ЛИРСКА ДЕТЕЛИНА С ЧЕТИРИ ЛИСТА СЛОБОДАНА ШКЕРОВИЋА

ЛИРСКА ДЕТЕЛИНА С ЧЕТИРИ ЛИСТА

СЛОБОДАНА ШКЕРОВИЋА

            У оквиру библиотеке „Сигнал“ објављено је 2014. године коло с делима Слободана Шкеровића.[1] Поред блог романа Кофер, штампане су четири песничке књиге: Јета * Буди се, Будни * Јерихонска мануфактура, Књига о Моритому, научнофантастична хаику поема Бизарни космоплов и роман-поема Пројекат Брандом. Наумни смо да прибележимо понешто о песничким књигама овог сигналисте. Њима се он, без икакве сумње, обрео дефинитивно у самом врху сигналистичке поезије и показао како неко за значајног песника може бити сматран само онда ако пише – и онда када авангардист јесте – онако како нико пре њега и нико упоредо с њим није писао и не пише.

            „Јета“ је поема настала 1984, поема „Буди се, Будни“ написана је 2007, а збирка песама Јерихонска мануфактура 2006. године. Све су се – пошто се међу њима прилично лако да утврдити чврста унутрашња веза – обреле у заједничком тому. „Јета“ има „клизну“ риму и особен лирски ритам који је приближава песмама које су писали српски авангардни песници после Првог светског рата, Милан Дединац, на пример. И у њој, као у готово свим песмама аутора о којем пишемо, у игри су планете и фантастичан живот који се на њима одвија. Могли бисмо је, додуше сасвим условно, назвати сигналистичком баладом. Она, сасвим издалека, успоставља додире са многобројним познатим, славним романтичарским баладама. Основни стих поеме је осмерац, али има честих одступања од њега, те он постаје сасвим грцав, искидан, онакав каквим се офантастичено најбоље и опева, пошто је сваки отклон од уобичајеног уједно и призив неочекиваног, а фантастичног без необичног једноставно ни нема. Оно што на авангардност у овој поеми „мирише“ промена је фонта којим су поједини стихови прибележени. Испитивање стихова у којима се од уобичајеног фонта одступа, који тако постају наглашени, у поеми тек предстоји. Они су она унутрашња, помало прикривена, њена стиховна кичма. Они који су прибележени већим фонтом творе засебну „песму“ (исту бисмо могли изнаћи попишемо ли и оне стихове који су мањим од основног фонта записани) коју овде наводимо:

            а он скочи / узвик срочи и широко разрогачи  / очи!!! // а зашуми лишће густо / а наиђе отуд крдо свиња / (...) / и књежевску ћерку просе / (...) / а малић ми одговори / (...) / и у кући беше сама / (...) / један црни кучак / (...) / и крештави један сврачак / а ручасмо сос од печурака / (...) / и будући да је клопа била лака / (...) / срећни што смо ту где јесмо / и причасмо неке приче / и сазнасмо што се пута нашег тиче / (...) / а жена нам она рече / проведите овде вече / (...) / јер ноћи су овде свеже / са планине ноћу / (...) / и чују се зверски звуци / (...) / и низ леђа трнац лази / с дрвета се чворноватог / (...) / а под ногом крца пуца / (...) / молећиво она каза / (...) / па пописмо крчаг вина / а у вину беше чаролија / и нађох се усред неког / (...) / и помало беше мучна / (...) / и зачу се топот коња / (...) / и ја скочих са кревета / (...) / гле! човека! / запали се пламен свеће / ах несреће! / (...) / да се креће! / (...) / и кад дође зора рујна / (...) / и кад трачак сунца сине / тад угледах стубић дима / биће добро преноћиште / да ме ноћна мрза мине / (...) / и када му приђох ближе / (...) / па ми поздрав здраво рече / (...) / на дугачки ражањ меће / младо јагње да се пече / (...) / ... сочна јагњетина / (...) / ја му рекох своју причу / (...) / из трбуха лав урличе / (...) / и на мене гласно виче / (...) / и коње ћеш стићи тешко / јер ти мораш ићи пешко! / (...) / када пређем превој / (...) / иза првог већег брда / угледаћу силна крда / (...) / видећу и много коња / и чувара коњаника / (...) / што чувају бројна стада / (...) / једно топло тешко ћебе / (...) / и бич даде ми велможни / (...) / те ја пођох / (...) / у лудачком своме / (...) / хоћу ли и како моћи / прећи превој / што се пречи / (...) / и како ћу силан нанос / снега проћи / (...) / и на очи сан ми паде / (...) / ал ми дође нека сила / и снагу ми чудну даде / (...) / међу собом да се сколе / (...) / и одмах се зачу вика / (...) / крду слична / роктава и безоблична / (...) / јашући кроз земљу красну / (...) / нађох се у неком селу / ... од жутог блата / (...) / и дечицу сиромашну / сирочиће сиротана / (...) / и рече ми церећи се / (...) / могу стићи за два сата / (...) / крчмарица доскакута / (...) / ал се сетих оне ноћи / (...) / а она ми рече: малавина / а градић је мерделина / (...) / причу / оставих ту крчму бедну / и градић тај славног / (...) / и зађох у шуму једну / законачих онде тада / а у сан ми дође / (...) / човечуљак неки / (...) / све што ти се сада пречи / (...) / ко год да ти се избечи / (...) / и зазврча као зврчак / (...) / и смрћу их тад задужих / те у часу правом заждих / кад већ хтеше / (...) / победничким смехом / (...) / једно птичје јаје паде / (...) / сунце мало јаче сину / (...) / нађох је у једном делу / (...) / градић расу / предграђа му беху од дрвета / (...) / а кад приђох ближе центру / (...) / пресече ме звук машине / (...) / тврдим зидом ограђена / (...) / да л` те нешто странче / (...) / погледах га испод веђа / (...) / човечан је колко нечија / (...) / слабо чак и говори / (...) / али сунце већ је згасло / (...) /  зато часно / да у мојој кући ноћас / (...) / и кобила биће услужена / (...) / а кућа му беше / (...) / и у кући беше много жена / брандон поче да / (...) / ова кућа / уточиште од свемирских / (...) / а ко да ме овде нађе! / (...) / за лађе / (...) / и прича му беше слатка / (...) / беоњача подливена / (...) / и рече ми: пор ла муерта / (...) / овде је ово почетак / (...) / ја имам овде уређаје / (...) / свих сазвежђа / (...) / и женама оним рече / (...) / и одећа беше лака / (...) / и настави он да прича / (...) / донесоше ђаконије / (...) / чоколаде / (...) / и рече ми / (...) / како ти се чини овде / (...) / па га чврсто руком / (...) / и оком ме начас мрзне / (...) / ... усна скочи / (...) / а скоро ће пола ноћи / мада је у мојој моћи / (...) / повешћу те ако хоћеш / (...) / и устаде врло чило / ах видећеш / (...) / пођо` и рекох му / вођо / (...) и зачу се намах граја / (...) / пробити тмину што се пречи / (...) / прећи / (...) / исплићу усуде / (...) / прозебо начас одбих / (...) / сећи? / (...) / следујућ спас му / (...) / крочих у амбис / где губим чврсто / (...) / (...) / рече: тамо су приче / (...) / скривен те чекао овде / (...) / људи су течност / (...) / смрти завичај? / (...) / длан! човече / пролете ноћ / (...) / горко ми изрећи реч / (...) / започе киша / и парчад покри бар / (...) / несрећом том што се / (...) беше већ сасвим хладан / (...) / и само плач ничице / (...) / видех и чух.

            Ова „песма“ „покрива“ „причу“ која је основна прича поеме која је пред нама. Њена, апејронистичка, искиданост и „изломљеност“ једнака је са оном која је једна од карактеристика сигналистичких песама уопште.

            Песник се служи, додуше ретко, и шатровачким речима. Твори потенцијалне неологизме: врдалам, мрза. Јављају се јунаци који су понекад актери и других Шкеровићевих песама и поема: Брандон и Морандо, али и Јорик (шекспировски?) и Алтам Ира (тако себе именује песнички субјекат поеме јасно алудирајући на пећину која је сачувала праисторијске цртеже).

