ПРОЗА МИРОЉУБА
ТОДОРОВИЋА
Када је о авангардним и
поставангардним писцима реч често се мисли како су они пре свега песници. Ако
пишу прозу, сматра се како је она на корак од поезије и третира се као песничка
на особен начин. Колико је то тачно, питање је које тражи исцрпан одговор и
остављамо га за неку другу, теоријски утемељену, прилику.
Не смемо заборавити
како су надреалисти, и не само они, правили разлику између литературе и поезије.
Ценили су, сасвим разумљиво, само другу коју су сматрали истинском, и једином
правом, књижевношћу. Оно што пише Мирољуб Тодоровић – никакве сумње нема –
спада у поезију схваћену онако како су то надреалисти чинили. Није све што
авангардисти напишу књижевност по себи. Још мање је велика књижевност без
ограде. Тодоровићева јесте и прво и друго.
Тодоровићева проза
збрана је у десет књига: Тек што сам
отворила пошту (2000), Дошетало ми у
уво (2005), Прозор (2006), Боли ме блајбингер (верзија из Unus mundus-a, 2007), Шатро приче (2007), Лај ми на ђон (2007), Боли ме
блајбингер (2009), Киснем у кокошињцу
(2008), Торба од врбовог прућа (2010)
и Дневник сигнализма 1979 – 1983
(2012). Уз то, у многим часописима,
објављене су и дневничке белешке из других година. Као сепарат из нишког
часописа Unus mundus (број 19 – 20 – 21 – 22, 2006) штампан је Дневник
1982, а – раније – у књизи Дневник
авангарде (1990), уз теоријске текстове и сигналистичку пошту, и изводи Из сигналистичког дневника 1979 – 1982.
Наш писац, као творац и вођа европски и светски прихваћеног покрета, чини све
што је у његовој моћи да подастре све релевантне податке о томе како је тај
покрет настајао, развијао се, живео, као и како живи данас. Он није само
књижевни стваралац, већ је и особени књижевни историчар.
Иако је објављен
поприличан број зборника о сигнализму – Сигнализам, ''Кораци", Крагујевац,
1976; Сигнализам `81, КПЗ Оџаци,
Оџаци, 1981; Сигнализам – авангардни стваралачки покрет, Културни центар Београда, Београд, 1984; Сигнализам у свету, Приредио Миодраг Шијаковић, Београдска књига, Београд, 1984; Сигналистичка утопија, Сигнал, Београд,
2001; Сигнализам, уметност трећег миленијума, Сигнал, Београд, 2003; Гласови планетарног – визије сигнализма, Сигнал, 2003; Размишљајте о сигнализму / Think
about Signalism, Сигнал,
Београд, 2004; Време сигнализма,
Сепарат нишког часописа Градина, бр.
10, 2005. и Библиофилско издање, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006; Демон сигнализма, Библифилска издања, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2007; Планетарни видици сигнализма, Приредио Миливоје Павловић,
Мегатренд универзитет, Београд, 2010
– о Тодоровићевој прози у њима готово уопште није писано. Ретки су били и
критички одазиви на њу у часописима.
У трима докторским
дисертацијама о Мирољубу Тодоровићу и сигнализму – Живан Живковић, Сигнализам (Генеза, поетика и уметничка
пракса), „Вук Караџић“, Параћин, 1994, Јулијан Корнхаузер, Сигнализам српска неовангарда, Просвета,
Ниш, 1998. и Миливоје Павловић, Авангарда,
неоавангарда и сигнализам, Просвета, Београд, 2002 – Тодоровићева проза је, из разумљивих разлога
(писац се прозно расписао тек у последњој фази свог сигналистичког деловања),
заобиђена.
Упоредимо ли прозу
Мирољуба Тодоровића са оном која је изашла испод пера значајног српског
неоавангардног писца Војислава Деспотова, могли бисмо прибележити како је
творац сигнализма песник који се позабавио и прозом, док је Војислав Деспотов
готово у једнакој мери и песник и романсијер.
Мирољуб Тодоровић се
огледао у писању епистоларног и шатровачког романа, кратких прича, посебно
шатровачких, дневничких записа и прибележених снова.
