Прикази зборника СИГНАЛ и биографија

ТРАЈНО ВРЕМЕ: СИГНАЛИЗАМ

            (Време сигнализма / The Times of Signalism, Библиофилско издање, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006)

            Зборник Време сигнализма, штампан најпре као сепарат нишког часописа Градина (број 10, 2005), један је у серији зборника који су сигналисти издали тумачећи овај знаменити, дуготрајни, наш и интернационални истовремено, књижевни покрет. Претходили су му: Сигнализам, ''Кораци", Крагујевац, 1976; Сигнализам `81, КПЗ Оџаци, Оџаци, 1981; Сигнализам – авангардни стваралачки покрет, Културни центар Београда, Београд, 1984; Сигнализам у свету, Приредио Миодраг Шијаковић, Београдска књига, Београд, 1984; Сигналистичка утопија, Сигнал, Београд, 2001; Сигнализам, уметност трећег миленијума, Сигнал, Београд, 2003; Гласови планетарног – визије сигнализма, Сигнал, 2003; Размишљајте о сигнализму / Think about Signalism, Сигнал, Београд, 2004.

            Авангардни књижевни правци и покрети, по логици ствари, окупљају групе стваралаца који се огледају у различитим уметностима и које на окупу држи заједничка, у први мах веома кохерентна и јединствена, поетика. Потом, следи осипање, стваралачко дисидентство. Истовремено, долази до приступања нових чланова који уносе неопходну свежу стваралачку крв и омогућују даље трајање, али и обнављање, "усавршавање" самог покрета. Важило је то и за дадаизам, и за експресионизам, и за футуризам, и за надреализам и за многе друге књижевне покрете и правце. Права авангарда релативно кратко траје. Што је експерименталнија, тим је краткотрајнија – као да је правило њеног деловања. Изазивајући уметничке потресе, веома брзо сагори. Десило се то, очигледно, са дадаизмом или нашим зенитизмом. Надреализам је успео да потраје, пре свега, захваљујући стваралачкој енергији Андре Бретона и несумњивој вредности остварења новопридошлих надреалиста. Сигнализам, једнако као и надреализам, захваљујући пре свега неисцрпној енергији, али и несумњивој вредности новонасталих дела, његова зачетника Мирољуба Тодоровића, као и раскошном таленту неколиких неосигналиста, успева да се одржи на нашој, и светској, уметничкој сцени већ четрдесетак година. Притом се непрестано трансформише, осваја нове жанрове, постаје поливалентан, на известан начин се и академизује. (П)остаје књижевна чињеница која се мора уважавати. Готово сви (изузеци се могу набројати прстима једне руке) наши авангардни уметници, почев од касних шездесетих година до данас, прошли су кроз сигнализам или били, барем, добрано њиме окрзнути. 

            Време сигнализма се "отвара", "измрвљеним", ризомским(?) есејем, поетичким текстом састављеним од издвојених, налих на ребарца ролетне, реченица насталих у периоду од 1975. до 2003. године, преузетих из раније штампаних остварења, првог сигналисте Мирољуба Тодоровића. У њима се, између осталог, готово речнички, говори, нпр. о различитим видовима сигналистичких остварења / песама (визуелним, конкретним, фоничким, феноменолошким, апејронистичким). Оне граде поетичку кичму сигнализма као књижевног покрета. Гномске су до сржи. Наводимо неколике које вреди запамтити: "Нова језичка стварност у шатровачкој песми"; "Говор – самосвест ствари"; "Сигнализам –  свеобухватна поетска визија света у планетарном и космичком смислу." Тодоровић цитира Пола Валери и, посебно, Маршала Маклауна чије се мисли указују као иницијалне каписле неколиких сигналистичких поетских вјерују-ставова. Посебно су, међутим, подстицајне упитне поетичке формулације (оне, тражењем одговора – ови могу бити и амбивалентни – "увлаче" потенцијалне читаоце у стваралачку игру) типа: "У којим случајевима опис ствари, које окружују човека, може заменити његову психолошку анализу?"; "Да ли је језик неопходан за мишљење?"

            Зборник о којем пишемо доноси читаву малу антологију, интернационалну у довољној мери,  визуелних и иних песама које нису превасходно вербалне. Њихови аутори су: Мирољуб Тодоровић (једна његова визуелна песма је плод ауторове сарадње с јапанским сигналистом Шозо Шимамотом), Марина Абрамовић ("Шкорпија"), Добривоје Јевтић (компјутерска графика), Мирољуб Филиповић Филимир, Звонко Сарић, Роберт Г. Тили, Тамара Жикић, Дејан Богојевић, Данијела Т. Богојевић, Војислав Беговић, Драган Нешић, Здравко Крстановић, Маргарета Јелић, Ружица Бајић, Рорица Кампарелић, Добрица Кампарелић, Звонимир Костић Палански, Илија Бакић, Миливој Анђелковић, Андреј Тишма, Франко Бушић, Енди Дек, Џим Лефтвич, Клементе Падин, Хенрих Сапгир, Клаус Петер Денкер, Том Тејлор, Шигеру, Вили Р. Мељников, Фернандо Агијар Карла Бертола, Кеичи Накамура, Мирослав Кливар, Клаус Грох, Микеле Перфити, Пјер Гарније, Руђеро Мађи. Посебно када је о страним уметницима реч, као да присуствујемо и ретроспективи која нам омогућава да завиримо у златно доба сигналистичког покрета.

            Да је зборник којим се бавимо интернационални (визуелна поезија је, сама по себи, поезија која укида све границе и језичке баријере, тотална и планетарна лирика) потврђују нам прилози аутора из неколиких земаља: Хрватске, Италије, Француске, Шпаније, Немачке, Чешке, Русије, САД, Уругваја, Јапана.

            У последње време, Мирољуб Тодоровић се интензивно бави штампањем својих дневничких забелешки. Сазрео је тренутак да се и сигнализам загњури у књижевну историју, али ону која још вибрира, траје. Епистоларне "пропратнице" визуелних песама штампаних у Времену сигнализма потписују: Марина Абрамовић, Клементе Падин и Шигеру.       

            Зборник доноси поезију неколиких песника. Осим Добривоја Јевтића (представљеног занимљивом комбинацијом ранијих, и запажених, песама и новијих лирских остварења из рукописа "Поподне с оружјем"), ту су песници средње и млађе генерације, најбоље што сигналистичка поезија тренутно има: Илија Бакић, Франко Бушић (песнички гост из Хрватске; књигу његових песама Надреализам за подДАДУ недавно је објавио агилни Дејан Богојевић у ваљевском "Импресуму" чији је уредник), Роберт Г. Тили, Дејан Богојевић, Данијела Т. Богојевић, Далибор Филиповић Филип, Виктор Радоњић, Тамара Жикић, Душан Видаковић и Доб Кампер (у његовој песми налазимо неодадаистичко "активирање" неојезика). Скрећемо пажњу на неколико присутних детаља: Бушић у двема песмама –  "Какве каване?!" и "Какве каване?! 2" – сваку реч започиње гласом к; исто чини Тамара Жикић у песми "Голокрик главоглави", али са гласом г; Виктор Радоњић у својој песми готово сваки стих своди на једну једину реч, а Душан Видаковић, после Мирољуба Тодоровића, нуди своју варијанту сигналистичког хаикуа (у зборнику налазимо четири овакве песме).

            Кратким кратким причама представљени су: Драган Мандић, Здравко Крстановић и Душан Стојковић, а ту су и приче, налик на стандарне али и оне у сигналистичком руху које се само условно могу правим причама назвати: "Гребац" Џима Лефтвича, "О грепцу од црвеног млека и убицама песника" (прича-есеј, прави отклон од типичног остварења овог литерарног жанра) и "Капон до краја" Слободана Шкеровића, "Храст" (предсмртни унутрашњи монолог Бранка Миљковића) Богислава Марковића, интересантан "Мозаик" Звонке Газиводе и "електронска", веб-сајт прича "Сигнали миленијумске бубе" Миливоја Анђелковића.

            Андреј Тишма штампа четврти наставак свог драгоценог прилога "Електронска уметност и интернет". Ранији наставци овог есеја у настајању објављени су, редом, у Сигнализму, бр. 21, 2000, Сигнализму, бр. 25–26–27. и зборнику Размишљајте о сигнализму / Think about Signalism.

            Веома је богат есејистички сегмент зборника о којем пишемо. Поред мини-текста који измиче жанровском одређењу "Apocalypse before / Сигнализам данас" Оливера Милијића, прилога "Ка мери властитог бића" Саве Степанова, посвећеног Андреју Тишми и његовим радовима којима се у основи налази фотографија и подстицајног и мисаоно провокативног есеја "Сигнализам као уметнички метод" Слободана Шкеровића, нашу пажњу су посебно привукли неколики "историјски" текстови у којима се документарно сагледава херојско, зачетничко време сигнализма као уметничког покрета који је изазвао уметнички земљотрес: "Сигнализам у Оџацима" Јарослава Супека, "Сигнализам и Марина Абрамовић" Мирољуба Тодоровића  и "Доба сигнала (Осврт на шездесете и седамдесете године)" Зорана Поповића ( аутор је, уз Марину Абрамовић, Нешу Париповића, Геру Уркома, Рашу Тодосијевића, Еру Миливојевића и Јасну Тијардовић, био промотор сигналистичког сликарства, те је његово сведочење тим драгоценије). Три последња прилога показују и основни приређивачки концепт који је успешно остварен у зборнику: од прошлог ка будућем, прошло у будућем, будуће у прошлом. И студија Душана Стојковића, најопсежнији прилог књиге, "Сигнализам као говор жудње" покушава да понуди, субјективан и објективан у исти мах, одговор, двадесет година после, на питања која су била полазне тезе симпозијума "Сигнализам – авангардни стваралачки покрет", одржаног, давне, 1984. године у Културном центру Београда. Осликавање садашњег тренутака с погледом зароњеним дубоко, и далеко, у будућност, нуди нам зналачки срочен есеј "Интерактивност у електронској књижевности" Миливоја Анђелковића.

            Неколики аутори су у зборнику добили стваралачке мини-портрете тако што су истовремено представљени као сигналистички песници и есејисти и књижевни критичари који се са проблематиком коју покреће и узвитлава овај књижевни покрет храбро и виспрено хватају у коштац. Жарко Ђуровић има два текста: "Сигнализам – креативна ренесанса" (у њему, из интересантног угла, сагледава зачетника сигналистичког покрета – Мирољуба Тодоровића; посебно скрећемо пажњу на следећу поставку: "... ниједна естетика, па ни сигналистичка, не може да опстане без митске основе") и "Космогонијске визије" (прилог о песничкој збирци Индиго Слободана Шкеровића). Један од четири прилога, ударног, уз Добрицу Камперелића, аутора зборника о којем пишемо, Илије Бакића, "Између планета и митова", такође је посвећен Шкеровићевој збирци која је тако издвојена из читаве сигналистичке продукције настале у периоду између објављивања два последња зборника о сигнализму. Два његова остала прилога су: "О рецептима за стизање у рај" (аутор пише о песничкој збирци Неонски завртањ Звонка Сарића, који је, уз њега самог, Богислава Марковића и – неизбежног – Мирољуба Тодоровића, најагилнији, и најбољи, писац актуалне српске сигналистичке прозе) и "Сигнали XXI века (лични поглед)". Најразноврснији критичарски простор заузима својим четирма прилозима већ споменути Добрица Кампарелић: један је убојито полемички – "Неоавангардне цереалије и кунстисторијске главоломке (Нова прећуткивања, претеривања, прекрајања и потискивања)"; други подноси извештај о мултимедијалној уметничкој групи квАРТ чији је члан и аутор прилога –  "Сигнали из балканског гета (Пречицом мисли / дијагоналом предосећања)"; у трећем се приказује претходни сигналистички зборник Размишљајте о сигнализму – "Размишљајмо о сигнализму", а четврти, само наоко, ничим раније није, провокативно, условљен – "Ожиљци прошлости (Ut supra dictum)". 

            Зборник се окончава драгоценом библиографијом.

            Пред нама је књига којој ће се, не само будући историчари књижевности, већ и сви књижевни сладокусци (дозвољено нам је претпоставити да ће их временом бити све више), често враћати. И због оствареног, и због (про)тумаченог.

