Дејан Богојевић и Оливер Милијић

ВИХОРНЕ СЛИКЕ ОДСНЕВАНИХ ПЕСАМА

(О поезији Дејана Богојевића)

Богојевић је дебитовао 1991. године збирком Негде на крају. Њоме је"опипавао" терен, тражио своју основну поетску "технику". Она је обесна, динамичка (као и све остале збирке њенога аутора) књига, на трагу лирског младићства младога Растка Петровића, најава каснијег Богојевићевог песниковања. Испевана је – и метафорички – крупним словима. Лишена интерпункције, осим понеког узвичника, упитника, тротачке и наводника. Стих је слободан. Присутно је и узвикивање, клицање, певање на сав глас (касније збирке доносе згушњавање казаног). Реторским питањима "подиже" се динамичност. Синегдошки се комада тело тако што се сваки његов део и делић влада као целина. Не бежи се ни од (једино у овој збирци, и то у обрисима, видљиве – налик чак на средњовековну и дантеовску) алегоричности. На другом поетском полу су особени хумор (и апсурдни) и иронија.

На тематској равни, збирка опева вечну сукобљеност светлости и мрака, сјаја и таме. Песник пева и о блату, одбацује људску глупост, уткива у своје песме стихове Индекса и Азре, заговара елиотовско (и не само његово, већ, на пример, и борхесовско) становиште по којем су прошло, садашње и будуће једно време, нераздвојиво, игра се с дихотомијом јава – сан, која престаје то да бива јер сан, који јава јесте, "гута" јаву испод сањивог неба ("Испод асфалтног хоризонта"). Богојевић се вешто служи "померањима" налик на штампарску грешку: Луди чекају на пешачком прелазу ("Живот, III"; подвукао Д. С.). Не преза од – у поезији Мајаковског присутних – персонификација удружених у гроздове стилских фигура са метафором у своме средишту: Јутро се протеже из облачног кревета / Зева... зева... / Накашља се ("Неколико капи свега"), као ни парадокса: Слух ми се распада од вашег бучног / ћутања ("Ја сам дете прашњаве магле"), али и метафизичког – миљковићевског у бити – трептаја: Смрт је преображај ватре ("Хаос"). Прва Богојевићева поетска збирка памти се, пре свега, по неколиким метафизичким блесковима и једној сјајној песми "Припаљујем последњу цигарету".

Дланови земље са брегова (1995) су у извесном смислу књига-близнакиња претходне збирке, али доносе и одређене новине. Иако и даље има – метафоричких – крупних слова, песник стихове (додуше, још увек само понекад) зенитистички "организује": ломи их, доминирају кратки, постају степенасти (као у поезији Владимира Мајаковског). Последњи циклус збирке углавном творе кратке песме. "Песма црне мрље" – заснована цела на играма речи – прва је Богојевићева булијевска песма. Песник се не либи "порука" – ни ироничних. Честа су призивања / апострофирања. Лирско ЈА се хиперболично шири: нараста, бубри, општи с читавим светом, неживо – персонификацијама – оживљава и честим се ономатопејама оглашава. Пред нама је активна, "мрдајућа", поезија. Напад на поредбену копулу као отвара врата метафори која постаје ударна игла Богојевићева песништва. Она је у срцу његових опсесивних песничких слика (оних и онаквих о којима су антологијске странице и књиге написали Гастон Башлар и Шарл Морон), а у срцу Богојевићеве метафоре је оксиморон: Рана уједа за лек ("Сенка лика, VI"; предлог чини ову слику амбивалентном). Песма се поетички "дефинише" као мрља једног осећања ("Кад реч губи устаљен покрет"). Она се "отвара" сновиделним, ониричким, надреалним и надреалистичким просветљењима (у њиховом језгру су игра речи и, Бретону тако драг, црни хумор): Моја кућа / Израста из крова / Као из корова ("Трајање"); Бескрилне птице / Кљуцају зрневља висина ("Смех у сузама"). Песник, поетички јасно и гласно, "проглашава" синестезију за једну од окосница својих песама: Слушао погледе / Гледао звуке ("Путање завршетака").