Тек што сам отворила пошту (Феникс,
Београд, 2000) је епистоларни
роман. Аутор се „покрио“ псеудонимом М. Т. Вид. Исти псеудоним
је употребљен и када се радило о књигама песама Шумски мед (1990; 1992), Радосно рже Рзав (1990; хаику), и Трн му црвен и црн (1991), а
у књизи критичких и других записа Miscellaneae
(2000), за коју је писац позајмио за себе
псеудоним М. Стојкин, цртежи и колажи су приписани М. Т. Виду. Последње је још
урађено и када је била реч о двема песничким збиркама: Смрдибуба (1997) и Пуцањ у
говно (2001). Псеудоними не служе само за прикривање идентитета. Постоји
велики број писаца који су све што су написали објавили под псеудонимом. Неки
међу њима – ту је Фернандо Песоа несумњиви рекордер – служили су се читавом
серијом хетеронима или псеудонима. Интересантно би било испитати чињеницу да је
велики број писаца самоубица посегао за скривањем под псеудонимом (наводимо само неколицину: Жерар Нервал, Џек Лондон,
Пејо Јаворов, Артур Краван, Геза Чат, Осаму Дазаи, Паул Целан, Жан Амери, Ен
Секстон, Јукио Мишима, Алексис Трајанос...). Одредница Тодоровићевог романа гласи
Епистоларни роман о
пријатељству и љубави. Појавило се неколико епистоларних романа у којима је била реч о
бомбардовању наше земље током НАТО
агресије, као и неколицина дневника вођених током исте. Издвајамо роман Ратна пошта (2002) Мирослава Јосић
Вишњића и дневнике Под бомбама (2000)
Моме Димића и Ноћни записи (2002) Дејана Богојевића. Главни јунак Тодоровићеве
књиге, централни кореспондент је Динка, супруга, мајка, љубитељка позоришта, професор физике, разредни
старешина. Она размењује мејл
поруке са неколико жена које се налазе у Бечу,
Бостону, Пекингу, Будимпешти и Јерусалиму. Као споредни јунаци, они о којима се пише,
јављају се њен муж – писац Велимир, и син Вики, научни сарадник института,
који успева да добије америчку стипендију.
Иронично делује да они који нас уништавају стипендирају наше научнике, али
читав свет, а не само литература, на својеврсној иронији почива. Прва порука послата је 5.
октобра 1998, а последња 16. августа 1999. Разговор се води о наоко обичним стварима, иако се у преписци констатује да су тишина, мрак и
самоћа били сабласни. Живи се као да је све нормално. Постоји брига оних који
нису поред нас о томе да ли ћемо преживети катаклизму која нас је задесила,
покушаји да нам се помогне, и тако што ће бити
покренути и други да протествују против онога што нам се дешава. По овом епистоларном роману, али и животу
самом, живот је био
јачи од смрти, као што је по Мопасану то била и љубав. У роману је и шест антиратних колажа, од којих се
на четири налази око. Чије? Свевидеће? Немог посматрача? Пријатеља? Самог
јунака романа? Отворено да упије, усиса, у себе оно што види? Незатворено, јер
би његово склапање могло смрт да призове. Будно непрекидно? Дечје? Страха?
Живота? Могуће, смрти? Оно
се, заузимајући различите ракурсе, шета. Двапут је при врху колажа. Од тога
једанпут у центру. Незауставиво
је. Антисиренско. Ове најављују бомбе. Оно што се, неологистичко, али и
црнохуморно у исти мах, крсти као бомбање.
Прозор је, нимало
случајно, 2006. године, објављен у издањима Светских свески Београдске мануфактуре снова. Књижица има тридесет две стране: петнаест снова
и шест цртежа, налик на оне из Планете, Путовања у Звездолију и Textuma. Снови – "Зид", "Прозор", "Изложба",
"Продавница", "Стан", "Суђење", "Нови
човек", "Сако", "И ногама и рукама", "Риђокоса
жена", "Књига", "Макета", "Кључ",
"Школа" и "У полицији" – бележи писац, истргнути су из његових Дневника (1979 – 1989). Тако се Дневник
још једном јавља као извориште свих осталих Тодоровићевих књижевних остварења:
и песама, и прича, и колажа, и визуелних песама, и есејистике, и снова... У
причању и бележењу снова међу француским надреалистима нарочито се истицао
Робер Деснос који је био у стању да, као особени медиј, заспи пред другима и
наглас описује оно што сања. Први број Надреалистичке
револуције доноси следећу похвалу и узношење сна: „Сан је једини који
оставља човеку сва права на слободу. Захваљујући сну, смрт не изгледа више
мрачна, а смисао живота постаје индиферентан... Ми смо сви у власти сна и ми
треба да осетимо његову моћ у будном стању. То је страшан тиранин обучен у
огледала и муње. Шта су папир и перо, шта је писање пред овим џином који држи
мишице облака својим мускулама.“ Надреалисти, и француски и српски, тумачење
снова су могли открити у чувеној Фројдовој студији, а отац психоанализе је,
између осталог, био инспирисан текстовима немачких романтичара.