            [Савременик плус, бр. 146–147–148, 2007, стр. 131–134]

И ДЕМОНИ И СИГНАЛИ; ПОЕЗИЈА, ДАКЛЕ

            (Демон сигнализма, Библифилска издања, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2007)

            Сигнализам непрестано доказује да је жив књижевни покрет, У последње време сигналисти, заједно са оним писцима који око сигнализма круже, објављују алманахе доказујући да се ватра сигнализма још увек не гаси. Када се о сигнализму буде писало (непрестано се то и чини; сигналистичка дела истовремено се проучавају као нешто што је литерарно актуелно и прекретничко, авангардно до сржи, али и као нешто што већ почиње да се ужлебљује у књижевну историју, постајући притом неспорна књижевна чињеница) мораће, осим неколиких зборника штампаних у часописима (нпр. у Корацима 1976-е, Багдали 1986-е, Повељи 1988-е, Књижевности 1989-е, Градини 2006-е, Савременику 2007-е...; неки су штампани и као засебне књиге наведене у доњем списку), да се обрати пажња на следеће публикације: Сигнализам `81, КПЗ Оџаци, Оџаци, 1981; Сигнализам авангардни стваралачки покрет, Културни центар, Београд, 1984; Сигнализам у свету (приређивач Миодраг Б. Шијаковић), Београдска књига, 1984; Сигнал и утопија, Сигнал, Београд, 2002, Сигнализам: уметност трећег миленијума, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2003; Гласници планетарног: визије сигнализма, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2003; Размишљајте о сигнализму – Think about Signalism, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2004. и Време сигнализма – The Times of Signalisme, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006. Ови зборници, барем последњих пет (може им се прикључити и овај о којем пишемо), разликују се од првих, као и од незаобилазних књига о српском, и светском, неовангардном покрету и његовом зачетнику Мирољубу Тодоровићу које су написали Јулијан Корнхаузер, Миливоје Павловић, Владан Панковић и Живан Живковић, пре других, по томе што јесу праве антологије литерарног стваралаштва (жанровски полифоне, "отворене") сигналистичких уметника и "придружених чланова". Часопис Сигнал који, на жалост, доста нередовно излази, права је комбинација литерарних прилога и критичких текстова о неоавангардном књижевном покрету по којем је насловљен. Зборници који се прилично редовно појављују у последње време налик су на особену замену за овај часопис који је могао, између осталог и приметним присуством знаменитих светских неоавангардних уметника и вредношћу и провокативношћу њихових дела, да обележи актуални књижевни тренутак (недостајало му је само мало: редовно, часописно, појављивање).

            Демон сигнализма је преузет из Савременика плус (2007, бр. 146–147–148). Двадесет деветоро аутора представљено је, некад ширим некад мини, блоком прилога. Ту је и лепа прегршт визуелних песама,  које су га "прошарале", наших (Јарослав Супек, Аница Вучетић, Владан Станојловић, Мирољуб Тодоровић, Тамара Жикић, Мирољуб Филиповић Филимир, Маргарета Јелић, Драган Нешић, Здравко Крстановић, Ружица Митровић, Добрица Кампарелић, Илија Бакић, Звонко Сарић, Ружица Бајић, Рорица Камперелић; Андреј Тишма и Добривоје Јевтић заступљени су двема визуелним песмама) и страних (Франко Бушић; Jose Vandebroucke; Reed Altemus; Klaus Peter Dencker; John M. Benett – Jim Leftwich; Clemente Padin; Keiichi Nakamura; David Baptist Chirot; Tim Gaze; Rоdolfo Franco; Thierry Tillier; Christian Buzgaud; Gianni Simone; Michele Perfetti; Reid Wood; Vladimir Tolstov, Mark Sonnenfeld  и Ruggero Maggi; последњи наведени заступљен је са два визуелна прилога) аутора. Напоменимо да смо у визуелне песме сврстали и сигналистички стрип Рида Алтемуса, неколике мејларт творевине, инсерт из видеа Маргарете Јелић... Ту је и Ален Гинзберг са посветом књиге написаном Предрагу Богдановићу Ци-у. Неколики аутори визуелних песама (Мирољуб Тодоровић, Франко Бушић, Џим Лефтвич, Тамара Жикић, Добривоје Јевтић, Далибор Филиповић Филип, Здравко Крстановић, Добрица Камперелић, Илија Бакић и Андреј Тишма) имају и засебне "блокове" у алманаху. Овај се разликује од часописне верзије једино по придодатом диску са композицијом "Хладно" (из циклуса "Хладно шишмиш хуји" – за глас, удараљке и клавир, према сигналистичким фонетима Мирољуба Тодоровића из истоимене песничке збирке; на диску је музичка обрада првог од три изабрана фонета; преостала два су "Шишмиш" и "Хуји") Драгана Латинчића (у алманашком блоку који репрезентује поменутог сигналистичког музичара прештампане су и ноте за ово музичко остварење). 

            Зборник отвара Слободан Шкеровић као аутор разноврсних хвале вредних прилога. По првом од њих читав зборник је и насловљен. Читаоцима се нуди дуг промишљен аналитички есеј о неколиким поетичким саставницама неоавангардног покрета о којем је у алманаху реч: његовој несмиреној, а превладаној, трагалачкој димензији; одржавању перманентног "напона између истине и лажи" у сигналистичким литерарним остварењима; методи силе; Масквеловом демону; превласти чулног: "Стваралац исијава, не просто светлост, већ читав космос, који му се враћа као сопствена чулност" (стр. 8); стваралачкм отклону од измишљања (ово је централна поетичка поставка читавог постмодернизма); сигнализму као покрету који је "породио" визуелну поезију, а речи и језик схватао једино као бич, као струјни удар, а не као просту, хармоничну ниску речи; апеирону који, несазнатљив чулима, уводи песника у стање апсолутне слободе, супротстављајући сазнање мишљењу, а процес духовном залеђивању / мртвилу / стерилној окамењености; одбацивању сваке традиције; одбацивању сваког контакта са друштвом као могућим ширим контекстом стваралачком процеса. По Шкеровићу, и сигналистима по њему: "За песника је црна рупа извор живота..." (12). Као сигналистички стваралац Шкеровић се представља одломком из поеме "Носталгични крејони" и трима кратким прозама. Основна поставка његова есеја "Естетика и етика сигнализма" је: "Естетско је нераздвојно од етичког..." (17). Као најбољу потврду изнетог става аутор издваја Дантеову Божанствену комедију у којој су  етичко и естетичко нераскидиво амалгамисани. Провокативна је вредносна процена по којој недовршено (управо због своје неокончане "отворености") Микеланђелово вајарско дело "Роб" има огромну естетичку предност над много признатијим остварењима истог ренесансног аутора "Давид" и "Сикстинска капела". Из текста "Егзистенција и уметност Марине Абрамовић" памтимо пре свега следећу реченицу: "Уметност без етике је козметика" (22). Шкеровић је и аутор текста "Барокна екскурзија у Вавилон" који је приказ романа (приказивач га назива "суперреалистичким" и очито сматра вредним трајања када о њему пише пуних шест година пошто је штампан) Нови Вавилон истакнутог сигналисте Илије Бакића. Он пише и о сажимањима (уметничкој инсталацији) Анице Вучетић.

            О инсталацијама Анице Вучетић пише и Мирољуб Тодоровић, дајући тако сигнал да се оне унутар сигналистичке групе сматрају најважнијим ликовним догађајем између два сигнализму посвећена алманаха. Вођа српског, и светског, сигнализма присутан је у зборнику и двема песмама (обе су из збирке Паралелни светови) и двема шатровачким причама (друга је еротска; после читаве серије књига са шатровачким песмама, шатровачких хаику песама, полемика пуних шатровачких речи, синтагми и реченица, у последње време Тодоровић се посебно посвећује писању управо кратких, занимљивих, и ироничних и хуморних и игривих, језички несумњиво експерименталних, шатровачких прича, али и романа Боли ме блајбингер), e-mail artom и есејистичким фрагментима (есејистика је за нашег аутора нужно фрагментарна, муњевита) насталим у периоду од 1975. до 1989. године и насловљеним "Језик, реч и песма". Аутори цитирани у њима су: Л. Стефанини, Ж. Дерида, Х. Г. Гадамер, Новалис, Р. Јакобсон и Х. Валден. Наводимо неколике поетичке "бодље": "Што више скратити растојање између бића и мишљења"; "Игра је за човека исто тако важна функција као рад"; "Апејронистичка песма – сума организованих песничких напетости."

            Песмама су у зборнику, осим Слободана Шкеровића и Мирољуба Тодоровића, заступљени следећи сигналистички песници: Франко Бушић (три песме), Тамара Жикић (две), класик сигнализма Добривоје Јевтић (једанаест кратких песама од којих су две крипто сонети; наводимо исцела – најбољу међу њима "Ништа је материјал": за нашу кућу / у којој је предвиђено / само дисање // дах у дах), Роберт Г. Тили (две песме из циклуса "Друштво несталих песника"), Стеван Бошњак (две "метафизичке" песме), веома агилни млађи песник Далибор Филиповић Филип (песма заснована на језичкој игри, карактеристичном елементу последње фазе његова песниковања), неуморни и вечито млад сигналист Жарко Ђуровић (две песме), Виктор Радоњић (две), Добрица Камперелић (једна), Звонимир Костић Палански (заузима повлашћен положај у зборнику тако што је у свом блоку, једини, заступљен двема – тако издвојеним – визуелним песмама, од којих је посебно занимљив сонет насловљен "Мајмунска посла"), Илија Бакић (песма "У неконтролисаним одјецима"), најбољи млађи сигналистички песник уопште Дејан Богојевић (две песме), "сапутник" сигнализма Предраг Богдановић Ци ("Ален Гинзберг дуби на глави у салону Удружења књижевника Србије"). Сигналисти не заборављају ни хаику: Франко Бушић се представља у алманаху са девет стохастичких од којих наводимо један (вијори крава / архитектова мотика / пљунула траву), а познати хаиђин (и сигналистички) Душан Видаковић са ниском од шест сигналистичких хаику песама (наводимо једну: Песмичак сопће / на сестриће секунде. / Хм, препреда се). Кратка проза је, такође, и даље књижевна врста која сигналистима, једнако као и поезија, одговара као књижевни полигон за лудистичко и језичко п(р)оигравање. Поред Слободана Шкеровића и Мирољуба Тодоровића, пред нама су и остварења Франка Бушића (један текст), Тамаре Жикић (један), Драгана Мандића (два), Роберта Г. Тилија (један), Здравка Крстановића (два), Дејана Богојевића (два), Душана Стојковића (четири "кафкијаде") и Џима Лефтвича (веома интересантни кратки "Текстови смрти"). Специфична сигналистичка, духовита и иронична, проза је "Саопштење број 1111" Миливоја Анђелковића. Звонка Газивода је заступљена одломком из романа –  "Центрифуга", а Богислав Марковић "Чаробном кутијом", одломком из антологијског романа Алтајски сумрак.

            Веома су интересантни и есејистички прилози. Дејан Богојевић нуди један кратак есеј, Џон Бајрум пише о "Немогућој транзицији" Андреја Тишме, Олга Латинчић о легату Мирољуба Тодоровића у Историјском архиву Београда. Издвајају се прилози Војислава Беговића о мејл арту, Гжегожа Газде "Српски неоавангардни покрет сигнализма" (енциклопедијска одредница) и, посебно, "Могућности електронске књижевности" Миливоја Анђелковића. Ту је и Андреј Тишма са петим "наставком" прилога у настајању "Електронска уметност и интернет". Добрица Камперелић има, између осталих, и текст о мултимедијском пројекту "Отворена свест – отворени свет" и информативни прилог "Белгијски креативни агенси."  Жарко Ђуровић пише о Екологији фразе Виктора Радоњића. Душан Стојковић објављује исцрпну студију "Непресушна моћ певања (Поезија све-чула Мирољуба Тодоровића)". Ранији зборник Време сигнализма сагледан је из неколиких углова у прилозима који су потписали Душан Видаковић, Илија Бакић и Душан Стојковић. И овај пут једна књига је "проглашена", учесталошћу критичких текстова њој посвећеним, сигналистичком књигом године: збирка есеја Преко границе миленијума сигналистичких "лавова" средње генерације Илије Бакића и Звонка Сарића. О њој су писали Душан Видаковић, Жарко Ђуровић и Добрица Камперелић.

            Још један погодак у, сигналистичку, мету!

            [Савременик плус, бр. 168–169, 2009, стр. 129–133]

НЕПРЕКИДНА ЖИВОСТ СИГНАЛИЗМА

            (Планетарни видици сигнализма, Београд, 2010)

            Планетарни, уметнички покрет сигнализам траје ево већ четрдесет година. Иако су авангардни покрети и правци били налик на штапине који брзо плану и нестану, он истрајава. Друштво би – по трајању – једино надреализам могао да му прави. Надреализам је опстајао захваљујући вођи покрета Андре Бретону који је – попут неприкосновеног папе – водио свој литерарни брод непрестано искрцавајући и кажњавајући своје следбенике и, у исти мах, једнако непрестано прибављајући нове. То, се дешава и са нашим сигнализмом. Његов Бретон је вођа покрета Мирољуб Тодоровић. И њега напуштају они које  авангардизам почиње да умара те нису у стању да га прате, а да он сам –  иако изврстан полемичар и нимало благ према онима који се на сигнализам обруше – никога не истерује из сигналистичке шуме. 

