код ветеринара, и опет га је излечила, и после га је
пустила, и он више никад није хтео да долази код нас зато што је био срећан и
зато што га ми нисмо отерали него смо га исписали из обданишта“ („Миш у
обданишту“).
Постоје места у књизи
која нам обелодањују како је дечак сасвим свестан да учествује у процесу
рађања/стварања прича: „Ту напиши крај приче“ („Врапчићи“); „Готова је прича о
циркусу“ („Путићи до циркуса“); „Ја сам те ову реченицу на крају о мајмунима и
пацовима, све сам те зезао. И нисам читаву реченицу испунио“ („Мајмунска
хартија“); „То је танка прича“ („Танка прича“); „Ово је циркус[8] на
почетку прииичеееее“ („Кућа с ђубретом“).
Скрећемо пажњу на
„Тужну воду“:
„Сад ћу да ти испричам
како је једна вода била тужна вода. Један мачак и један дечак били су жедни и
отишли су тамо где су хтели да пију воде, а то је била бљутава, тужна, осамљена
вода. И они су се пљускали и пили су ту тужну воду.“
Макар једна прича,
„Титаник“ (наводимо је исцела“, могла би себи да нађе место у чувеној Антологији црног хумора Андре Бретона:
„Ово је један Титаник
што је дошао под ледени брег. А кад је тај Титаник имао лук и стрелу, и копље,
и све, онда ударио у ледени брег и сви људи су потонули, и онда када су
потонули удавили се људи, а онда кад су се распали, само су били костурови од
људи. Један костур почео да лаје и претворио се у жену.“
Одредница коју је писац
уз збирку Блесомер ставио гласи: За децу и велику децу.[9]
Искључиво првима намењена су прва два циклуса књиге: „Испричаћу вам једну
причу“ и „У џунгли, у селу пуки Пам“. Оба су настала у периоду од 1958. до
1963. године, а песме су биле објављиване у нишким Народним новинама, Гласу Омладине, Радио Нишу, крушевачком Невену,
Радио Београду и Политици за децу.
Те песме се римују и готово ни по чему се не одвајају од оних које пишу „прави“
песници за децу, погледа упереног у песме које је испевао пре њих Јован
Јовановић Змај и велика породица његових песничких следбеника. Издвојићемо
неологизам краткорепић, синтагму: балони... дебели („Балони у мојој
улици“) и неколике лепе песничке слике: дан
топлим очима... греје („Балони у мојој улици“); А има само једну, не тако велику ману / Може да поједе две тоне пужева
у једном дану („Прождрљиви кит“); Док
је још био млад и мршав јако / Док га је морила ужасна глад / Месец...
(„Песма о гладном месецу“).
Од уобичајеног / традиционалног, поприлично
скромног, кретањем ка каснијем – сигналистичком, одступа се само у следећим
стиховима песме „Буђење сунца“:
Оно прво на реци
Опере
руке
Прочачка
прљаве уш«и
Пешкиром
од трава и цвећа
Добро
их просуши
И
оде да у шуми
Пробуди
прве птице.
И у тим раним песмама наслућује се оно што је
била основна тематика првих Тодоровићевих поема. Пева се о звездама, Месецу,
Сунцу. Једна се песма зове „Астронаут“. Први циклус се завршава песмом „Брбљиви
папагај“ у којој се спомињу Замбезе и Нил, а читав други циклус је афрички и
„радња“ му се одиграва у џунгли. У песми „Страх у џунгли“ сусрећемо се са
сликом: Дрхти мркли мрак. Хуморна (на
апсурду заснована) је песма „Када лав крене у лов“ из које бирамо следеће
стихове: Жирафама почну да се тресу
ногавице / [...] / Трава добија
грозницу / [...] / Небо натуче капу
на уши да не слуша / Кад неки јадник под Самбовом канџом врисне / Сунце се од
страха пуши / Ужаре му се уши / И иза првог брда клисне.
Писци наше историјске
авангарде писали су за децу или се нека њихова дела могу уврстити и у лектиру
за децу. Станислав Винавер је то радио преводећи, по својски, Алису у земљи чуда Луиса Керола.
Александар Вучо је написао Подвизи
дружине Пет петлића[10],
које је Душан Матић пропратио прозним међучиновима „Шта је у међувремену било“.
Условно, међу песме за децу могли бисмо сместити и „Детињство“ Оскара Давича. У
антологији поезије за децу могла би да се нађе и покоја песма Васка Попе.
Ванредне песме за децу писали су Стеван Раичковић и Милован Данојлић, а многи
други песници су се, макар кратко време, и ове поезије латили (Бранислав
Петровић, Радомир Андрић, Рајко Петров Ного, Драгомир Брајковић...)
Трећи циклус Блесомера је сигналистички стрип Куки (1969).
Четврти „Термити“
(1968–1970) из Поклон-пакета (1972).
Пети „Азбука лепог
понашања“ (1968–1970), такође из Поклон-пакета.
Шести циклус је
„Степениште“ (1969–1970) преузет из истоимене књиге, објављене 1971. године.
Седми „Звоно“
(1969–1970) је из збирке Наравно млеко
пламен пчела (1972).
Осми „Клопка“
(1969–1970) из Степеништа.
Девети „Предмети“
(1968–1970) из Поклон-пакета.
Десети „Недремљиво око“
(1970–1990).
Једанаести „Хвала Ели“
(1969–1978) из Чорбе од мозга (1982).