Последњи
параграф сна "Суђење"
гласи:
"Председник суда, омален, дрчан, веома налик на Пикаса, устаје са столице,
која је на нешто вишем нивоу од осталих, енергично одмахује руком, прилази,
уноси ми се у лице, и каже, јасно и гласно, да у уметности
нема невиних." (стр. 12) Сасвим је очигледна у њему асоцијација на Проклету авлију Ива Андрића, односно на
параноичну и сабласну тврдњу Карађозову да невиних људи уопште и нема. И остали
снови прикривено су цитатни.
Дневник сигнализма 1979 – 1983 (Тардис, Београд, 2012) драгоцено је штиво. Двадесети век, и иначе, био је и
век дневника. Многим значајним писцима прошлог века
њихови дневници остаће и кључно литерарно остварење и они ће бити запамћени по
њима. Још није сазрео тренутак да пресецамо и прибележимо о којим ствараоцима
је реч. Довољно је, за сада, присетити се дневника Андре Жида, Франца Кафке,
Елијаса Канетија, Витолда Гомбровича, Шандора Мараија, Чезара Павезеа, Макса
Фриша... Када је о српској књижевности реч, Лазе Костића, Марка Ристића,
Александра Тишме, Борислава Пекића... Најбољи дневници нипошто нису само лично
штиво. Ни Кафкини, ни Павезеови. Они су отварање врата за поглед у књижевну
радионицу, поетички бревијар, искрено освртање на књижевност и уметност којој
се припада, али и на друге, зачетак многобројних каснијих литерарних пројеката
и много штошта друго. Такав је и Тодоровићев дневник. И нешто више од тога. Он
је, пре свега, у исти мах, и дневник свога творца и дневник сигнализма,
српског, европског, светског, планетарног уметничког покрета. То нипошто није чудно јер сигнализма без
невиђене Тодоровићеве стваралачке енергије и без његових поетских чуда не би ни
било и он не би трајао оволико колико траје упркос увреженим и историјом
књижевности и уметности потврђеним краткотрајним блесковима авангардних
уметничких и књижевих праваца и
покрета. Сигнализам
је и данас, са новим сигналистичким јатом стваралаца окупљених око Мирољуба
Тодоровића, творца овог уметничког покрета, и даље једнако жив, уз све неминовне
промене, као и у тренутку када се,
попут блеска, појавио
на нашој и светској уметничкој сцени. Пред нама је читава серија, фениксовских,
митарења. Иако писац на следећи
начин подноси свој поетички „рачун“:
"Све ми се више
чини да ме Дневник одвлачи од озбиљнијег креативног рада, заташкава стваралачку
кризу и служи као утеха и варка да се ето, ипак, бавим каквим-таквим књижевним
послом" (710), његов дневник
нам се указује као
књига која би могла да изнедри сијасет малих књига чији би задатак био да баце
допунско светло на сигналистичку авантуру која још увек траје. Дакле, нека
врста сигналистичке Библије,
састављене из прегршти малих књига што и јесте
изворно значење речи којом је насловљена основна верска књига наше
цивилизације.
Које
мале књиге творе овај обимни дневник? Дневничке белешке (не ретко
пренети текстови из дневних новина) које осликавају политички тренутак у којем
се пише. Фрагменте у којима писац пише о себи могли
бисмо насловити „Ја и свет“, али и „Ја у свету“, с тим што би први, очигледно,
доносили и својеврсно „тумачење“ доживљеног. Изузетно је драгоцена документарна
грађа која нам открива како је изгледало пишчево дописивање са уредницима
многобројних иностраних авангардних часописа. Посебан сегмент Дневника могли бисмо изнаћи у оним деловима
у којима се, веома опширно и документарно, говори о пишчевим многобројним полемичким обрачунима са традиционалистима, бившим
сигналистима – ренегатима покрета и оним нашим песницима који су желели,
мимо свих релевантних чињеница, читаву нашу (нео)авангардност да припишу себи. Дневници су најава, и припремања, неколиких теоријских књига којима
би сигнализам био објашњен и утемељен као један од најзначајнијих, ако не и
најзначајнији књижевни, и уметнички, покрет који се појавио у другој половини
двадесетог века. Снови присутни у Дневнику
обрешће се касније у Торби од врбовог
прућа (2010). Они граде сневник. Хумор не налазимо само у многобројним шатро причама
расутим диљем Дневника. Ту су и песме, штампане исцела, изломљене синтаксичке структуре. Оне буде јединствен колоплет асоцијација. Од њих се могу оформити неколике песничке
збирке. Полазна тачка
им је била Poesié
brute знаменитог Пола Валерија. Други заборављају,
али Мирољуб Тодоровић очито не, како је Валери једно време био песник којег су
ценили млади француски надреалистички песници. Могуће је издвојити и књигу есејистичких фрагмената. Дневник је препун и анкета, прештампаних реклама за
књиге, практичних савета, визуелних и фонетских песама (читаву једну њихову
малу антологију могуће је начинити; наводе се Кручонихљове фонетске песме и
показује тако како је овај руски авангардни песник, уз Хлебњикова и наш
зенитизам, био основна полазна тачка читаве Тодоровићеве фонетске поезије).