Збирка  Писма са поља маховина (1996) сасвим је разнородна: исплетена од неколиких поетских нити које се, намерно, и сударају и сљубљују. Књига је "опис" тог и таквог "рата и мира". Опева хаотичност која је у језгру света и живота. Чини то мрвљењем, фрагментизацијом: и песама, и опеваног. Песник почиње да се служи вешто онеобичавањем. Уз апострофу и метафору, "активира" звучне стилске фигуре (посебно су фреквентне анафоре; везником "А" изузетно често почињу стиховне реченице). Мајстор је фонемских игара. Призива заумност Велимира Хлебњикова који, у тексту "О савременој поезији", пише: "Реч живи двоструким животом. Час просто расте као биљка, размножава кристал звучног камена – својих суседа – и тада почетни звук живи самосталним животом а зрно разума, названо речју, стоји у сенци, или пак реч почиње да служи разуму, звук престаје да буде `свемоћан` и апсолутистички; звук постаје `име` и покорно извршава наредбе разума; тада се овај други, у вечитој игри расцветава у кристале себи сличног камења. [...] Речи су се расцветале на некаквом невидљивом дрвету, скочиле су у небо као пупољци по закону пролећне силе, расуле се на све стране, и у томе се састоји оно стваралачко, оно опојно код младих праваца." Богојевић поетички тврди како најбоље песме / настају у самоћи ("Пепео"). Закључни циклус збирке – "Пет кругова ватре или: практични ум" – убедљиво је најмодернији у књизи. Њиме се наговештава оно што се већ у следећој збирци песама остварује.

Гриоти (1998), поред "Песме пре прве /Вештица самоће", преузете из прве Богојевићеве збирке Негде на крају, имају двадесет девет насловљених песама. Читава збирка, у основи, следи, осавремењену, надреалистичку поетику и заснива се на играма речи, апсурду, искошеним песничким сликама и црном хумору... Поткрепићемо написано неколиким примерима: Поглед реже / Усне мрака ("Седамнаеста песма / У ињу од лудила"); Камен је песник ("Деветнаеста песма / О прагматизму..."); Јабука је усамљени жанр ( А написане речи корења / Ту тачку прогоне у визији ("Двадесет четврта песма / Речи корења").

Исте, 1998, године штампана је и до тада убедљиво најбоља Богојевићева песничка књига – Abolla. Сречко Косовел, уз Мони де Булија и, мање, Бранка Ве Пољанског, авангардношћу своје поезије, био je један од Богојевићевих лирских „предака“. Abollu можемо одредити као експерименталну збирку: у њој аутор "оре" у неколиким различитим правцима, на неколиким лирским водама. Откривамо трагове дадаистичког, али и надреалистичког проседеа. Овог другог посебно у циклусу "Знак / четири ритуала" који се – пун надреалистичких асоцијација и асоцијација на надреализам – састоји од четири остварења: "Бела песма", "Жута песма", "Црвена песма" и "Црна песма". Песме су сплет реских песничких слика пуних резова, магновених, и "расутих", дистантних рима које се – удаљене – привлаче, повлачећи за собом и лирско "месо". Пуне су разиграног, необузданог хумора. Мини-поема "Abolla", са мотом преузетим од Франца Кафке: "Ти си за мене стекао оно загонетно што имају сви тирани, чије право почива на њиховој особи, не на мишљењу" (алузија на прву Кафкину књигу Разматрање је јасна), срце је истоимене збирке, али и читавог Богојевићевог песничког опуса –  бар за сада. Поема је намерно фрагментизована. Сваки од њених десет делова има по три слике реализоване као три стиха (једна слика = један стих; скренимо успут пажњу на симболичко значење бројева десет и три). Реч је о десет "типова" диктатора. Или о диктатору који има десет (или безброј, или једно) лице (не-лица). Како су "ређане" песме? По принципу диспаратности или по градацији? Има ли лајтмотива? Шта нуди "спој" понуђеног? Ко је Ја "поеме"? У чему је симболички набој "тиранина"? Оставимо по страни одговоре на та питања. ("Abolla" заслужује пажљиво ишчитавање и тумачење.) Свака "песма" циклуса" специфичан је "удар". Оне су поетске минијатуре; оживеле џојсовске епифаније. Песничке слике се у њима, и буквално, поетски продуктивно, сударају. У "поеми" се сусрећемо с њиховим правим "бризгањем". Оне носе у присенку сновиделно и надреално; налик су на ране Паундове имажинистичке песме". "Косе слике" циклуса алудирају и на Елиотову Пусту земљу. (У "Тиранину четвртом" находи се стих Говори из земље учени старац што ослепи од киша; доводимо га у везу с пророком Тиресијом из Елиотове поеме.) Ако бисмо желели једном сликом да покријемо све, посебно најбоље, песме ове збирке, оне би биле реализација поетичких захтева свога аутора: Убрзај у дупљи покисле зенице поља сна ("Тиранин девети"; акценат је на убрзању; слике су претежно, поред психолошких, визуелне – у претходној збирци доминирале су аудитивне; сан је њихов основни поетски континент) и добићеш Песме као / Авантуре смрти ("Вињете"). Оне јесу управо то: (убрзане) авантуре (сневане) смрти.