            До сада је штампан поприличан број зборника о сигнализму. Сигнализам као покрет, односно његов зачетник и вођа Мирољуб Тодоровић, воде рачуна о себи и остављају трагове у времену за будућност која ће доћи и која ће сигнализам и самог Тодоровића несумњиво прихватити као књижевну чињеницу која је обележила време у којем је постојала и која наставља да траје у временима која пристижу и која ће и у далекој будућности пристизати.

            Планетарни видици сигнализма имају задатак да обележе четрдесетогодишњицу овог покрета. Отвара их текст налик на енциклопедијску одредницу приређивача Миливоја Павловића "Србија и свет: четири деценије сигнализма (1969 – 2009)". У њему Павловић износи основне податке о сигнализму као "незаобилазној планетарној чињеници" (стр. 2) који нас "у свету представља као народ са културом, а не само са историјом" (3). Непрестано нас ваља подсећати (народ смо кратког памћења) како су велики надреалисти Оскар Давичо и Љубиша Јоцић завршили као сигналисти. Мора се само благо кориговати тврдња Миливоја Павловића по којој "Тек појавом сигналистичког неоавангардног покрета српска култура изнела је на светску трпезу духа једну наглашено самородну, свеобухватну и продуктивну уметничку идеју" (2). Пре сигнализма, учинио је то, не ипак из Француске увезен наш надреализам, већ зенитизам самосвојног Љубомира Мицића, и даље – и после репринта часописа Зенит и пропратних текстова о овом књижевном покрету – сасвим незаслужено скрајнут.

            Као и у ранијим зборницима, и у овом је неколико прилога страних аутора. Они нам на прави начин сведоче о томе колико је сигнализам прихваћен унутар опште књижевности и колико је тачна тврдња, лансирана пре извесног броја година и унета у сам наслов зборника, по којој је он планетарна уметност.

            Џон Хелд из Сан Франциска заступљен је занимљивим и језгровитим текстом "Мејл-арт и сигнализам" (са енглеског га је превео Слободан Шкеровић). Писац који не заборавља како је Мирољуб Тодоровић "учествовао на више од пет стотина изложби мејл-арта" (10) и констатује како је мајл-арт успео да не буде налик на једну у низу, много ранијих, дадаистичких активности, полази од следећих основних теза: "Мејл-арт је избегао да постане уметничка играчка и постао је полазиште нових културних стратегија" (9) и "Сигнализам је покушао да помакне визуелну поезију од књижевног ка научном" (10).

            Дмитриј Булатов из Калињинграда има есеј "О принципима корелације културних кодова на примерима сигнализма и међународне културне мреже" (са руског га је превео Митар Поповић). Иако је текст тако насловљен, прво се говори о Међународној културној мрежи, а затим о сигнализму. Прва је, најпре, извршила (много успешније и свеобухватније од дадаизма у двадесетим  и Флуксуса у шездесетим годинама прошлога века) "децентрализацију књижевног и уметничког живота" (14) посредством средстава масовне комуникације. Потом је омогућила далеко усавршеније и прецизније "чување", после њихова стварања, нових уметничких саопштења. Коначно, "у појави Међународне културне мреже ми имамо ВЕШТАЧКИ ИНТЕЛЕКТ, ми га просто нисмо јасно препознали" (15). "Научну основу" сигнализма чине "филозофија логичког позитивизма, аналитичка филозофија и структурализам, постструктурализам, лингвистика и разне теорије информација" (16). Булатов додаје: "Оно што смо навикли да сматрамо актом непосредног, чисто визуелног поимања (стих, поетски текст), открива се у делима сигнализма као илузија, вербална мистификација, откривајући нам на тај начин приступ механизмима манипулисања свешћу читалаца (гледаоца)" (16–17). Сигнализам живи и реализује парадокс по којем се савремена поезија, иако остаје у границама језичке форме, успева ослободити "језичког начина постојања" (17). Централан песнички "поступак" сигнализма је "стратегија транспоновања" која "састоји се у укидању естетске дистанце између пренесених (транспонованих) из других области (математике, статистике итд.) поетских елемената и регуларне `јединице` поезије (речи, слова, графичких поља, пасуса, празнине итд.) у својеврсном `кратком споју` емоција којима би унапред изречена уметничка намера само сметала" (19). Такви методи транспоновања "до те мере зближавају узрок и последицу да нам дају право да говоримо о неким схемама нарушавања доследне логике коју су развили векови традиционалне литературе и уметности" (19). Коначна последица "разрушавање" је Ја.

            Данијел Далиган из Париза представљен је кратким текстом "Сигнализам и пансемиотика" (са француског га је превео Градимир Ђуровић). По њему, слично пансемиотици, "сигнализам је поезија која се афирмише изван субјективности, поезија материје и енергије" и он се "космосом бави као неком врстом аритметике у којој је знак пре свега математички, још пре него што постаје материјализован и естетски" (57). У пансемиотици, иако и она "функционише на бази аритметике", међутим, "знак није обавезно математички" (57). 

            Матео Дамброзио, са Универзитета Харвард, у "Новом интерлингвистичком кључу", сматра како се сигнализам, који не признаје границе и осваја и театар и графику и музику, "приближава концептуалној уметности". Сигналистичка поезија јесте "тотална поезија" и она захтева "нове" читаоце способне да се са њом ухвате у коштац (61). Она је, по Тодоровићу, "изнад свих осталих уметности, па чак и изнад друштвене комуникације" (63).

            Најкраћи тест у књизи, донет и на изворном јапанском језику и на енглеском, написан 2007. године, "Манифест сигнализма" написао је Кеичи Накамура из Токија и доносимо га исцела: "Ми ћемо сада нешто објавити. Мислим да је сада време СИГНАЛИЗМА. Карел Тајге је у пролеће 1923. створио концепт `ПОЕТИЗАМ`. Рекао је да се модерна слика може читати као песма, а песма се може читати као модерна слика. Шта је то Модерна Слика? На пример, сада је то сигнал. СИГНАЛ може да представља Модерну Слику. Дакле, СИГНАЛ јесте снажна слика Модерног. СИГНАЛ је песма. Морамо бити СИГНАЛИСТИ!"

            Домаћи аутори позабавили су се неколиким до сада углавном занемареним аспектима када је о проучавању сигнализма реч. Њихови текстови углавном  су дужи и писани су са амбицијом да се обрађивана тема истражи што је могуће исцрпније.

            Драган Латинчић аутор је занимљивог рада "Звук у поезији сигнализма". Пре него што наведе антологијске примере за присуство звука у класичним песничким формама, сигналистичким звучним и конкретним, фоничким и гестуалним песмама Мирољуба Тодоровића, Латинчић исписује "кључне" реченице свога прилога: "Звук у стваралаштву Мирољуба Тодоровића је имагинаран, нечујан, скривен, ишчекиван, у наговештају, у игри, у смеху од хумора до ироније. Јавља се као слово-глас или као слика, али, несумњиво, свеприсутан је" (21).

            После ранијих студија „Сигнализам као говор жудње“ (Градина, XLI, Нова серија, бр. 10, 2005, стр. 184–206) и „Непресушна моћ певања, Поезија све-чула Мирољуба Тодоровића“ (Савременик плус, бр. 146-147-148, 2007, стр. 116–130), Душан Стојковић, аутор приказа Планетарних видика сигнализма, објавио је и трећу – најдужу у овом зборнику – "Основи поетике сигнализма". У њој се пажња посвећује најпре Тодоровићевим раним манифестима, а потом његовим поетичким књигама Сигнализам и Поетика сигнализма (допуњено издање раније споменуте књиге). Издвајају се неколике теоријске поставке (и тако што се истичу као наслови поглавља) које су у самом срцу Тодоровићеве поетике: проширена перцепција света, реч призива слику, на рубу семантичке непрозирности, силазак у отворени понор језика, у сигнализму и тишина пева, поетички муњограми. Цитирамо параграф којим се студија окончава: "Његова (Тодоровићева – Д.С.) поетика, верна пратиља сигналистичког стварања, способна да се до незаборавних поетичких афоризама попут, на пример: `Снага асоцијативне грађе – тамни сјај имагинације` или: `Свет, слика света као неразмрсиви хаос`, пропне, заслужује да буде свеобухватно сагледана. Она омогућује прави продор у дело њеног творца. Ако је фрагментарна (а јесте), то је и била намера онога ко ју је излагао. Поетички муњограми су својим блесцима осветлили небо наше поезије показујући да је фрагмент основни поетички модел друге половине двадесетог века и почетка овог у коме јесмо. Модерни фрагмент нипошто није крхотина. Он је сам фијук бича битка. Њему нико ништа не може. Као ни сигнализму, уосталом!" (55).

            Тренутком објављивања незаобилазан постаје текст Миливоја Анђелковића "Сигнализам и електронска уметност". По Анђелковићу, сигналисти текст претварају у тело. Пре него што су завладала светом, сигнализам призива, и примењује, многобројна "чуда", попут технолошког развоја, информатике, комуникације, компјутеризације, планетарне распрострањености, мултимедијалности и интердисциплинарности, тродимензионалности, интерактивности (65). Рани Тодоровићеви манифести указују нам се данас као, футуристички тада по много чему, "комплетни синопсиси" и "потпуни сценарији" онога што је на уметничком плану потом донела електронска ера у којој јесмо (67). Анђелковић посебно скреће пажњу на, сасвим скрајнуту, Тодоровићеву књигу Фортран (1972) која се, у тиражу од само 47 примерака, састоји од ручно повезаних перфорираних компјутерских картица, детаљно (уз њихово набрајање) указује на "многобројне унутрашње сличности између поетике сигнализма и онога што се може назвати поетиком електронске уметности" (70) и сасвим детаљно набраја сајтове на "великој мрежи" који нам омогућују да се упознамо са књижевним делима сигналиста и текстовима о овом значајном правцу и на нашем и на страним језицима. Тако се згодило "слетање на електронски Месец": "`Хуни авангарде` ујединили су се са `Хунима електронике`!" (72)

            Никола Цветковић је присутан у алманаху са текстом "Дневничко-поетички записи Мирољуба Тодоровића". Теоријско полазиште Цветковићева прилога је следеће: "Сигнализам стваралачки истрајава и делатно самонадтрајава, отеловљујући историју-себе, зато што има крупан задатак и важну мисију у новом миленијуму, мисију нове конфигурације и реконфигурације бића уметности" (77). Сигнализам је, од неовангардне, преко поставангардне и пост-модерне појаве, непрестаним развијањем теоријских поставки и вредношћу новостворених дела, максимално виталан и антиципаторски у суштини, правац који има велике шансе да завлада уметношћу која тек настаје као "универзаливани неосигнализам" (78). А како се почињало да би се ту обрело показује нам још увек необјављен Тодоровићев драгоцени Дневник сигнализма (1979 – 1983).

            У тексту "Књижевност за децу и сигнализам" Тихомир Петровић сагледава овај сегмент, помало занемарен а изузетно значајан, свеколиког сигналистичког стваралаштва. Сигналистичко песништво веома је блиско књижевности за децу својим одбацивањем миметизма, још више својом декоративном поетском формом коју можемо изнаћи у визуелном складању стихова којима се реч приближава слици или потпуно стапа са њом (песма-слика, carmen figuratum), лудизмом, играма речи као играма духа, ведрином и хумором, естетским хедонизмом, разиграном и неспутаном маштом. Реченица која "покрива" сигналистичку књижевност за децу била би – сумње нема – следећа: "Негација традиције, нарушавање фабуле, променљивост уметничке перспективе, кондензована машта, осећање испреплетено са досетљивим мислима, искре заумног света, експерименти и нешто алхемијско – игра са целим шпилом карата, остављају упечатљив утисак на малог читаоца" (91).

            Наставља се са објављивањем библиографије сигнализма. Ова штампана у Планетарним видицима сигнализма, директно се надовезује на ону која јој је претходила и била штампана у часопису Савременик плус, бр. 146–147–148, 2007, односно алманаху Демон сигнализма, библиофилско издање, Београд, 2007. године.  