            Поема „Буди се, Будни“ настала је двадесетак година после „Јете“ и њена композиција је сасвим другачија. Састоји се од неколиких „песама“ које имају курзивом и болдом истакнуте наслове. Стихови су јој веома кратки а ритам убрзан, каскадан, налик  на онај који се налази у лирским остварењима експресионистичких песама. Испевана је у другом лицу. Речи су и сада шатровачке (нпр. фуњара). Опет има, потенцијалних, неологизама: рановати, сароб, уједач. Има и архаизама: движеније.

            Јерихонском мануфактуром врве Шкеровићеви галактички јунаци: Моритомо, Брандон, Хаилас, Завијер, Џо, Галис, Петрис, Рокас, Осмос, Десмос.  У игру се убацују и неки од класичних песника светске поезије и философа попут Зенона, Платона, Аристотела, Демокрита, Диогена, Баша, Блејка... Ту је и јунак Епа о Гилгамешу: Чудни Енкиду / С ћубом / Пострада од Курве Иштар / Кћери Божје („Господар живота“). 

Ова збирка је заправо изломљена / парцелисана поема сасвим налик другим Шкеровићевим поемама. Шкеровић је поему ставио на сигналистички кауч и покушао, и успео, да је усмери различитим песничким шинама показујући како је она једна од основних лирских монада свеколиког сигнализма.

            Богата је „пригушеним“ експериментисањем. Галактички јунак Брандон вежба хаику („Брандонови вантелесни кораци“). У поприличном броју песама постоји унутарпеснички дијалог / су-коб графички оцртан тако што се песма састоји од делова штампаних нормалом и оних који су у курзиву. Песма „Брандонови вантелесни кораци“ завршава се – у заградама исписаним – наставиће се. Песма „Трансфер пирамида“ одређена је као Хаиласов хаику, а састоји се заправо од седам, односно осам (ако и последњи сегмент који има четири стиха, а последњи је само једна реч –  зри, као хаику прихватимо) хаику песама. У заградама је уз песму „Доручак код Епифаније“ прибележено: говори Киш. „Пећинска уметност“ је по песнику интермецо. Последња песма збирке „Криптеја“ одређена је као уводна тајна.  

            Потенцијални неологизми су: каћиперковић, недевица и телоугодни. Издвајамо два деминутива / хипокористика: пупчић и чмарчић.

            Песничке слике су и критичке и натуралистичке: Незнање[2] се брани пушкама („Брандонови вантелесни кораци“); У дивљини стада / Утопија излази на чмар (Исто).

            Књига о Моритому има пододредницу Моритомова егзегеза. И термин књига и термин егзегеза доводе ову Шкеровићеву збирку у везу са Библијом и тако она постаје апокрифно, планетарно јеванђеље. (Додуше, први од ових термина асоцира на читаву серију  књига  које се налазе у Старом завету – православци их имају 39.) Као њени јунаци појављују се ликови који се „селе“ диљем Шкеровићевог песничког и прозног опуса: Моритом, Џо, Иона, Ракшаса, Лобо Завијер, Хаилас, Емералд, Роџер, Лазулија, Ши Лин, Занг, Брандон, Барон, Тереза. Ту су и: Ло-Џингоб, Електрон, кап`тан`ца Џејнвеј, али и Каин, Левијатан, Тутанкамон, Рафаел, Питер-Пол Рубенс, Ромео и Ђулијета, Шекспиров Просперо, Маркиз де Сад, Чарлс Дарвин, Никола Тесла...     