Пред нама се одвија Mail Art сторија и историја. Ту су и фрагмент – приче.
Сигнализам наставља да траје.
Мирољуб Тодоровић не посустаје. Као што се, и поред тога што су се том правцу
прикључили и унутар њега остварили запажене резултате и други писци, између
Љубомира Мицића и зенитизма може повући знак једнакости, исто се може учинити и
када је о Мирољубу Тодоровићу и сигнализму реч. „Дисиденти“ ових праваца
постајали су њихови најжешћи критичари. Инертна и клановска књижевна критика
није хтела, знала или смела да се задржи на релевантним чињеницама и
проглашавала је више пута живу књижевност за мртву и држала јој преурањено
опело.
Мирољуб Тодоровић наставља да
експериментише. Творац сигнализма, правца који се полако ближи тренутку у којем
ће постати – иако остаје авангардан, а авангарди то уопште није својствено –
најдуготрајнији правац модерне српске књижевности, као што је непрестано ширио,
и продубљивао остварено, поезију, почиње то исто да чини и када је проза у
питању. Торба од врбовог прућа (Тардис, Београд, 2010), како то сам аутор у поднаслову
истиче, доноси кратке приче, снове, нађене приче и слике приче. И у ранијим, па
и у најранијим, Тодоровићевим књигама, макар успутно, могли смо – посебно са
нађеним причама и причама сликама – да се сусретнемо са њима. Торба од врбовог прућа, збирна књига, придружује се сличним
ранијим остварењима нашега аутора: Звездана
мистрија, Електрична столица, Рецепт за запаљење јетре, Свиња је одличан пливач
и друге песме, с тим што су она доносила поезију. Може се читати и као
вишеслојни роман у фрагментима. Било би интересантно разлучити његове
саставнице, обојити их различитим бојама, и пратити, покадшто лајтмотивски,
покадшто контрапунктни, ритам њиховог смењивања у књизи.
Тодоровић, и сигнализам,
инсистирају на непрекидној игри и апсолутној слободи која и допушта и налаже да
се и цитирано, довођењем у нови контекст, прочита новим и искошеним наочарима.
Слике приче треба ишчитавати тако што се полази од ауторових „интервенција“
присутних на њима. „Портретисани“ Вук Караџић, Лаза Костић, Никола Тесла,
Милунка Савић, Милош Црњански, Бранко Миљковић, Александар Македонски, Николај
Гогољ, Карл Маркс, Фјодор Достојевски, Фридрих Ниче, Џејмс Џојс, Езра Паунд,
Томас Стернс Елиот, Хорхе Луис Борхес, Салвадор Дали, Самјуел Бекет творе
специфичну историјско-философско-књижевну „породицу“ која баца читав сноп
асоцијативних сигнала и гради интертекстуалну мрежу унутар које би се и
Тодоровићева проза могла ишчитавати. Но, потенцијалне асоцијације се ту не
заустављају. Када је о сновима Тодоровићевим реч, могли бисмо их упоредити са
онима из Сневника Љубомира Симовића
или Ноћника Владана Радовановића. Не
бисмо смели заборавити, међутим, ни оне које су разасути у романима
Достојевског или у Дневницима и
књижевним текстовима Франца Кафке, као ни песме – снове
најразличитијих аутора: и Рембоа, и Понжа, и Мишоа, и надреалиста, и наших и
француских, на пример.
Тодоровић користи грађу из ранијих
својих књига. Слободно захвата из њих. Ставља у корпу. Преуређује. Поново
слаже. У новом контексту, написали смо већ, прилози добијају ново светло и ново
значење. Други писци појављују се као успутни јунаци. Има и анегдота попут, на
пример, оне у којој се говори о пишчевој шаховској младости. Простор је: Ћићевац, Ниш, Београд, Земља, читав свемир.
Аутобиграфски се прича о друговима или о две пропуштене могућности да се
сусретне Бранко Миљковић. Маказају се новинске вести. „Преписују“ се чланци
који претендују на научност (нпр. они о Венери или Титану, Иштар или торнаду).