            Дошли смо дотле да се о сигнализму тешко може шта ново рећи. То не значи, међутим, да о сигнализму треба престати писати. И о већ уоченом да се проговорити на нов начин и поприличан број сарадника зборника Планетарни видици сигнализма управо то и чини. Још важније, сигнализам није књижевни покрет који се вештачки одржава на апаратима за реанимацију. Веома често, блесне по нека нова "комбинација", севне нова идеја. Мирољуб Тодоровић не мирује. Налик је не толико на планету која кружи по унапред задатој путањи колико на комету коју јури васионским пространством.

            [Акт, Ваљево, XI, бр. 44/45/46, 2011, стр. 123–127]

ЗАХУКТАЛИ ВОЗ СИГНАЛИЗМА

            (Изазов сигнализма / The Challeng of Signalism, Књижевност, Београд, година LXVIII, бр 4 / 2013)                             

           

До сада се појавила читава серија зборника посвећених сигнализму штампаних у часописима (нпр. у Корацима 1976-е, Багдали 1986-е, Повељи 1988-е, Књижевности 1989-е, Градини 2006-е, Савременику 2007-е...), али и и засебним књигама: Сигнализам `81, КПЗ Оџаци, Оџаци, 1981, Сигнализам – авангардни стваралачки покрет, Културни центар Београда, Београд, 1984, Сигнализам у свету, Приредио Миодраг Шијаковић, Београдска књига, Београд, 1984, Сигналистичка утопија, Сигнал, Београд, 2001, Сигнализам, уметност трећег миленијума, Сигнал, Београд, 2003, Гласови планетарног – визије сигнализма, Сигнал, 2003, Размишљајте о сигнализму / Think about Signalism, Сигнал, Београд, 2004, Време сигнализма / The Times of Signalism, Библиофилско издање, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006, Демон сигнализма, Библифилска издања, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2007, Планетарни видици сигнализма, Приредио Миливоје Павловић, Београд, 2010. Да је сигнализам и даље, и после толико деценија трајања, још увек прави изазов и за читаоце и за читаву књижевност, и нашу и страну, доказује нам и најновији зборник насловљен управо тако – Изазов сигнализма. Појавио се у часопису Књижевност и као сепарат у ограниченом броју примерака. Потребно је приказати га укратко е да би се видело зашто је сигнализам жив и неуништив, вечно фенисовски препорађан.

Ако је чета сигналиста одабрана, она нипошто није мала. Многи су се у сигнализам уписали доживотно, иако је било пуно оних који су понављали разред и прешли у антисигналисте, пожелевши – неуспешно – да што је могуће више фалсификују своју литерарну прошлост и баце се блатом на покрет којем су припадали. Ако понеко отпадне јер струјања и меандрирања сигнализма не може да прати, пуно је оних који подмлађују покрет доносећи му свежу крв и нове идеје. Као што је надреализам, уз неизбежног Бретона, трајао и истрајао, тако и сигнализам, уз неизбежног Мирољуба Тодоровића, траје и истрајава и још дуже него што је његов литерарни претходник чинио.

Као и ранији зборници, и овај је двостран. Поред нових сигналистичких прилога припадника покрета, доноси и текстове о литерарним остварењима сигналиста о којима иначе официјелна српска књижевна критика, под условом да ње у правом смислу речи има, поприлично ћути.

У зборнику је и прегршт визуелних песама наших и страних сигналиста: Дарка Вулића, Мирољуба Тодоровића, Иване Максић, Клауса Петера Денкера, Кеичи Накамуре (две песме), Дејвида Батиста (две песме), Рорице и Добрице Камперелића, Клеманта Падина, Екрема Хамидовића, Андрју Топела и Рида Алтемуса, Џима Лефтвича, Андреја Тишме, Мајкла Перфетија, Кристијана Биргоа, и Крауса Гроха. Прави предложак за мини антологију.

Зборник отвара, како и приличи – Мирољуб Тодоровић мини-есејима, песмама и шатро причама. Мини-есеји, готово увек сведени на једну једину реченицу, често преузети цитати из дела модерних уметника и теоретичара који „подупиру“ сигналистичку и личну поетику онога ко их зналачки бира, обједињени су под насловом „Распони неоавангарде“. Тодоровић се определио за песме „Језик је пламен“ и „Речима разапет“ и четири шатро приче: „Жвакнуо кварно“, „Шљакао је на штајги“, „Макљажа“ и „Ранораниоци“, којима је придодата, већ споменута, визуелна песма. Уз старе дневнике које управо сада штампа показујући и неверним Томама да је био и остао у самом срцу (нео)авангарде, откривајући њима и саму срж своје поетике али и изворишта каснијих својих остварења, управо овако сведени, афористички, есеји, поезија и шатро приче три су основне шине којима се захуктали воз Тодоровићева књижевног стварања тренутно креће.

Да се сигналистичко јато принавља довољан су нам доказ Ивана Максић и Јелена Марићевић. Прва, донедавно уредница крагујевачког часописа за књижевност Кораци, представља нам се дужом песмом и поетичким текстом „Потребна ми је нека јерес“. Њени прилози – тешко је то остварити унутар (нео)авангардног покрета какав сигнализам јесте – делују сасвим провокативно и поприлично јеретично. Друга је највеће позитивно изненађење зборника који је пред вама. У сигнализам је, веома млада, ушла на главна врата. Није се припремала да се ту обрете. Иако су веома занимљиве три њене песме, много провокативнији су њени теоријски текстови „Свилен гајтан око света: пример експерименталног превођења визуелне поезије“ (визуелна песма коју ауторка „преводи“ преузета је од Кеичи Накамуре, успут упоређена са невизуелном песмом „Игра кинеску свилену бубу“ Мирољуба Тодоровића) и – посебно овај други – „Поетичка и историјска упоришта српске неоавангарде: глоса за Мирољуба Тодоровића“. У другом прилогу, полазећи од студије Јована Делића „Глоса у прози? Данило Киш, Рајко Петров Ного, Томас Вулф“, објављене у Споменици Данила Киша, поводом седамдесетогодишњице рођења (2005) и стиха „Баладе о охридским трубадурима“ Бранка Миљковића На обичне речи више немам право!, ауторка, пошто је припоменула како, осим песника, ни књижевни критичари, историчари и теоретичари, ти „скретничари, загонетничари“, немају такође право на обичне речи, свој рад о Тодоровићевој поезији пише у облику глосе. Њен рад није само иновативан, он је недвосмислено антологијски. Већ првим својим радовима о сигнализму, Јелена Марићевић је успела да за себе избори издвојену позицију. Она чини оно што нико пре ње учинио није: сигнализам тумачи сигналистички!

Најагилнији и најпродуктивнији сигналист у овом тренутку – никакве сумње нема – јесте Слободан Шкеровић. Истовремено, он је и један од најавангарднијих писаца и књижевних теоретичара које тренутно српска књижевност има. Инертна наша књижевна критика то не уочава довољно и не вреднује према заслузи. Но, грех пада искључиво на њену душу! Шкеровић је заступљен трима песмама, одломком из романа, теоријским текстом „Маглина сигнализам“ и приказима три сигналистичка пројекта: збирке прича У одвајању Илије Бакића, антологијске приче „Берлин Боб“ Адријана Сарајлије и збирке песама ДАДАнти хрватског авангардног песника Франка Бушића. Из другог Шкеровићевог приказа издвајамо тврдњу по којој је својом причом Сарајлија „иницирао оживљавање готово мртве научне фантастике“. Но, најпровокативнији је свакако Шкеровићев теоријски текст у којем аутор, науман и иначе да сигнализам сагледава као његов (са)учесник искључиво из свог, максимално искошеног угла, износи неколике тезе које размрдавају и, помало учмалу и када је о тумачењу сигнализма реч, теоријску мисао. Издвајамо неколике: „Треба јасно рећи да авангарда не припада идеји уметности, као друштвеној, цивилизацијској надградњи“; „Претходница истражује непознато. Она при томе залази и у непознато и саопштава своје налазе главној ордији“; „Потреба за променом, ослобађањем од стега, услов је настанка авангарде. Међутим, често се тај напор своди на свађалачку расправу с припадницима етаблиране, традиционалне културе, при чему се леђа окрећу просторима који чекају да буду осветљени“; „Сигнализам није просто одбацио традицију. Он ју је критички просејао и задржао оно вредно, додајући том садржају нове чланове стварности, али је и одбацио некритички метод имитације старих мајстора“; „Сигнализам не трпи и не дозвољава понављање“; „Сигналистички систем-свет је динамички свемир. Сила која га твори је знање.“ Ако је сазрео тренутак да се напише, после Живковићеве и Павловићеве, историја сигнализма, убеђени смо како је Шкеровић најпозванији да то учини.

Уз Мирољуба Тодоровића и Слободана Шкеровића, најактивнији сигналист је Илија Бакић. Жанровску разноврсност свог сигналистичког деловања он у зборнику покрива песмом „Не или да или можда (Маларме)“, двема експерименталним причама – „(на скелама)“ и „Велика представа“ и приказима песничких збирки Симетрија, спонтано нарушена Дарка Доневског и Вирус. Језгро. Икона Оливера Милијића и теоријске књиге Химера или Борг Слободана Шкеровића. У последњем приказу, одајући заслужено признање Шкеровићевом теоријском умећу и авангардности, пише, између осталог, и следеће: „“Шкеровић се у својим есејима представља као двоструки бунтовник. Он не зазире да се позове и цитира прокажене мислиоце, да оштро засече у проблем и без много околишања ишчупа његово (ружно) срце. С друге стране он се не држи принципа који су својствени есеју, дакле методичности и темељности јер слободно поставља поједине тезе и закључке и не труди се да их поткрепи и доказује пошто су они, по његовом осећају, само степенице према следећем нивоу стварности који га много више интересује и којим намерава да се дубље бави“; „На моменте се Шкеровићеви текстови о реалном и виртуелном, поезији и прози, токовима политике и економије, издижу изнад окриља есеја и достижу висине поезије.“

Један од писаца најприсутнијих у зборнику је Милош Јоцић. Поред две експерименталне приче, твитер-проза „Упадсигнал“ и „Квест и космос“, ту су и ванредан есеј „Снови Љубише Јоцића (Поводом последњих песничких збирки сигналисте и надреалисте Љубише Јоцића)“ са драгоценим увидом како је Љубиша Јоцић био сигналист, „али по својим правилима“ и како је „у сигнализам упловио свим бићем“ и прикази књига Информације (по Јоцићу, она је „заправо, један прикривен сигналистички роман“) Џејмса Глика и романа Шаманијада Слободана Шкеровића, тканог „по узору на музику“ и, попут Џојсова Финеганова бдења, „сновитом тексту“, што је приметио Мирољуб Тодоровић а са одобравањем поновио Илија Бакић. Шаманијаду може (про)читати само „шамански читалац“. 

У зборнику је ванредна прича „Кишни ковчег“ Богислава Марковића, довољна да нам побуди читалачки апетит да са нестрпљењем очекујемо нову прозну књигу овог значајног а, на жалост, сасвим скрајнутог српског писца. У њему су и приче „Записала је једном једна краљица“ Франка Бушића, „На плажи“ и „Мацухарин океан“ Адријана Сарајлије, „Други глас, зла вила“ Звонка Сарића, циклус од седам „Стразбургијада“ Душана Стојковића, седам азбучних а абецедних прича Звонимира Костића Паланског, две „Приче о непознатом“ Зорана Илића и петоделни прозни прилог „Како сам преварио балканског шпијуна?“ Дарка Доневског.

Франко Бушић је представљен и циклусом од једанаест песама (наводимо његов еротски „Хаику“: дјевојка / румена ко јабука / убоде ме сисама). У зборнику су и по једна песма Звонка Сарића, Стевана Бошњака, Оливера Милијића и Виктора Радоњића, по две Добрице Кампарелића и Дарка Доневског и по три песме сигналистичког ветерана Добривоја Јевтића и Џима Лефтвича у преводу Слободана Шкеровића са енглеског језика.

Критичарски блок покривају приказ Тодоровићева Дневника сигнализма 1979 – 1983. Душана Стојковића, „Доба сигнала, наша цивилизација“ Зорана Стефановића, „Планетарна лабораторија уметности (Фејсбук, флуксус и сигнализам)“ Добрице Кампарелића, „Оптималне пројекције сигнализма као авангардни одговор савременом добу“ Василија Милновића, „Речи, ратови, круг (Читајући Бакића)“ Душана Видаковића.

Зборник доноси и драмску кантату за четири извођача „У рудницима кише“ Матије Анђелковића, као и приказ исте од стране Драгана Латинчића, а окончава га прилог „Легат сигнализма у Историјском архиву Београда“ Олге Латинчић.