Песник користи читаву серију шатровачких речи: заврљачити, звекнути шамарчину, зврндати, зобати кокице, зујати градом, истрћене гузице, опаучити, прдеж, присмрдети, пркно, пурњати, раскокан, расцопан, сикица, табати, чвркнути пикавац. Ту су и народске синтаксичке конструкције типа: што нико не мож` да разуме („Дубинске вибрације“). Памтимо један деминутив / хипокористик: мозгић. Песник прибегава речима преузетим из научног вокабулара: генератор, квазар, копирајт, логистика, лубрикант, морфогенетски, нанитоидни, протуберанца, семпловање, скалар, тераформирање... Има интересантну полусложеницу кроки-анђео и неколико (потенцијалних) неологизама: једнотачка, главоловац, мултиобличје, унутарврсни.  

Памтљиве су синтагме: информатичке вагине („У шетњи с Електроном“) и реске звезде („Како је Моритомо тражио и нашао Осмоструки пут“), једнако као и следеће песничке слике:  штипкање и трљање мозгова („Шта је све казао Моритомо пре него што је умро“); радосно, огрезло ништавило душе (Исто); Док је смрт лепршава марама што милује / По врату / И галопира (Исто); Тад из Глуцикла излете лептири / На хиљаде њих / Безброј Ромеа и Ђулијета! („Скиквик и змај Глуцикл“); живот је каденца (Исто); Терористи падају / По телу им трешње („Васионско легло конотације“); Ђаво је измислио Бога (Исто); Ветар је нервозна вододерина („Ал, презирем терминалне станице“); Сукља мач из скамије („Каква је свест тананих оркана“); Бајонет је урлао („Моритомова црева“); Темпо снова отресао цекин (наслов песме); Исукао сам катану / Бацио коцке / Божја рука је посегла / За пленом / И ја сам је одсекао („Звезда у бунару“); Док је обилазио Галаксију / У потрази за чудесима / Џо сретне Моритома / Прикованог за крст / С омчом око врата и коцем / У задњици („Инквизиција је део Правде“); Камен јесте чврст, ал је попара! („Техника одлажења“); Гле, како дивно мирише, ко напалм / У рано јутро! („Венац за Мацухару“); Идеје су свест, закључи Моритомо, / Нарочито кад су мртве (Исто); А од чега болујеш? / Запита радознао / Мртав сам, одговори Моритомо („Моритомо и Тереза“).

Рима је сасвим ретка: Из мастионице, вије се облак / Неприметно у дужице, / Џо уцртава дрвеће у лице / Равнице // Смрт буду птице („Блејк у пола ноћи“) или Туга је плакала / Радост је скакала („Васионско легло контаминације“).

Врши се „укидање“ пола лирских „јунака“: А нећеш имати ни воље / Нити ћеш видети било какав смисао у / Томе да се зближиш с тим/том другим/другом / Собом, па чак ни да / Макар мало саосећаш с њим-или-њом („Фрактални дисконтинуитет“).

            Поједини стихови сасвим су „есејистички“. Наводимо само један пример, преузет из песме „Фрактални дисконтинуитет“:

            У крајњој линији, овакво обитавалиште

            Је привремено и има одређену

            Улогу тек као назнака неминовног

            Преласка у другачију врсту

            Постојања, која, истичем, није налик

            Животу на овој или другој Земљи

            Разлучимо, стога, оно што је ствар

            Укуса, сензибилитета или стечених

            Склоности, од оног што заиста

            Омогућује пријем у заједницу

            Еонаца...

            Песник поједине своје песме „снабдева“ одредницама. Тако је „У шетњи с Електроном“ феромон ЛСД, „Фрактални дисконтинуитет“ дискурс, „Скиквик и змај Глуцикл“ фантазија, „Резонанца и интерференција“ метафизички СФ, „О разбијеним звечкама“ о одрастању и деконструкцији, „Блејк у пола ноћи“ Хајне почива, „Свемир од картонских кутија“ колаж, рефлексија, „Дубинске вибрације“ метаморфичка и „ретроградна“ еволуција, „Краљ Боб и прашњави дим“ скица за акварел, „Нежно, у Паклу“ синкопа, „Васионско легло контаминације“ или Суматра, а „Ослобађање Занг“ А као Хајзенберг. Овим поступком песме се амбивалентно „тумбају“. Понекад се доводе у далеку везу са песничким предлошком, што је, на пример, случај када је знаменита песма „Суматра“ Милоша Црњанског у питању.