Наводи се чувена Теслина прича о голубици. Пише о Гогољевом страху да не буде
жив сахрањен. У фусноти, Клер Гол своди Џојса на „генијалног ловца на муве“. Писац се обрачунава са две ружне речи: заживети и понад. Деле се савети како, нпр,
јести рибу. Пише се о сиди кад она почиње да бива
најновија пошаст. Неколики прилози налик су на
графите. Нимало случајно у књизи је и текст „Песме и нужници“. Друштво му
праве, разнородни, текстови писани старим / старинским језиком, разговори по
зенбудистичкој мондо методи, списак важних телефона, прилози организовани у
форми укрштених речи. Корпом врве,
развијени, цитати: из Јонескове Ћелаве
певачице, Бекетовог романа Молоа,
библијске Књиге проповедникове у којој се о таштини збори. Даје се одломак еротске песме латинисте Ивана
Чесмичког. Пуно је мини-есеја. Има и потенцијалних басни у којима су јунаци
животиње: вилин коњиц (по Жану Ростану), пингвини, трут, гаврани, мољци, зец,
зелени јазавац који призива Марка Ристића. Ту су и „сигналистички“ текстови
које би могла представити, на пример, „песма“ „Кајсија – какао“: у сваком њеном
реду су по три раздвојене и неповезане међусобно, осим, потенцијално, на
асоцијативној равни, речи.
У Тодоровићевој књизи све постаје
литература. Уклања се граница између доживљеног и написаног. Сањан је, и
одсањан, читав живот. Притом су сан и јава постали, надреалистички, хуморни
изузетно често, спојени судови.
По Чехову кратка прича је „прича
без почетка и краја“. По Френку Норису „Читалац не сме да чита само између
редова, него и између самих речи.“ Тодоровићева Корпа нема ни прави почетак ни прави крај. Она је сама прича која
себе саму сањајући прича. Једино исправно читање ове Тодоровићеве песмопрозе може се извести тако што ће
се читаоци увући у саме речи и читати је из тог покретног међугнезда. Читати је
тако што ће јој придруживати властите снове.
Књиге са којима бисмо најрадије упоредили ову Тодоровићеву, сасвим су диспаратне: Кафкини Дневници, Витгенштајнови Листићи, Осамљености и Последње лишће
Василија Розанова, Камијеве Хронике.
Киснем у кокошињцу, шатро жваке
(тако их одређује писац),
штампане су у додатку „Препоручено“ краљевачког часописа Повеља 1/2008, на само двадесет шест страна. Зашто их зове жвакама? У Двосмерном речнику српског
жаргона и жаргону сродних речи и израза (1976) ову
реч Драгослав Андрић овако „дефинише“: гума за жвакање; разговор;
досадно ћаскање; дуго одн. досадно причање; досадна одн. безвредна забавна
композиција одн. песма; стари трик; виц (жаргон младих); макароне (касарнски
жаргон). Само на
корицама (предњим и задњим) књиге
налазе се два колажа
Мирољуба Тодоровића. У
њој су четрдесет три "жваке". У питању су кратки текстови који тематски
обрађују разне непријатности, болести, секс... Доносе хуморне описе људи који су се приземљили, живе
на дну, као маргиналци. Најчешће су дилери којама је нужан и приличи им тајни језик. Он једини улепшава
никакву стварност у којој јесу. У
причама доминира Ја, али се јавља и колективна заменица – Ми. Јунак неколицине
прича омиљен је Тодоровићев шатровачки јунак, поприлично индивидуализиран за
разлику од осталих ликова ове прозе – Мунгос. Ту је и женско Ја. Честа је дијалошка форма. Памтимо два шатровачка израза: ошамарена по мозгу и накривопиздити се.
Дошетало ми у уво, ("Филип Вишњић", Београд, 2006), с колажом на
предњој страни корица, има
седамдесет шест шатро прича, нераздељених на циклусе. Њихова радња се збива у Београду, односно
Бегишу. Спомињу се неки његови делови, пијаце, улице, кафане, топоси: Звездара,
Чукарица, Калиш, Таш, Студењак, Кнез Мишова, "Метропол",
„Коларац“, "Коњ", Бајлони, Зелењак...
Реч је о рибама и дроги, сналажењу у животу, преживљавању,
тучама, преварама,
алкохолизму, коцки, затвору, школи и факултету (ретко), курвама... О људима са маргине, испод црте, онима
који мање живе, а више животињаре. И овде се
помиње Мунгос. Чести су дијалози.