СТОЛЕЋЕ ПО СТОЛЕЋЕ – СИГНАЛИЗАМ

            (Столеће сигнализма / The Century of Signalism, Everest Media, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2014)

            Зборник о којем пишемо, објављен поводом педесет пет година од настанка идеје сигнализма / сцијентизма и четрдесет пет година од оснивања сигнализма као организованог неоавангардног стваралачког покрета, један је у низу од више од десетак зборника који су до сада пратили и тумачили оно што је овај најутицајнији, и најзначајнији (сада се то неопозиво написати може) српски авангардни покрет понудио и дао нашој и светској књижевности. По томе се сигнализам – никакве сумње нема – разликује од готово свих светских (од српских и више него несумњиво) покрета: непрекидно је у жижи интересовања, фениксовски се обнавља (ово делује метафорички јер никада није ни замро), отворен је новим изазовима, узнемирава стваралачки и провоцира, призива непрекидно нове тумаче, сагледава се из свих углова, постао је, остао и остаће планетарна уметност, она која је новином и вредношћу оствареног покорила свет. Нимало случајно, ранији зборник насловљен Изазов сигнализма прати овај чији је наслов Столеће сигнализма. Оно што је некада (али и сада) изазивало, не само да траје, већ „прети“ да ће трајати и убудуће. Пола века уметничког трајања, из перспективе сигнализма који га је обележио, преметнуло се у читав век. Оно што је метеорски у уметност улетело, попут ђулета о којем Вотрен говори у Балзаковој Људској комедији, удвостручило се, захватајући унапред оно што тек треба да приспе, показујући да је сигнализам нови и, дуготрајнији, футуризам.  

            Мислило се како је Андре Бретон, упорно остајући надреалиста и непрекидно окупљајући око себе стално нове и, барем у тренутку приступања надреализму, свеже и полетне писце, онај ко води најдуготрајнији авангардни покрет икада (иако је свакој авангарди по неслужбеној дефиниицији приписано да ватрометно успламти и веома брзо сагори), али се испоставља да је оснивач и вођа сигнализма Мирољуб Тодоровић онај ко то чини једнако дуго (и дуже, заправо), и једнако успешно. Као што су надреализам напуштали многи и прилазили му такође бројни, и бројнији, други, млађи и једнако надарени, тако се и са сигнализмом збива. Одлази се, али се и прилази, одступа, али и приступа. Сигнализам, тако, попут живе, непрекидно, и незауставиво, мигољи нашом литерарном сценом остављајући многе и драгоцене трагове. 

            Једна од особености зборника о сигнализму њихова је двостраност. Поред прилога самих сигналиста који представљају њихову личну карту и показују како тренутно изгледа њихова сигналистачка активност, доносе се и текстови о сигнализму уопште и књигама припадника овога покрета пред којима је наша „званична“ књижевна критика, и иначе сасвим инертна и више него заћутала, готово сасвим нема.

            Зборник о којем пишемо садржи мини антологију визуелних песама.[1] Највише их је, наравно, Мирољуба Тодоровића (једна је на насловној страни, а неколицина су илустрација прибележеног у текстовима појединих тумача његовог литерарног опуса). Визуелну песму Јелене Марићевић која се налази на задњој страни корица зборника прати још једна у њему. Ту је и пет, условно говорећи, визуелних песама Ивана Штерлемана. Остали аутори заступљени су са по једним прилогом. Од наших: Илија Бакић, Адријан Сарајлија, Марија Шавија, Дејан Богојевић, Слободан Павићевић и Добрица Камперелић. Ту је и један цртеж Иване Максић. Од страних: Микеле Перфети, Кеичи Накамура, Лик Ференс, Џим Лефтвич, Ендру Топел, Дмитриј Булатов и Џон М. Бенет. 

            Зборник отвара Драшко Ређеп текстом „Сигнализам траје дуго“ у којем пише како му се, позних осамдесетих година, „десио сигнализам“. Да се то дешавање збуде припомогао је својом јавном похвалом овом књижевном покрету надреалистички маг Душан Матић, као и  непрекидно указивање на домете и вредности сигнализма Слободана Павићевића и Миливоја Павловића. Ређеп издваја и проглашава антологијском, одредивши је као „један од безданих калауза за улазак у свет сигнализма“,  еротску песму „Пред репродукцијом једне фотографије Силвије Мајер“ соло надреалисте Љубише Јоцића, „сигналисте и пре сигнализма“, који се међу првима придружио новом покрету. Мирољуб Тодоровић, „непотрошни маг“, покреће и води сигнализам, тај „магични цунами“, као „свестраност немогућег“.

            Најприсутнија у зборнику је, најмлађа међу ауторима, Јелена Марићевић. Осим визуелним песмама, она се представља и као сигналистички писац циклусом „Тефтер–поезија, Тефтер–проезија (или Поезија теф–тера) (манифест?)“ који збира три песме и три кратке прозе. Песма „Човек из саксије“ иронично је сигналистичко „проигравање“ чувене Ујевићеве „Свакидашње јадиковке“. Нама су занимљивији прозни прилози у којима откривамо неколике неологизме: богобој, бојлажљив и богобојац, као и узвихорене игре речи: „Ох и Морон“, „Па, у сан и ја“, “Овај Морон који мори ме умори“ и „Снајпериста је опрао снајку“. Њихово хуморно зрачење је и више него очигледно.

Рад „Неоавангарда; сигнализам: књижевна теорија и пракса“, са поднасловом „Све је само сигнал што ти види око“, Јелене Маричевић драгоцено је истраживање рецепције књижевног покрета којем је посвећен зборник о којем пишемо. Дуготрајност је сигнализам учинила у исти мах и саставницом неоавангарде, али и постмодерне, чак и нашег (нео)симболизма 50-тих година прошлог века и барокних струјања која су захватила, највише заслугом Милорада Павића и његових непосредних следбеника, нашу књижевност 80-тих година такође двадесетог века. Особена је сасвим сигналистичка „естетика рецепције“. Да не би остало фрагментарно и „затворено“, сигналистичком делу је неопходно потребан „суперчиталац“ који ће га својим читањем окончати а парадоксално је то што сигналистичко дело, које својим постојањем и делањем шокира читаоца, налеће на рецепијента који је пред њим немоћан. Иван Негришорац неоавангарду види као „довршавање историјског пројекта авангарде“, те нужно и као критику грађанског друштва. Посматрајући настанак Тодоровићевих дела током последњих педесетак година, можемо открити све изазове са којима се свет у којем живимо сучељавао и борио. Пишући о вези која постоји између сигнализма и тзв. „култур џеминга“, Јелена Марићевић се посебно задржава на огледу Ђорђа ди Ђенове „О комерцијализацији и фекализацији уметности“, у којем се изједначавају говна и новац, и утврђује филијације које постоје између њега и Тодоровићевог песничког циклуса / књиге Пуцањ у говно.  Једнако су занимљиве везе између Пазолинијеве визије канибализма и копрофагије и већ споменуте Тодоровићеве збирке, песама из збирке Чорба од мозга и једне визуелне Тодоровићеве песме која приказује располућену главу на постољу. Историјска авангарда уводи у „канибалистичку“ игру и Урмузов текст “Algazy and Grummer“ и два Пикабијина: „Дадаистички људождерски манифест“ и „Људождерски манифест“, а могао би им се придодати и наш филм „Сплав медузе“ Карпа Године. Следећи мотив коме је у тексту Јелене Марићевић посвећена пажња мотив је људске обезглављености, представљене између осталог и тако што је људска глава замењена неким предметом или појавом. Овај мотив је био присутан у новелама „Труп“ Иве Андрића, „Немогући ратар“ Растка Петровичћа и „Домобран Јамбрек“ Мирослава Крлеже, а Мирољуб Тодоровић га је усложио. Замена лобања могла би бити „сигнализација да се људи анимализују, своде на основне нагоне, обезљуђују, опредмећују, механизују“, али „Можда из ових одређења можемо закључити и како се сигнализује на то да се душа новом лобањом изменила или нестала, има све мање разлике између полова, а треба размислити и о обескорењености, или о томе да је мање слуха за традицију, историју, прошлост, време.“ Негришорац је устврдио како у нашој књижевности неоавангарда и постмодерна напоредо трају, а Јелена Марићевић, истражујући еротско и смеховно, налази додирне тачке које постоје између песама Мирољуба Тодоровића и лудистичке прозе Саве Дамјанова. Посматрамо ли сигнализам и филм, откривамо везе између циклуса „А Б Ц о Мирољубу Тодоровићу“ творца сигнализма и филма „Бити Џон Малкович, али и црног таласа у нашој кинематографији. За везу сигнализма и симболизма довољно је упоређивање телеграфског сонета „Верлен“ Станислава Винавера са фонетом „Жмара“ Мирољуба Тодоривића. Барокно се находи у сигналистичкој визуелној поезији, шатро прози и шатро поезији. Ауторка скромно закључује: „Овим радом желели смо да понудимо нове, синхронијске и дијахронијске увиде у неоавангардну, сигналистичку уметност и отворимо нова поља за истраживања сигнализма.“ Ако се неко на тим новим истраживачким пољима нађе, биће то управо Јелена Марићевић.         

Јелена Марићевић у тексту „Дневници неоавангарде“ врши компаративну анализу Дневника сигнализма Мирољуба Тодоровића и Радног дневника Јудите Шалго. Оба се „састоје од фрагмената, од којих су неки тек евиденције и коментари дешавања у животима уметника, а неки функционишу као идеје, микроприче, облици ready made–a“. Ауторка подсећа како су, по Миливају Солару, фрагменти, не ретко, есеји. Запажа, такође, мноштво цитата, али и да се, када је о писцима који су цитирани, изузмемо ли само Данила Киша, Фридриха Ничеа и, спорадично, Јована Христића, њихова листа код Тодоровића и Јудите Шалго не поклапа. За Јудиту Шалго болест је кључна реч њеног дневника, а код Мирољуба Тодоровића она је једна од кључних речи. Притом је Данило Киш, као особена „метафора болести“, био онај писац који им је исту „позајмио“. Радни дневник Јудите Шалго, закључује Јелена Маричевић, у односу на дневнике Мирољуба Тодоровића „функционише као Знак у односу на Сигнал“.

Заједно са Снежаном Савкић, Јелена Марићевић потписује изузетно занимљив, сигналистички игрив, есеј „Либертенски дијалог: Ерос и По(р)нос сигнализма“ – „отворен“ „визуелном предигром“, а „затворен“ „визуелним оргазмом“ – у којем се компаративно сагледавају књижевни опуси Мирољуба Тодоровића, кључног представника наше неоавангарде, и Саве Дамјанова, једнако кључног представника нашег постмодернизма. Неоавангарда и постмодернизам трају код нас напоредо, прибележио је – већ смо то цитирали, у Легитимацији за бескућнике (Српска неоавангардна поезија: поетички идентитет и разлике) – Иван Негришорац, уз напомену: „“Постмодернизам се утемељује у авангардној традицији, али ту традицију преобликује у складу са властитим смислотворним лудизмом.“ Померањем граница „еротског дискурса на надјезички и надстварносни ниво“, који је са заносом хвалио још Станислав Винавер пишући „Раблеу жетву“, Сава Дамјанов је, изједначивши померање језика са померањем граница светова, приближио своју поетику поетици Мирољуба Тодоровића. Заједнички им је и „визуелни дискурс“, као и оно што се њиме „покрива“. „Задојена самосвојним уметничким манифестацијама либертенства, дела Мирољуба Тодоровића и Саве Дамјанова поставила су идеологију у улогу слушкиње уметности, где јој је и место!“  

Мирољуб Тодоровић је, осим визуелним песмама, у зборнику заступљен одломцима из Пандорине кутије, започете давне 1969,  експериментисањем са математичким табелама добијеним на компјутерима  и доведеним до коначне форме тек 2013. и 2014. године и шатро причама. Последњих је пет: „Ко маче у парадајзу“, „Цвоњак“, „Нисам издржао њен шмек“, „Саобраћајка“ и „Пишкур“ и оне још једном доказују како је Тодоровић велемајстор кратке прозе и један од најхуморнијих писаца које смо икада имали.

Снежана Савкић има четири кратке приче: „Циклична Алегорија Сапутника“, „Несмираји“, „Клинички застој Broadmoor. Посебна амбуланта `Вода за слонове`“ и „Имела“. Прозом су заступљени и Слободан Шкеровић (одломком из необјављене приче „Небески дијамант“), Адријан Сарајлија („Шта је Боб хтео да каже“), Душан Стојковић (десет песама у прози из Сновног словара), Милош Јоцић („Krakatoa Sunsets“), Миливој Анђелковић („Спинозино око“) и Иван Штерлеман (поетским отпадом из романа Продавац књига). Ако би требало да бирам, за најзанимљивији и најпровокативнији прогласио бих последњи прилог.