Дванаести „Џунгла на
асфалту“ (1990).
Тодоровић је „прошарао“
избор својих сигналистичких песама које је препоручио деци и заграбио их је из
најразличитијих врста поезије којима се у оквиру своје сигналистичке мисије
бавио (и бави): звучне, визуелне, шатровачке...
У циклусу „Термити“, на
пример) сусрећемо се са песмама: „Комарац“, „Стонога“, „Дабар“, “Гавран“,
„Шкољка“, „Крокодили“, „Мува“, „Стеница“, „Термити“ и „Кишна глиста“.
Наводимо исцела песму
„Гавран“:
ако гаврана
извадимо
из гнезда
као
младу птицу
он
ће постати
веома
питом
научиће
да
говори
да
лаје као пас
да
гуче као голуб
и
да се смеје
слично
човеку
На први поглед, имамо „равну“ песму с којом лако можемо изаћи на крај.
Но, проблем при тумачењу (онај који показује како се никако не смемо опустити и
на прву лопту лирски понуђено протумачити) прави нам метафорички „испад“ по
којем се гавран може (само)научити не само да говори већ и да лаје као пас.
Песме „Киша“ или
„Степениште“, на пример, дате су као лирски „снимак“ онога о чему певају. Важи
то и за песму „Таласи“. Једнако и за „Змију“ и многе друге. Песма „Можда“ је у
облику знака питања.
Једном речју,
сигналистичке песме за децу траже сигналистичку
децу. Пошто је деци по дефиницији игра modus vivendi, не видим
разлог да им песнички лудизам буде стран. Треба им само понудити праве песничке
примере и они ће њима бити освојени. Плашим се, међутим, како то нашим
традиционалним песницима за децу нимало не одговара. Они се шетају по ђачким
учионицама и упорно декламују оно што је
давно већ издекламовано било. Не дају да неко нов, са свежим и новим идејама,
уђе у њихов простор и покаже како је цар го. Али, ни деца наивна нису. Довољно
је да само једанпут буду у прилици да се са сигналистичким песмама намењеним и њима суоче и ове ће их освојити. Тако
освојене, тешко ће их бити вратити на старо. Нова деца траже, и заслужују, нове
песме.
[1] Проф.
др Тихомир Петровић, „Књижевност за децу и сигнализам“, Планетарни видици сигнализма, приредио Миливоје Павловић, Београд,
2010, 88..
[5] Иако
се Тодоровић поезијом за децу бавио само на самом почетку свога стваралаштва а
касније је „позајмио“ неколике своје визуелне или фонетске песме и укључио их у
свој опус за децу, понекад су и антологичари наше поезије за децу посезали за
његовим песмама. Навешћемо неколико примера: Милутин
Лујо Данојлић је унео песме „Буђење сунца“, „Прождрљиви кит“ и „Радознала
звезда“ у Ал се небо осмехива: антологија
српске поезије за децу (2002), Дејан Богојевић је то учинио са „Песмом о
гладном месецу“ у Моћи чигре: антологији
српске поезије за децу (2004), а Слободан Станишић се у књизи Дете је најлепша песма: антологија српског
песништва за децу (2007) одлучио за „Три мајмуна враголана“, Тихомир Петровић је у Антологију српске поезије за децу (2006) унео конкретну песму „Водопад“, Миливоје Р. Јовановић у Антологију нишких песника за децу (2004) уноси чак осам песма:
Радознала звезда“, „Да има Пера
коњића“, „Три мајмуна враголана“, „Степениште“, „Натоварен“, „Страшило“, „Кула од автомобила“, „Тужна вода“, а Перо Зубац у књигу Кад срце
засветлуца: антологија новијег песништва за децу уноси: „Четири чавке“, „Радознала
звезда“, „Три мајмуна враголана“ и „Буђење сунца“.
[6] Ова
књига која има одредницу цртежи и приче четворогодишњег дечака, поновљено је и
мало проширено издање књиге И онда цветић
почне да има ноге, Ново дело, Београд, 1986, која је објављена под именом
њеног правог аутора – Виктора Тодоровића. Отац, Мирољуб, је само прибележио
приче које је дечак изговорио као коментар цртежа које је нацртао. У тренутку
стварања ове књиге Виктор је био најмлађи писац за којег уопште знам. Виктор
Тодоровић је и „јунак“ неколиких гестуалних песама. Наводимо их: „Aut Cezar aut nihil“, „Песма о краљу Артуру“, „Е елегија“... Неколико
година касније, 1990, Миладин Ћулафић је штампао књигу Докле ћу морати да будем добар – тако је растао Стеван у којој је
реч о одрастању његовог сина уз бележење онога што је овај изговарао и причао.
[7] Мома
Димић је и био најпозванији да се о овој књизи огласи. Он је био „записничар“
(нормално, не само то, и не то пре свега) када је била реч о Толи у роману Живео живот Тола Манојловић (1966).
[8] Циркус је једна од најучесталијих речи у читавој књизу. У овој су присутни
ракете, роботи, летећи тањири, Марс, свемирска бића, јаје свемирских бића,
рачунари, машина на штампање... оно што је испуњавало и дело његова оца.
[9] Својевремено
је Данило Киш своје Ране јаде (1970)
„снабдео“ одредницом за децу и осетљиве,
а Антоније Исаковић је своју прву приповедачку књигу назвао Велика деца (1953).
No comments:
Post a Comment