Илуструјемо хумор присутан у причама навођењем неколицине примера: Слабо шета гаће у маратону (Истоимена прича); дршка од стомака ("Офркести се мало"); псовка од човека (Истоимена прича). Памтимо, између осталих, следећа три шатро
неологизма: ушимивоклити се; строговати; гуми-штрудла.
Ево каталогизације кока које фурају Кнез Михајловом, у причи "Коке": друсла;
солитерка; главобоља; огриз; бедевија; авионка; мечка; зебрица; пасуљара; пиколина;
живка; сатара; дупетара; преклапача: баштованка; бамбус; шамшула; фемка;
друсњача; попишуља; тобоганка; лакица; цвехуља; зрикара; дроцика; трубадурка;
сандучара; летећа риба; крстарица; жвакуља; луцпрда; муфллонка;
пилићарка; разводница; фригос. Списак
истих Драгослава
Андрића, из Двосмерног речника српског жаргона и жаргону сродних речи и израза,
много је шири: шатровица; сокачара; битумен; габор; герла, гранит; гранит
камењарка; гребаљка; девојка; дромбуља; дромфуља; дроња; дропља; дроца; камен;
каменац; камењарка; клинка; кока; кокара; куловка; курождер; лаура; марта;
надничарка; пицопевка; пљугара; пропалитет; профукњача; рабинара; сека; сова;
стакленац; такси-герла; стрина; тетреб; треба; туцаљка; фанфуља; фачкалица;
флинта; флићка; фљакафљоца; фрнтуља; фукса; фуфа; фуфика; фуфица; фуца;
цепаљка; цица; чавка; часна сека; чешаљка; чешаторка; чешљарка; чукара; џукља;
шкољка; шодер; штука; кецара; клиндовка; лопата; мандовка; мандора; смрдибуба;
ћошкара; фулагерка; хевина; шкрипља; штрикерица; штрихерица; шупендара; дрокса;
дроцка; дроцуља; лакица; месара; намицаљка; офелија; пелановићка; пушика;
растурача; седмица; спермара; сперматорка; спермуша; тутка; фљашка;
фолксвагина; фрула; фуки; фукица; фукос; џогара; шљунак; шупика; каменчић;
чварак; даша; цана; ђука; крш; курветина; леш; флондра; камен у бубрегу;
прангија; ашов; пасуљара; штајгерка; ходалица; продавачица црних љубичица. Оно
што нам најпре пада у очи потпуно је непоклапање спискова. Јесте ли се
шатровачки језик у међувремену толико изменио (непрекидна промена њему је у
сржи, без ње њега не би ни било) или је Мирољуб Тодоровић одлучио да склада
нове речи или старима припише ново, шатровачко, значење?
Има
ли у овим причама ичега осим језика?
Језик је главни јунак, ван икакве сумње. Постоји циклизација
прича, додуше не јасно наглашена, помало налик на ону у кључним Бабељевим књигама. Језик упућује на то ко ће бити јунаци прича.
Да ли арго само скрива? Непрекидно се мења причалачко Ја.
Јавља се и као жена.
Шатро приче, штампане у Српској
књижевној задрузи 2007. године, имају седамдесет четири приче нераздељене на
циклусе и шеснаест колажа. Колажи су
сасвим равноправне саставнице ове књиге, као и других пишчевих, као и уопште у авангарди. Дубравка Ораић Толић назива интерсемиотичким
оне колаже / цитате код којих се цитатни саоднос успоставља међу различитим
уметностима. По овој ауторки, авангардни колаж остварује начело монтаже.
Требало би написати засебан текст чија би искључива тема били Тодоровићеви
колажи инкорпорирани у његова литерарна дела, али и они као уметничка дела по
себи. Једнако би требало потражити и одговор на питање зашто аутор Боли ме блајбингер назива романом, а остварења названа Киснем у кокошињцу и Шатро приче само причама. Вредело
би и позабавити се, стално најављиваним, недовршеним, писаним између 1972. и
1975. године, вербално-визуелним романом Апеирон.
Испитати у чему су сличности и разлике између њега и других српских
неоавангардних романа: Стругање маште
(1970 – 1982) Вујице Решин Туцића, Петровградска
прашина (1990) Војислава Деспотова, два романа из интернет трилогије
Миливоја Анђелковића – Савршен злочин (1999) и Осмех Византије (2003) ... Не би се смела сметнути с ума ни
најновија прозна остварења сигналисте Илије Бакића.
У првим четирма шатро причама мења се граматичко лице: Ја, Ти, Он, Ми. Поред мушког наратора, наново се јавља
нараторка. Показује се, и доказује, како језик не трпи никакве, ни полне,
поделе. Памте се два шатро неологизма: ан трчан и тутумрцати.