            Наводимо читаву песму, квази-хаику, „Шта би с веверицом?:

            Шума се запалила а веверица је

            Чувала своје орашчиће и страдала

            На дужности

            Цитирамо још један, овај пут с метафизичким набојем – „Опстанак врсте“:

            Има ли неки свитац

            Који није светлео

            После смрти?

            Песма „Електрично море“, из које исијава галактички хумор, овако изгледа:

            Море је било аритмично

            Мало сам се нагутао јегуља

            А онда сам запливао

            И преживео 

            Научнофантастична хаику поема Бизарни космоплов, написана од 12. до 18. фебруара 2010. године, састоји се од педесет три хаику песме које су „насловљене“ словима / знацима винчанског писма. Тако је сигналистички писац довео у везу вероватно најстарије познато људско писмо са далеком будућношћу или космосом, у најмању руку. То је „покрио“ и насловом књиге. Неколике песме су покушај да се лирски ослика знак који се у наслову налази. Наводимо неколике хаику песме које су, по нама, најбоље у збирци:

            Прво и последње / Одраз у простору / Вејавица;

            Свемирска интелигенција / Пуши цигару / Пије кафу;

            Радују се уста: / Грдобина / Глад;

            Нептунову награду за / Поезију / Освоји грбави кит!;

            У овој галаксији / Паунице тетовирају / Девојке;

            Нежни бели лептирови / Кипе / Из гаравог котла;

            Не знам им имена... / Плави гроздови / Згромљених звезда;

            Цвет лети пчелом / Пчела мирише цветом/ Звезда гори угашено;

            Честице Сунца / Су / Веверице;

            Бикови ричу / Лавове у / Ноћи;

            Из уснуле баре / Праћакну се / Месец.

                       

            У неким песмама присутни су било рима било асонанца.

            Потенцијални неологизми су: звездоплов, мраколомац, ногоглавац.

            Уз Мирољуба Тодоровића, посебно појавом ове збирке, Слободан Шкеровић постаје најбољи хаиђин сигналистичке оријентације. Обојица песника показују како је хиперавангардан покрет, какав несумњиво сигнализам јесте, у стању да, без великих тешкоћа, „прогута“ (тако што је себи прилагођава) једну од најтрадиционалнијих песничких врста. У њиховим рукама она сасвим сигналистички светли.

            Пројекат Брандон Слободан Шкеровић је теоријски одредио као роман-поему. Тако га је довео у везу с чувеним Јевгенијем Оњегином Александра Пушкина, Мртвим душама Гогољевим, романима руског симболисте Андреја Белог, кратким постмодернистичким романом Москва-Петушки Венедикта Јерофејева, кратким романима Петера Естерхазија... У сваком случају, придодао је још једну жанр одредницу сигналистичкој поетици.

            У овом свом поетском тексту Шкеровић се поново послужио неколиким техникама које је већ био употребио и у неким другим својим делима: комбинацијом / сукобљавањем стихова писаних нормалом са онима који су у верзалу, давањем наслова појединим „поглављима“ романа, исцепканошћу композиције налик на ону која се могла раније наћи нпр. у кубистичкој прози и у многим авангардним отварењима, увођењем јунака који су присутни у великом броју других његових поетских дела...  И у овој књизи поједини одељци романа имају поднаслове: „Планета Ли Кун и Бели Свемир“ ажурирање Великог Брата, „Овако је било...“ интермецо, „Галиа“ гама и бета информација, „Барок, Давид-фуфица“ intervista за Тајну историју уметности, „Емпиријум“ string-art, „Ендорфинска катарза“ Брандон упознаје демоне, „Анри“ археологија презента, „Симулакрум“ проклетство досаде и блаженство доколице, „Роботи пажљиво слушају“ слушањем нападају, „Магнет у крви“ енформел акварел.    

            Пројекат Брандон има двадесет пет певања.

            Саставни део су му и неколике илустрације: Микеланђелово Буђење, Роденов Ирис, Донателов Давид, Шкеровићева Борбa, Tropiks Хенри Милера и Buckyballs (илустрација НАСЕ).  