Још присутније је сигналистичко песничко јато. Поред Мирољуба Тодоровића и Јелене Марићевић, песме објављују и: Франко Бушић (4), Слободан Шкеровић (2), Оливер Милијић (2), Виктор Радоњић (1), Ђорђе Д. Сибиновић (4), Дејан Богојевић (1), Добрица Камперелић (2), Ивана Максић (1). Илија Бакић штампа циклус „Ко је (Маларме)“ и песму „Џим Лефтвич“, Душан Видаковић шест хаику песама „Пре познавања“, уз пододредницу „из хаику путописа кроз Алгол и Textum“, а Џон М. Бенет једну песму на енглеском језику.

Слободан Шкеровић, захуктали сигналиста, веома је присутан и у овом  зборнику. Осим песама и одломка из приче, пред нама је веома занимљив, из неколико мини есеја склопљен, есеј „Тамна звезда уметности“ из којег издвајамо неколико ставова: „ ... нема више уметности, она је постала `наш сопствени лик`, селфи – више нема потребе за специјализованим субјектом који производи уметничку робу“; „Уметност се помера ка својој следећој реинкарнацији, или још даље – у Нирвану“; авангарда је „била последњи напор уметности да обезбеди свој положај у великој породици друштвених / биолошких животних појава“; „Уметници као и монаси, имају кредита и дозволу да буду чудаци, али не могу никада да остваре превише утицаја“. Њему су придодата два издвојена мини есеја: „Бити калеидоскопски“ и „Говори асемички о асемичком“.

Сигналисти пишу о сигналистима и њиховим књижевним пројектима. Када је званична наша књижевна критика, ако такве уопште има, пред њима нема или немоћна да се са њима ухвати у коштац, они су скоро па принуђени да то учине. Но, принуда не остаје само принуда. Сигналисти се међусобно разумеју добро и знају промишљено да прозборе коју о ономе што пишу они који литерарним свемиром плове поред њих. Андрија Црнковић, у тексту „Нема стрипера до voodoo лептира“, пише о стихозбирци Секрет протуконклава Франка Бушића тврдећи, између осталог, како сплитски песник, прави „перунист“, „пише поезију врхом пренадражена главића“ изругујући се свету „наше језиве (не)сувремености“, успешно спајајући „ившићевски минимализам и северовски осјећај за тварност ријечи“. Кратким текстом „Антикатастар пјесничких душа“ исти аутор се осврће и на роман Земљофобија Слободана Шкеровића. Илија Бакић анализира роман Тамна страна силе Слободана Шкеровића за који тврди како „ставља под знак питања све жанровске стандарде“ научнофантастичног романа. У овом „ванредно ваљаном – а апартном – делу“ „спојени (су) елементи научнофантастичног жанра, њихово пародирање, филозофски дијалози (као „изговор“ за многе есејистичке излете), језичке бравуре те хуморно интониран отворени поглед на `лик ствари које долазе`.“ Адријан Сарајлија се, текстом „Правац: Марс!“, бави трећим романом, овај пут поетским, објављеним исте 2013. године (овај роман је једини написан раније), Слободана Шкеровића – Невидљиви Марс. У њему открива „језичку фантастику“, сматра га радикалнијим од остварења Гибсона и Зелазнија и ставља уз бок „рецентним екстраваганцама Илије Бакића“.

Изузетно је занимљив есеј „Ухваћене речи, силиконско месо“, са поднасловом „Неколико мисли о људском расизму према машинској уметности“, Зорана Стефановића  који узима за предложак испитивања кључне речи са блога Слободана Шкеровића. Закључује се: “сигналистички метод (је) независан од чисто људског ума“. Писац замишља као могуће „спој рачунара и биљке или делфина; рачунарску музика изведену без помоћи човека из математичко-естетских принципа уметничке статуе или хромозома; мирисне комплексе настале према стрипу; измишљене вишедимензионалне људске језике конструисане према сложеном математичком моделу наше ћудљиве климе; догађаје од ваздуха; двојну драматургију благо психоделичног кулинарства укрштеног са светлошћу, струјом или топлотном променом... И тако у бескрај.“

Добрица Камперелић је заступљен текстом „Потенцијали неоавангарде и сигнализма“ у којем подноси извештај о томе шта се са неоавангардом и експерименталном поезијом уопште збива на међународном плану. Издваја и ванредне есеје наших аутора: Јелене Марићевић, Милоша Јоцића и Ивана Штерлемана.

Иван Штерлеман, поред кратког – „Црни квадрат“, штампа и есеј „Објект поезија Мирољуба Тодоровића“.

Милош Јоцић у „Alien PTT“ пише о хибридној поеми „Киборг“ и интерстеларном мејл–арту Линде Саган Мирољуба Тодоровића, а у „Technošprahe“ о сигнализму и посткиберпанкизму дуоромана Лед / На сателиту Илије Бакића.

Мој текст „Захуктали воз сигнализма“ скреће пажњу на зборник Изазов сигнализма / The Challenge of Signalism, штампан у четвртом броју за 2013. годину београдског часописа Књижевност.

Зборник  о којем пишемо окончава се наставком Библиографије сигнализма и доноси списак досада објављених књига (тридесет шест их је на броју; сам зборник је управо последња међу њима)  библиотеке „Сигнал“. Припоменимо како је, поред Столећа сигнализма и књиге полемика Nemo propheta in patria Мирољуба Тодоровића, Слободан Шкеровић 2014. године, као и 2013. уосталом, објавио пет књига: збирке песама Јета * Буди се, Будни * Јерихонска мануфактура и Књига о Моритому, научнофантастичну хаику поему Бизарни космоплов, роман-поему Пројекат Брандом и блог роман Кофер. 

Ако је неко и помислио како је сигнализам задремао, грдно се преварио! Никада није био б(л)уднији.           

                                                                                                 

КАКО ЈЕ МИКРОКОСМОС МАКРОКОСМОС ПОСТАО

            (Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића, Зборник, Приредио Миливоје Павловић, Библиотека града Београда, 2014)

            Прошле, 2014. године, појавила су се два зборника посвећена најзначајнијем књижевном покрету који је српска књижевност имала. Поред овог о којем пишемо, и Столеће сигнализма – о којем смо такође писали. Особеност овога којег смо се управо латили у томе је што се исцела бави оснивачем покрета Мирољубом Тодоровићем и његовим делом. Иако се о Тодоровићу писало и много и добро, било је крајње време да се његов књижевни опус сагледа из најразличитијих углова и стога је на прикладном месту, за округлим столом Библиотеке града Београда, одржан скуп на којем су поднета излагања. Онај ко их је збрао и приредио књигу био је и најпозванији, као аутор неколицине књига (између осталог, и докторске дисертације)[2] посвећених сигнализму и Мирољубу Тодоровићу, то да учини – Миливоје Павловић.

            Зборник садржи седамнаест прилога четрнаест аутора (Јелена Марићевић је заступљена са три) и библиографију сигнализма.[3] Пропраћен је фотографијама.[4]

            Зборник отвара прилог „Друштвени услови и појава сигнализма“ Зорана Аврамовића. Аврамовић у њему полемички наступа против заговорника иманентне књижевне критике тврдњом да „Издвајање књижевног текста из друштвеног контекста може се оправдати само аналитичким потребама научног истраживања.“ (стр. 5) То „издвајање“ аутор не чини и утврђује како „у условима ригидног (недемократског) система сигнализам осваја просторе књижевне демократије“. (8) То се збива пошто овај покрет чува висок степен аутономије у односу на књижевност која се може с разлогом окрстити као „партијска“. У том смислу он је револуционаран у односу на оне који су себе безразложно револуционарима књижевности називали. Спорна је Аврамовићева тврдња по којој сигнализам „одбацује наслеђе авангарде“ (10), до које се стиже увидом: „Сигнализам се окреће когнитивном, њега интересује разум као носилац стваралачког чина, и прецизност, чак и ниво научне тачности.“ (10)[5]

            Василије Милновић у тексту „Оптималне пројекције сигнализма као авангардни одговор савременом добу“ креће од термина „оптимална пројекција“ који је хрватски проучавалац авангарде Александар Флакер сматрао суштинском одредницом авангарде везујући је за њен пројективно-футуролошки карактер. По Јиргену Хабермасу се у осамнаестом веку, у доба просветитељства, „суштински разум“ (традиционалан обједињени поглед на религију, метафизику, политику, уметност и читав свет у којем јесмо) дезинтегрисао на, потпуно независне, науку, морал и уметност. Сигнализам се указује као „српска аномалија“ која изнова обнавља оно што је некада „суштински разум“ био. Прекомерност значења за сигналисте је један од основних поетичких постулата. У контексту српске књижевности сигналистичком схватању „знака“ претходи „језик чисте непосредности“ као један од „облика чисте подсвести“ Растка Петровића, „прајезик“ Ивана Гола, „ванум“ Љубомира Мицића, „панпојам“ Драгана Алексића, као и ставови из „Естетичких контемплација“ Димитрија Митриновића о којима можемо говорити и као „својеврсном футуристичком манифесту“. Сигналисти екстремно проширују семантичко поље и знака и песме, преносећи – између осталог – „суштину поетског са семантичких на визуелне, ритмичке и енергетске феномене“. (21) Милновић констатује: „ ... није сигнализам антитрадицијски и контракултурни, него је она традиција и култура која је кооптирана у систем – контра-сигналистичка, анти-авангардна или, простије речено: неприродна“ (21), те се „данас сигнализам може промишљати мање као још-један-неоавангардни-покрет, а више као метод – и то онај који настоји да заокружи пројекције историјске авангарде“, а „његова естетика заправо постаје етика савременог доба и залог будуће идеје хуманитета“. (23)

            У есеју „Доба сигнала, наша цивилизација“ Зоран Стефановић сигнализам (п)осматра „као једно од највиталнијих језгара данашње српске културе“. (24) У изразито мултиполарној савременој српској књжевности, Милорад Павић „јесте постмодернизму био близак по неким елементима поетике, али је на другим равнима био и дубински везан за традиционалистичку, мистичку, езотеричку и друге струје унутар српске и светске културе. И није прехрабро устврдити да је, по методу, Последњи Византинац умногоме био склон баш стохастичко-алеаторним и сцијентистичким начелима сигнализма“. (25) Стефановић сигнализам види као „острујени космички храст“ (26) који је сада у добу који је преплавио трећи, најшири и најобухватнији „сигналистички талас“ (26) унутар којег доминирају Слободан Шкеровић и Илија Бакић, и обимом и разноврсношћу и вредношћу оствареног, а њима се придружују, и то у пуном налету, силовито, и најмлађи сигналисти попут Василија Милновића, Јелене Марићевић и Милоша Јоцића. Саставнице сигнализма су и електронска библиотека Пројекат Растко, стрипско- архитектонско-ликовна група „Бахаус 7“, многи од постјугословенских  драматурга, мултимедијална група „Космопловци“... Сигнализам се разликује од готово свих покрета, и авангардних и неовангардних, јер „није тек поетика, већ је и метод и филозофија стварања“ (28), а његов творац и вођа Мирољуб Тодоровић видовито и пророчки предвидео је планетарно време у којем се сигнализам као планетарна уметност попут рибе у води обрео. Сигнализам тражи преданог и образованог, свестраног читаоца спремног на „стални напор, титанску синтезу“ (30). Мирољуб Тодоровић није без разлога написао: „ ... кључ за коначно сазнање суштине Материје и Свемира није само у рукама научника већ и у рукама песника“.   

            Слободан Шкеровић је аутор текста „Сигнализам и теорија свега“. Пошто је укратко објаснио појмове сцијентизам, апејронизам и алеаторни / стохастички метод, устврдио је да се „испоставило да је истина однос апстрактног према конкретном, и да је тај однос заправо – анализа“ (35), како је деконструкција реконструкција и да „Свако ко се користи сигналистичким методом проучава и ослања се на традицију“. (39)

            Јелена Крунић у свом прилогу „Сигнализам и електронски медији“, кренувши од чињенице како је сигнализам настао на самим почецима електронске ере у српској књижевности, подсећа да је кубизам укидањем перспективе и одбацивањем идеје о уметности као „подражавалачкој“ / мимеметичкој уметности вратио ову у наручје примитивном стваралаштву и долази до закључка: „Компјутерска цивилизација омогућила је ствараоцима да се на други начин поставе према реципијентима нудећи им да допуне и измене дело или да бирају сопствени начин читања (хипертекст).“ (43–44) Сигналисти додуше не стварају хипертекстове, али стављају на мрежу недовршена дела и позивају читаоце да учествују, дописивањима и разноврсним изменама, у њиховом, субјективном, окончавању, које дело оставља отвореним за нова читања и нова дописивања. Сигнализам се окреће науци и новим открићима. Компјутерска поезија постаје „и поигравање вероватноћом“ (48), доводећи уобичајени смисао песме у питање. Јелена Крунић се укратко задржава на теоријским поставкама Мирољуба Тодоровића и Спасоја Влајића, тумачењима сигналистичке поетике које даје Миливоје Павловић, песничкој збирци Киборг Мирољуба Тодоровића, пројекту Растко, сајту оснивача сигнализма, каналу на Јутјубу Андреја Тишме са радовима који се на сигнализам односе, експерименту, интермедијалности, игри, читаоцу / гледаоцу / слушаоцу као коаутору сигналистичког дела, интердисциплинарности, губљењу јасне границе међу жанровима, фрагментарности и нелинеарности...