У
причи "Обајатио" пред
нама је нови нови
каталог „риба“: солитерке;
оклопњаче; разгажене лакодајке; лопате; гробарке; млекуље; троцевке; шамшуле; фемке; контрашице; пушикурке; нагузаче; свраке; баштованке; половњаче; једнорупке; саксије; фрижидерке; острагуше; живке; грофице од Бајлон-сквера. Ни сада се
употребљене речи уопште (буквално ни једна) не поклапају са онима које је
„пописао“ Драгослав Андрић. И у овој књизи је присутан Мика Мунгос као јунак.
Интернет издање кратких шатровачких прича Лај ми на ђон (2007)
има их седамдесет четири, исто онолико колико их је било и у Шатро причама. Радња се збива у
Београду, а
Скадарлија се шатровачки
преименује у Скаџу. Мунгос се овај пут
сасвим „разбашкарио“. Јунак је, углавном главни, следећих прича: "Бесан као глиста",
"Провалили фору", "Не дави жваку",
"Стрептомицин", "Цајка ме не мирише",
"Заставица", "Хаварија", "Није се гласнуо",
"Побеснео сам", "Максимално нам је ишао на ганглије",
"Наш је зез", "Зателебан", "Воли га буљанфер",
"Шуш-метак", "Кад се нафатираш", "Коска" и "У трипу". У
овој збирци именовани су и други ликови: Миле Квака, Бата Килер, Пацов, Бора Крља, Пера Свиња, Мија Штука (у двема причама), Бата Кенгур, Јова Локва, Зоран Сом, Влада Зоња и Зоран Мољац. Није
заборављено ни женско Ја. Нема индивидуализације јунака. Наравно, не ни на
језичкој равни. Њихов шатровачки језик једнообразан је. Писац у кратким причама
не примењује никакву психолошку мотивацију. Она би се, сасвим условно, могла
могуће открити ако се изврши накнадна циклизација прича са Мунгосом као главним
јунаком. Оне су, сасвим извесно, заметак шатро романа са овим ликом као његовим
главним јунаком.
Прво издање шатро романа Боли ме блајбингер, у сто двадесет жвака и четрдесет седам
слика, штампано је у нишком
часопису Unus
mundus, бр. 27 – 28 / 2007, на стр. 410 – 577. У другом, књижном,
издању романа биће изостављене слике које се налазе на следећим странама
часописне верзије: 418,
427, 430, 435, 455, 458, 461, 464, 466, 470, 474, 476, 483, 489, 492, 494, 501,
509, 517, 521, 531, 545, 552, 559, 562, 565, 568. и 573. Оне припадају првој фази Тодоровићевих колажа, које бисмо могли назвати секси колажима и "спортским". У другом
издању писац се потрудио да колажи "произађу" из самих жвака.
„Просветино“, друго (иако није назначено како
је оно у питању), издање шатро романа Боли ме блајбингер (2009) има сто педесет жвака и педесет слика. Придодате су нове приче: "Да ти се чупа дигне на
глави", "Зателебан", "Мудросер",
"Сан", "Не готивим да ми сваки деген помиње мајку",
"Скењ", "Било је чупаво", "Вашка с каматом",
"Од јутра до сутра", "Шпацир“, "Никад нисам био у таквој були", "Уфурале се црне сестре",
"Не брини", "Не готиви жене", "Почех да се
заливам", "Ненајављен", "Баксуз", "Откачио
зезалицу", "Дрипачки фазони", "Џоинт", "Велика
мућка", "Крњак", "Ко шифонске гаће", "Лимбурга
месеца", "Цепарник", "Ко калемегдански победник",
"Момак ми је одигравао", "Шушимига", "Одмах сам дигао
котву", "Добра књава",
"Топли сендвич", "Контузовах се", "Сокоћило",
"Ломикурка", "Фотка", "Стрептомицин за сукње" и "Искулирао сам га", а изостављене из првог издања: „Плави анђели" (519), "Нешто је пукло
у мени" (527), "Цвикетани" (528), "Ситна риба
пљуцкавица" (557), "Чупава шема" (561), "Просуће тај
дизајнер дуплу лову" (564). Нове
су слике које се налазе на следећим странама: 12, 15, 19, 25, 29, 33, 38, 51, 68, 73, 76,
82, 95, 97, 104, 114, 123, 126, 130, 137, 139, 142, 146, 152, 155, 158, 163,
174, 187, 194. и 199.