            Јунаци су они које смо већ сретали у другим Шкеровићевим остварењима: Брандон, Џо, Иона, капетан Зубибар, Барон, Галиа, Антон, Тамас, Анри, Роџер, Моритомо, Исаак. Важи то за понеког од споредних јунака: Зевс, Зенон, Буда, Донатело, Микеланђелов Давид, Рубенс, Шекспиров Просперо, Господин Барок, Јоахим фон Рибентроп, Вилхелм Рајх... У збирци је и песма „Шекспир у Тамном вилајету“.    

            Радња се дешава, између осталог, и на Арктурусу, Еону, Блер Алфи, Капону, у Пећини... Бојни планетарни крсташ назван је Платон.

            Проширена је ниска шатровачких речи: вуцарати се, гиљати се, контати, одапети, ондак брале, опаучити, распиштољен, фаца, фуфица, шацнути, шмугнути. Песников шатровачки вокабулар, ипак, неизмерно је ужи него онај Мирољуба Тодоровића који је и творац читаве серије новошатровачких речи, за разлику од Шкеровића који се задовољава постојећим.  

            Поново имамо „народске“ формулације типа Са све ову аналитику („Арктуранска заврзлама“).

            Као (потенцијалне) неологизме истичемо: времепростор, звездоплов, керберчић, металоозбиљни, не-жаба, плавотраваш, ракетоплан, роботкица, свемирпловни, црманце.

            Песник се служи и унутрашњом римом за шта наводимо следећи пример: Кад, гле! Отуд неко гре... („Шекспир у Тамном вилајету“).

            Издвајамо следеће поетске слике: Из мехура времепростора („Недостајућа константа“); Чланови посаде / Сортирани по деловима / Сестра и два брата / Нанизани на жицу / С омчом око врата („Недостајућа константа“); Кажу да се космос растеже као / Жвакаћа гума // Толико о природи космоса („Ширење космоса“); Сударају се и Брандон га прими у себе... („Ширење космоса“); Ја мислим да је овде свемир дрогиран... („Арктуранска заврзлама“); једна нула међу вихорове („Оловечење Брандоново“).   

            Цитирамо хаику „Магнет у крви (енформел акварел)“:

            Крв је робота

            Намагнетисана

            Јава

            Шкеровићеве песме су –  овај пут и више него раније – „дијалошке“.

            Требало би упоредити Шкеровићеве романе и његову поезију. Иста им је матица. Исти јунаци. Исти простор. Иста концепција „времена“. И романе и песме требало би сагледати и пишчевим теоријским наочарима. Постоји несумњива хомогеност, и тематска и структурална, и стилистичка, његовог дела. 

            После овог, свог, кола „Сигнала“, Слободан Шкеровић је постао, уз Мирољуба Тодоровића и Илију Бакића, најпродуктивнији сигналиста, а могао бих да напишем – и урадићу то – и један од оних који су запосели сам врх сиганлистичког стварања уопште. Његово поето-експериментисање довело је до освајања нових, дотада неосвојених, простора сигналистичке галаксије.

                                                                                                             

---

[1] И раније, 2013. године, у оквиру исте библиотеке појавило се такође коло са Шкеровићевим књигама. Тада су штампана два романа: Земљофобија и Невидљиви Марс, две песничке збирке: Јерихон, Јерихон и поеме Крома и Смрт паперја и Дроздови у Паклу, као и есејистчка књига Вулканска филозофија. О тим књигама сам писао у тексту „Вулканска поезија Слободана Шкеровића“ који се налази и у овој књизи.

[2] Шкеровић пише: „Знање не убеђује, знање – удара. У знању је количина информација променљива. Геније непрекидно сакупља знање и увећава своју интелигенцију. Онај који престане са сакупљањем знања, верујући да је остварио свој циљ, неминовно пропада. И губи интелигенцију. (...) Знање је лично искуство и стиче се применом анализе.“ (Слободан Шкеровић, Поетика идеја: појмовник, Еверест Медиа, Београд, 2017, 46)