            Даница Андрејевић је у зборнику заступљена текстом „Протопоетички сигнали сигнализма“. Она сматра како је сигнализам „правац аутохтоно српски“ (59) и посматра га на дијахронијској равни бавећи се протопоетичким везама и односима, сличностима и разликама различитих авангардних праваца. И у „првој“ авангарди, као и код сигналиста и постмодерниста, читаоци постају коаутори песничких дела. Притом, сигналисти (Миливоје Павловић) стижу и до Беле књиге, празног листа папира. Одатле се не може даље! Када сигналисти пишу о тоталној, интегралној поезији, морамо се присетити својевремено веома утицајног есеја „О интегралној поезији“ Симе Пандуровића, као и суматраизма Милоша Црњанског. Сигналисти не смећу са ума ни надреалистички психички аутоматизам, њихову идеју о синергији логоса и праксиса. Компјутеризацијом и механизацијом писма „сигнализам је дошао на саму ивицу стваралачке улоге писца“ (64), а „Генеришући вишелинијско читање, које ће нешто касније применити Милорад Павић, сигналисти су такође на трагу промена форме и структуре започетих између два рата“. (65) Нису „прескочени“ ни заумни језик, васкрснуће речи, онеобичавање, зачудност... термини које у историју књижевности и литерарну праксу уводе руски формалисти и посебно Виктор Шкловски међу њима. Протопоетичке сигнале сигналистима упућује Растко Петровић: „Његова екстаза, велики пијани физички живот, опредмећење и банализација поетских елемената, материјализација поезије и поетизација материје, могу се наћи у структури сигналистичке песме.“ (66) Васко Попа – Даница Андрејевић пише у исто време, а заправо раније – пише песме о чивилуку, столици, пиксли... Песма „Посматрам вас крманоши и капетани“, и не једино она, као да је „паспарту неке надреалистичке слике Далија“. (66) Тодоровић је и „на трагу нихилистичког логоса савремене поезије, али и схватања света као дијалектичког низа сталних промена“. (68). Не заборавља ни традицију, али „тај наклон ка традицији је селективан и формира свој нови асоцијативни низ и однос међу појмовима“. (69) Творац је синтагме „ошамућени језик“. Близак космичкој поезији, присутној и код Његоша, Лазе Костића и Диса. Наследник српске византијске традиције. Најфреквентније речи његова песништва су глад и жеђ. Даница Андрејевић закључује: „Више од надреалиста ослоњен на контролу лирског дискурса, Тодоровић је своју текстуалност и фигуралност артикулисао кроз праскове сопствених мини сигнала као малих језичких бомби које објављују своје праскове у сувереној обнови авангардног писма. Започет, као и свака авангарда, као лирска провокација, сигнализам своју дрскост користи као трајно бачену рукавицу у лице конвенцијама, канону и патетици у поезији.“ (74)

            Марко Недић се у есеју „Шатро проза песника Мирољуба Тодоровића“ аналитички позабавио једном од највећих иновација међу многобројним којима је нашу књижевност даровао творац сигнализма. Поред шатро романа и шатро прича, проза Мирољуба Тодоровића обухвата и дневничке записе и забележене снове. Као што су то чинили и Стеван Раичковић и Миодраг Павловић, између осталих, и Мирољуб Тодоровић, паралелно, и једнако успешно, пише и поезију и прозу и „његове прозне књиге умногоме произилазе и из његове елиптичне и парадоксом испуњене поетске лексике и посебности њених значењских усмерења мотивисаних поетиком сигнализма“. (79) У својој шатро прози, духовитој и илустрованој „инвентивним ауторским колажима који изазивају асоцијације шире од оних које нуди сама проза“ (81), за разлику од својих књига о сновима и дневника у којима је језик сасвим стандардан, Тодоровић „основну мотивацију за књижевни текст, као што је то чинио и у поезији, проналази у језику“. (81) У њој се врши деструкција признатих друштвених и моралних вредности, нуди се депатетизована и хуморна слика урбаног живота, уводе јунаци маргиналци, „активирају“ многи неологизми, „нема дескрипције, нема чак ни детаљне нарације, већ се све садржи у кратким информативним јединицама и у сажетим дијалозима који дају само најнужније назнаке стварности књижевних јунака. То је једна врста елиптичне и минималистичке прозе, која више наговештава него што отворено (по)казује.“ (86)

            Миливоје Павловић, приређивач зборника, у тексту „Машине и стваралаштво“, пише о компјутерској поезији Мирољуба Тодоровића. Ова, у најновијим критичким текстовима дигиталном названа, поезија „крајње је експериментална врста сигналистичког песништва“. (91) Од традиционалне поезије разликује се, пре свега, по томе што „висок удео елемената случајности и формализације“ (92) доводи до тога да „у компјутерском песничком тексту сама структура представља вредност по себи независно од значењске носивости“. (92) Иако рачунарска машина може да омогући невероватно велики број најразноврснијих комбинација слова, делова речи и самих речи, песник је тај који програмира машину и омогућава јој да се „изрази“ као песник. Машина и ствараоц нису супарници који бој бију, већ сарадници који уметничко дело складају. Компјутерска песма производ је максималног сједињавања песништва и науке. У фусноти, Миливоје Павловић наводи фундаментално становиште Херберта Сајмона по којем је рачунар, после открића писма, арапског бројног система и аналитичке геометрије и диференцијалног рачуна, четврта „историјска прекретница у развоју цивилизације“. (97) Мирољуб Тодоровић је међу првима прибегао писању компјутерске поезије. Прва његова збирка оваквих песама, Kyberno, појавила се 1970. године. За њом следе Наравно млеко пламен пчела (1972) и Алгол 1980). По Павловићеву мишљењу, најбоља је она која се појавила као друга. Компјутерска поезија била је „најрадикалнији раскид са семантичношћу“ (102) и крајем седамдесетих година сигналисти, свесни да рачунар никакву разлику између денотативног и конотативног значења речи не прави, полако је у историју стављају. „Компјутерско песничко стварање у сигнализму заснива се на следећим основним методама: (1) на експерименту чији је циљ да се открију нове форме песничког исказа, (2) на спајању песничког језика и модерних техничких медија и (3) на мултипликацији истих стваралачких идеја у различитим формама песничког изражавања (визуелно, звучно, и сл.).“ (104–105) Миливоје Павловић нас подсећа да је пољски проучавалац сигнализма Јулијан Корнхаузер, у својој докторској дисертацији Сигнализам: српска неоавангарда, приметио да је сигналистички песник, једнако надреалистичком који се служи „аутоматским писањем“, тај који прибегава нужној селекцији онога што компјутер као песму „понуди“. Притом је на делу лудистичка, креативна игра без које овакве поезије као поезије нема. Критичари су сигнализам дочекали на нож управо због компјутерске поезије, а Душан Матић је био међу првима који је поздравио сусрет поезије и електронике. Павловић се задржава на појединим Тодоровићевим компјутерским песмама, утврђује разлике које постоје међу њима, тврди како је потрага за њиховим логичким значењем сасвим бесмислена јер оне се граде на неочекиваним, шокантним лексичким спојевима и захтевају сасвим нов приступ читаоца који је „доведен у ситуацију да сам одређује шта ће у песми тражити и фактички споља конституише њено тематско поље и предмет“. (119) Стога, компјутерску песму треба читати као „отворено“ дело: песник „губи ореол демијурга и неприкосновеног творца песме“, а читалац „постаје активни учесник у авантури текста, који може мењати и дограђивати по мери своје радозналости“. (123) Пред нама је „нова, слободна (случајна) синтакса песничког језика“. (124). Елементи хипертекста налазе се већ у Тодоровићевој Планети (1965), Teхtum (1981) „представља једну гигантску хипертекстуалну структуру“ (125), а као такав може му се придружити и Дневник сигнализма 1979–1983 (2012). У Америци се, почетком века у којем јесмо, појављују, сасвим на трагу сигнализма, два књижевна правца, фларф и концептуално писање. Ипак, Миливоје Павловић закључује: „Немерљива вредност (песничког) исказа увек ће имати предност над мерљивом вредношћу (машинског) поретка. Зато ће писање песама и у будућности остати еминентно људска делатност.“ (127)

            Следе три текста Јелене Марићевић, Нимало случајно, они запремају само срце зборника. Први, „Шатро сигнализација“, има поднаслов „Кино читање Шатро прича и романа Боли ме блајбингер Мирољуба Тодоровића“. Констатујући како се мотив ока / очију лајтмотивски „креће“ Тодоровићевим визуелним песмама, Јелена Марићевић их повезује са поетиком кино-ока у футуристичком филму Човек са камером (1929) Дзига Вертова. Јунаке шатро прозе нашег сигналисте пореди са главним ликовима филмова Млад и здрав као ружа (1971) Јована Јовановића и Дечко који обећава (1981) Милоша Радивојевића чија је побуна остварена „у слободном говору са примесама шатровачког, у криминалним радњама, те сексуалним експериментима“. (132)[6] По њој „шатро жваке“ Тодоровићеве „нису потрошне, већ увек спремне за поновна жвакања“. (138)

            Други текст Јелене Марићевић насловљен је „`Временске линије` сигнализма: фејсбук сигнализам“. На „временску линију“ на фејсбуку ауторку подсећа читање и листање Дневника сигнализма 1979–1983 Мирољуба Тодоровића. Она наводи серију примера из Тодоровићева дневника који би могли на фејсбук профил да се „преселе“ (нпр. вести, исечци из новина, рецепти, рекламе, огласи, фотографије, цитати, аутоцитати...), свесна како је сигнализам „антиципирао еру интернет умрежавања“. (142)

            Трећи прилог Јелене Марићевић је „Тамни вилајет од врбовог прућа: преписка Мирољуба Тодоровића“. Пажња се посвећује писмима, пошиљкама, препричаним писмима нарочито страних кореспондената, посветама на књигама које је наш сигналиста добио присутним у Дневнику сигнализма 1979–1983.[7] Овај дневник се, и иначе, издваја у опусу нашег писца као књига која производи друге књиге. Јелена Марићевић скреће пажњу и на епистоларну грађу Из сигналистичког документационог центра 1, као и на епистолоарни роман Тек што сам отворила пошту. Тодоровић сигнал користи као синоним за писмо, а у песничкој збирци Chinese erotism (1983) има и пошиљке умрлима. Сва грађа / преписка могла би се „макар условно поделити на ону са уметничком, те ону са књижевно-историјском вредношћу“. (156–157) Као пример наводи се Тодоровићева преписка са Марином Абрамовић и испитује, уз помоћ Речника симбола А. Гербрана и Ж. Шевалијеа, тајна бројева једанаест и тринаест. Закључује се: „Преписку Мирољуба Тодоровића назвали бисмо `тамним вилајетом од врбовог прућа`: ухватите ли се у коштац са њом – кајаћете се, не ухватите ли се – кајаћете се.“ (167) 

            Ако су Живан Живковић, Миливоје Павловић и Јулијан Корнхаузер, и не само зато што су написали за сада три једине докторске дисертације о сигнализму и стваралаштву Мирољуба Тодоровића, сигнализму приступали „научно“, а Слободан Шкеровић „философски“, приступ Јелене Марићевић могли бисмо одредити као „лудистички“. Чини нам се како је он, у бити, највише сигналистички: сигнализам се чита и тумачи на сигналистички начин, без остатка. Њене студије су и сигналистичка књижевна дела једнако као и њена сигналистичка поезија. Сигнализам је књижевни покрет који ни за каква жанровска међења не зна.  