Прва
прича – "Недеља у Кнез Мишовој" – просторно лоцира "роман". Ја је зазјавало, фланер. У другој причи, "Ко у
излогу", понуђен нам је нови „каталог“: "У Босанској ергела
камењарки. Наређале се дуж улице: асфалтуше, цепаљке, ходалице, смрдибубе,
офелије, чварци, пицопевке, пушике, ашови, флинте, растураче и прангије па вабе
и нуде – продају своју зевалицу." Овај пут писац се није сасвим „оградио“ од
Драгослава Андрића. Једна
прича зове се "Мунгос", а овај јунак се јавља и у другим: "Преко шаје",
"Пеглом у њокалицу", "Фригос", "Оладићу бога у
њима", "Не готиви жене", "Ненајављен", "Дрипачки
фазони", "То је намештаљка", "Велика мућка",
"Цакан кулов", "Офирали се", "Момак ми је
одигравао", "Бистра чонта", "Пицопевац",
"Ломикурка", "Ко миш у гвожђари", "Оладила га на
књавању" и "Нису они глафори". Он који је робијао, сада је шеф дружини у
којој су и: Паја Дупе, Дејан Кенгур, Панта Гузоња, Мића Свиња, Влада Кврга, Воја Зоња, Горан Клемпа, Дуле Пацов (у двема причама), Жика Овца, Кењац, Мома Брица, Миле Кулов (у двема причама) и Дејан
Буђави. Овај пут ту су и женски
ликови међу којима се издваја нараторова девојка – Сања. Нека врста песничког
пандана овој, и осталим „шатровачким“ Тодоровићевим књигама, могле би бити
збирке песама о „баракашима“ Мирослава Тодоровића Летеће бараке, теренци и њи`ове душе (1990) и Свети мученици (1998), с тим што у овима шатровачког говора нема.
Приче се граде системом асоцијативних низова, пуне су језичких каламбура,
гротескне и налик на филмске кадрове.
Шатровачки језик најпре осваја
Тодоровићеву поезију да би се касније, попут лавине, проширио и уселио најпре у
полемичке текстове, потом у хаику песме, затим у кратку прозу и, коначно, у
роман. Шатровачки изрази јављају се у песмама нашег сигналисте почев од 1969.
године. Прва збирка шатровачке поезије,
Гејак гланца гуљарке, завршена 1972,
појавила се 1974. године, да би 1983. доживела и друго издање. Ова поезија је
пре свега језичка поезија. Језик којим је написана, бележи писац у Жеђи граматологије (1996), "стварност (је) за себе". Пре тога (1973), у кратком тексту „О
шатровачком говору“, прибележио је како је шатровачки говор "језик ситуације, догађаја, брзе и конкретне акције. Он не трпи једноличност, досаду и спорост. Праскав је и афективан,
директан али и саркастичан и двосмислен. [...] Уочљива је и његова
антисентименталност, а такође и јака тежња за ефектима. То је чулан језик којим
се тешко може изразити нешто апстрактно.“ Додаје како је и сам морао учествовати у богаћењу и неологистичком
ојачавању нашег шатровачког говора. Оно што је писац записао за своју поезију
написану на шатровачком језику подједнако важи и за сву његову прозу написану
истим језиком.
Као што се Андре Бретон никада
није одрекао надреализма, тако се ни Мирољуб Тодоровић – сасвим смо убеђени у
то – никада неће одвојити од сигнализма. Сигнализам (п)остаје и на почецима
двадесет првог века оно што је двадесетих година прошлог века био надреализам: свепоезија. Под пером правог сигналисте,
као што је то било и када су надреалисти били у питању, и проза постаје поезија.
И живот сам премеће се у поезију.
*
* Пишући о Тодоровићевој прози
заобишли смо пишчеве есејистичке, теоријске и полемичке књиге – Signalism (1973), Сигнализам (1979), Штеп
за шуминдере – ко им штрика црева, Полемике (1984), Певци са Бајлон-сквера и моја фрка са њима (1986), Дневник
авангарде (1990), Ослобођени
језик (1992), Игра
и имагинација
(1993), Хаос
и космос (1994), Ка извору ствари (Прилози за поезику сигнализма) (1995), Планетарна
култура (1995), Жеђ
граматологије
(1996), Signalism Yougoslav creative
movement (1998), Miscellaneae, Критички и други
записи
(2000), Поетика сигнализма (2003), Токови
неоавангарде
(2004) и Језик и неизрециво (2011). Њима смо (осим последње) посветили
студију „Основи поетике сигнализма“, објављену у Годишњаку факултета за културу
и медије Комуникације, медији, култура,
Београд, II, бр. 2, 2010, стр. 383 – 403.
[Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића. Зборник, Библиотека града
Београда, Београд, 2014, стр. 209 – 230]
No comments:
Post a Comment