            Анђелка Цвијић има текст „Дневник сигнализма 1979–1983 или Think About Signalism“. Тодоровићев дневник смешта у контекст дневника које је наша читалачка публика добила током последње три године. Дневник писан ноћу Густава Хердинга-Груђињског (2010), Дневник Витолда Гомбровича (2010, 2012) и Живот на леду II–III Борислава Пекића (2013). Хердинг-Груђињски има на уму „потпуност“, Гомбрович је обузет собом, Пекић документаран, али и хуморан и духовит. Тодоровић, пишући о годинама које су за покрет који је створио биле пресудне, чини то – сасвим очекивано – „у кључу (и у духу) сигналистичког покрета“ (170), те се његов дневник „претвара у сигналистичку космогонију, космички хаос из којег извире аутентична креативна порука микрокосмос-писца који постаје део макрокосмоса, сједињујући се са њим“. (172) Унутар њега откривамо: преглед његовог дотадашњег литерарног стваралаштва и најаву новог, преписку са великим бројем кореспондената из читавог света, пишчеве снове, цитате најразличитије садржине, и теоријске и тривијалне, полемичке обрачуне са протуношцима, тему епигонства и стваралачких пигмејаца, серију неологизама... Омогућава нам да видимо „како функционише уметничка радионица једног ствараоца“. (176)

            Илија Бакић је свој прилог назвао „Читање сигнала“. У њему пише о визуелној, гестуалној и текстуалној поезији Мирољуба Тодоровића. Унутар текстуалних дела обраћа пажњу на „међуграничну“ форму коју „чине књиге састављене од цитата, сентенци, минијатура и фрагмената, теоријских поставки и циљева“ (186) и назива је „фрагментарно-композитном“. (186) Када је о језику у Тодоровићевим књигама реч овај је разнородан: карактеристичан за поједине науке, журналистички, „непристојан“, шатровачки. У визуелним песмама водећег нашег сигналисте слика чува своју функционалност, а слова губе свој значењски ниво, те се смисао „не може са потпуном извесношћу докучити“. (188) Лудизам је значајна компонента његова стваралаштва. Писац се користи реди-мејд материјалом. Његова шатровачка поезија и проза део је својеврсне „језичке завере“. Пуцањ у говно је „убедљива књига која плени врцавошћу каламбура и интелигентних досетки чија провокативност дотиче универзалне дилеме“. (195) Субверзивност писаног почива на хумору, цинизму, иронији, искошености погледа на свет око себе, одбацивању свих приоритета, планетарности, лудизму... Ван авангардног тока остају збирке које активирају мноштво архаизама попут Белоушка попије кишницу, Девичанска Византија, Видов дан, Звездана мистрија, Гори говор, Златно руно, Љубавник непогоде. Оне су отворене „према епском, митолошком и митотворном, анимистичком и хришћанском доживљају окружења/света/свемира“. (203) Условно говорећи, „целокупно се Тодоровићево досадашње стваралаштво може сматрати искушавањем и слављењем моћи језика“. (205)

            Душан Стојковић, остављајући по страни Тодоровићеве есејистичке, теоријске и полемичке књиге[8], у есеју „Проза Мирољуба Тодоровића дошетала у уво“, пише о његовим епистоларним и шатровачким романима, кратким причама, посебно шатровачким, дневничким записима и прибележеним сновима. И он издваја Дневник сигнализма 1979–1983, сматрајући га „неком врстом сигналистичке Библије, састављене из прегршти малих књига“. (216) Торба од врбовог прућа, пак, „вишеслојни (је) роман у фрагментима“. (219) У шатро прози Тодоровићевој посебна пажња посвећена је циклизацији прича, „покретним“ (анти)јунацима, хумору и, нарочито, језику који је њихов „главни јунак, без икакве сумње“. (224) Тодоровићеве „приче се граде системом асоцијативних низова, пуне су језичких каламбура, гротескне и налик на филмске кадрове.“ (228) Његова проза „постаје поезија“. (230)

            Разматрајући сигнализам као „естетичко питање“ (231) у полемичком тексту „Сигнализам као стилистички проблем“, естетичар Сретен Петровић износи неколицину замерки овом књижевном покрету. Полазиште свог текста Петровић формулише као питање јесте ли традиционална уметност естетски мање вредна од оне која авангардној стилској формацији припада. Иако има слуха за нове уметничке тенденције, аутор сматра да нека сигналистичка песма може бити значајна и велика само под условом да уопште јесте песма, а не стога што сигнализму припада. Покрет, и авангардни, не може ниједном делу прибавити вредност коју оно само по себи нема. По Петровићу основно питање, разложено на три потпитања, на које се одговор мора дати, гласи: „да ли доиста постоји вредносно-каузална веза између позитивнога вредновања средстава сигналистичке поетике и естетскога учинка који доносе дела чињеницом што су у стваралачком поступку употребљена баш таква средства“ (239), да ли се у њима са технике и метода „искорачује на онтолошки и вредносни план“ (239) и да ли су та дела вреднија од дела која се стварају по традиционалном кључу и обрасцу? Петровићеви одговори на сва три питања су негативни. Песме летристе Исидора Исуа заборављене су сасвим, а то није случај са онима које је много векова пре срочио Франческо Петрарка. Не могу се скулптуре Хенри Мура унапред сматрати вреднијим од оних које је исклесао Огист Роден. Теорија сигнализма је уметницима „отворила пролаз ка новим могућностима изражавања“. (247) Овај покрет је – показао је то у својој естетици Макс Бензе – постао „изврсна педагогија, методичка добит за науку“, „добар пример како се на прави начин реципицијент уводи у истински свет уметности“. (250) Но, иако реципицијент може и дубински и истински доживети једно дело, он га, исто тако, може сасвим погрешно протумачити. Принципијелна Петровићева примедба овако је формулисана (на питање је дат сасвим директан одговор): „Но, да ли се код свих савремених сигналиста заиста одустаје од поезије која је у складу са семантиком? Или ће пре бити да јој сигналиста, како год била језичка структура прекомпонована, накнадно учитава одређену семантику, и тако, само на друга врата, поетско дело приводи интересу идеологије и сазнања, ненадано је сврставајући у породицу утилитарне уметности“. (254) Петровић одбацује Адорново и Шмитово одбацивање традиционалне уметности, сматра да је потребан протек времена да би се јасно устврдило шта је од актуалне уметности преживело, одбацује апотеозу Машине и уметнички „сложај Технике и Литературе“. (272) Еволуција сигнализма „већ данас отвара питање његове кохерентности“. (278) Мирољуб Тодоровић је и песник и теотретичар. Петровићеве симпатије су на страни првог, а Тодоровићеве „лутајуће“ мисли провоцирају у естетичару „разговор са самим собом, посредно и са Тодоровићевим теоријским идејама. У томе пољу, колико год се спорио са Мирољубом, још сам више осећао несагласност са собом самим“. (279)

            У изузетно кратком тексту „Гордијев чвор Мирољуба Тодоровића“ Александар Ђурић „аранжира“ једну песникову гестуалну песму.

            Завршни текст зборника је „Сигнализам у игри материје и у светлу научних открића: визуелна поезија“ Виолете Цветковске Оцокољић. На питање да ли сигнализам визуелном поезијом „доприноси фетишизацији слова или не?“ (285), ауторка одговара како он „прати много старија настојања која уводе у различите видове транса, подражавајући заправо ритам природе у њеним најчистијим испољавањима“. (286) Визуелна песма истовремено се и види и чује, „отворенија је од вербалних“ (290), захтева од посматрача да постане коаутор, служи се оним што Т. Мичел назива метасликама у којима се слојевитост остварује преклапањем јукстапозиционираних сцена, а које могу да имају и слику унутар слике те се свака оваква слика указује као „потенцијално једна врста вртлога или црне рупе која може да усиса свест посматрача“. (292) Свој текст ауторка завршава суптилном анализом две визуелне песме Мирољуба Тодоровића: „Звездан бездан“ и „Сунце “.

            Овај зборник који се појавио напоредо са оним који је насловљен Столеће сигнализма наговештава следећи који је у најави. Тумачећи се, и самотумачећи, сигнализам наставља да се ствара. И остварује. И траје.  

                                                                                                                  

О ПИСЦУ

Душан Стојковић (1948: Београд) – песник, приповедач, књижевни критичар, есејист, антологичар, преводилац са словеначког и француског језика. Уредник Шумадијских метафора (Младеновац).

Објављене књиге:

Поезија: Мало сунце (2004), СмртКовање / СмртКовење (изабрaне песме на српском и македонском језику, 2008). – Проза: Сневомрак, кафкијаде (2006), Сновни словар. Приче о Сигналу (2007). – Лексикологија: Речник дубровачког језика (2000).

Изабрана дела: Снивци (Unus mundus, Ниш, 47 /2014, стр. 89 – 249).

Критика: Баштиници и сапутници. Субјективна историја младеновачке поезије (2007),  Хлеб камена и неба. О сврљишким песницима (2010), Жубор метафизичког. Огледи о српским песницима (2010), Зрнасти снови. Критички текстови и студије о стваралаштву Дејана Богојевића (2010), Радомир Андрић или Поезија која траје (2012).

Антологије: Речи у излогу града. Антологија младеновачких песника  (1999), Небо језика. Антологија младеновачке прозе (2002), Хук душе. Антологија младеновачке есејистике I–II (2003), Тело у телу.  Антологија српске еротске поезије (2003), Лирски бруј Шумадије. Антологија песама шумадијских песника /1804–2004/ (2004), Снови бића. Антологија младеновачких преводилаца (2004), Дах речи. Антологија младеновачке књижевности за децу (2005), И снови и јава. Aнтологија младеновачке драме, I–II (2005), Рудници снова. Антологија младеновачке поезије (2006), Граматика смрти: Именице. Антологија песама песника самоубица (2006), Зрневље светлости. Антологија стваралаштва слепих. Поезија и кратка проза (2007), Граматика смрти: Прироци. Антологија песама о самоубиству и самоубицама (2007), Граматика смрти. Танатолошки речник (2008), Граматика смрти: Проза-Ида. Приче писаца самоубица (2009), Граматика смрти: Проза – Idem. Туђоземци. Антологија прозних текстова са мотивом самоубиства (2010),  Граматика смрти: Проза – Idem. Нашијенци. Антологија прозних текстова са мотивом самоубиства (2011), (са Дејаном Богојевићем) Зрнца. Антологија најкраће приче на српском језику (2011), Граматика смрти: П(р)озорје. Мотив самоубиства у драмској књижевности (2012), (са Милошем Јанковићем) Венац венаца. Избор сонетних венаца савремене српске поезије (2012), (са Дејаном Богојевићем) Zrnca. Antologija najkrajše srbske proze (Ljubljana, 2012), Госпођа смрт на дну тишине: од Ерине до Каролине. Антологија песништва песника умрлих пре њихове тридесете године (2012), (са Дејаном Богојевићем), Гласници невиђеног, Антологија – зборник аутора рођених од 1970. до 1980 (Од Милоша до Маје) (2013),  Граматика смрти: П(р)окушаји. Антологија есеја писаца самоубица (2013), (са Дејаном Богојевићем) Антологија Поетикон (2014), (са Миљурком Вукадиновићем), Нису све болести за мене. Антологија песама о болести, болницама, болу... (2014).

Живи и ради у Младеновцу.

---

[1] Убеђени смо како је прави тренутак да Мирољуб Тодоровић сачини, после Сигналистичке поезије (1971), Конкретне, визуелне и сигналистичке поезије (1975) и Mail Art – Mail Poetry (1980), још једну антологију, овај пут српске, визуелне поезије.

[2] Свет у сигналима: прилог летопису сигнализма, 1965–1996 (1996), Кључеви сигналистичке поетике: звездана синтагма Мирољуба Тодоровића (1999), Авангарда, неоавангарда и сигнализам (2002).

[3] Наставак је библиографије објављене у зборнику Планетарни видици сигнализма (2010). Сигналисти се здушно труде да понуде увид у целокупну литерарну грађу која се оним што они стварају баве.

[4] Фотографије су из личног албума Мирољуба Тодоровића.

[5] Довољно је погледати књигу Хлебњиков и наука Вјечислава Иванова. Нико не може оспорити како је Велимир Хлебњиков један од најавангарднијих писаца не само руске књижевности.

[6] Мирољуб Тодоровић почиње да пише шатро поезију којом удара шамар истовремено и нашем друштву и нашој поезији у исто време када нашу кинематографију осваја бунтовни црни талас.

[7] Јелена Марићевић се пита колико би томова запремила штампана преписка вође сигнализма. Ми се питамо када ће се коначно појавити сабрана, или макар изабрана, дела нашег писца. То је дуг наше културе према њему. Док се то не збуде, с разлогом се може говорити о нашој некултури.

[8] О њима је писао у студији „Основи поетике сигнализма“, објављеној у Годишњаку факултета за културу и медије, Комуникације, медији, култура, Београд, II, бр. 2, 2010, стр. 383–403.