Збирком У улици XI  Богојевић је 1998. године остварио песнички хет-трик. Она га разоткрива као правог постмодернистичког песника којем су књижевност и прочитане књиге једнако важни као и виђено и доживљено. Мали број наших песника се у оволикој мери "поштапљује" мотом. Он никада, када је о Богојевићевом песништву реч, није случајно изабран и увек уводи у наше размишљање и поезију аутора из чијег поетског опуса је преузет. У том смислу, Богојевићева поезија постаје пазла уграђена у свеколику модерну поезију, а она сама може се читати на разне начине и из различитих углова, зависно од тога какве се асоцијације у нама јаве и и колико познајемо дела призиваних и прозиваних аутора. Богојевићеве песме у прози су на корак од мини-прича. Ако постоје два основна типа песама у прози: бодлеровски (за њега је кључна наративна раван) и рембоовски (одликује га "раздешеност", песме се заснивају на асоцијативним блесковима), Богојевићеве припадају другом "моделу". Његове песме у прози епифанијске су управо у оном смислу у којем Џејмс Џојс епифанију "дефинише" дајући њену "дијагнозу": "После анализе која открива другу особину, ум чини једину логички могућну синтезу и открива трећу особину. То је тренутак који зовем епифанијом. Прво поимамо да је предмет једна потпуна ствар, затим схватамо да је он једна организована сложена структура, у ствари једна ствар; најзад, када је однос делова савршен, када су делови подешени према једном специфичном принципу, ми разазнајемо да је то она ствар која и јесте. Њена душа, оно што јесте, искаче пред нас из одоре њене појаве. Душа најобичнијег предмета, чија је структура у толикој мери прилагођена, чини нам се као да зрачи. Предмет досеже своју епифанију."  

Прича нерватуре листа (1999) једна је од најбољих песничких збирки свеколике савремене српске поезије.

На њеним корицама – као својеврсни асоцијативни сигнал – налази се репродукција триптиха "Врт уживања" Хијеронимуса Боша. Најавангардније је Богојевићево дело. Прави омаж Косовеловом конструктивизму, антидадаизму Бранка Ве Пољанског и, надасве, особеном надреализму Мони де Булија. Једна од најбољих књига српске неоавангарде. "Да /сонети/ да", као и песма "Руке у дада вихору", "упућују" на дадаизам који је, у нешто ублаженој варијанти, такође Богојевићево плодотворно полазиште. Најексперименталнији циклус збирке несумњиво је "Там! там! језици". Песме умрежене у њега су "уникатне": свака "покрива" неки од авангардних рукаваца. Откривамо, између осталих: калиграме, дадаистичке песме, заумне песме, кодеровски "ромор", топографски рељеф, "телеграфске" песме налик на оне раног Винавера... Најотворенија и најигривија Богојевићева песничка збирка, истовремено је (и то је парадокс своје врсте), уз Abollu (могуће и више од ње), и најдубља.

Влаге и смрти беле појавиле су се 2000. године. Једино је последњи од шест циклуса колико их је у збирци – "Сребро" – лишен мота. "Дијалог" са светском поезијом у овој књизи је најразуђенији. И унутар самих песама постоје други гласови, "лица"; песничко ја је у непрестаном дијалогу са њима. Богојевић је, несумњиво, један од најзначајнијих poeta doctus-a наше лирике. Притом, он не заборавља да буде и poeta ludens. Цитирање других је и игра. Циклуси су мини-збирке (и то је, такође, игра). "Влаге и смрти беле", на пример, садрже осам песама дугих, веома дугих, стихова, без интерпункцијских знакова и риме, са честим опкорачењима и поступцима њима налик, грађених по узору на надреалистичке аутоматске текстове, а "Чопор са гривама од крви" има шест песама у прози, ненаративних, рембоовских, "експлодирајућих". Честе су песме – "просветљења". Избија из њих нешто профетско. Снажних су, и памтљивих, поенти.

Lapsus calami, објављен 2001. године, типична је авангардна књига. Инвентиван спој неодадаистичког и сигналистичког. (Не)компактна целина од тридесет шест песама. Понуђено је (с)триповано. Песме су углавном кратке. Срж им је игра речи. "Лепе" се неколики поетски токови. Бунари се по авангардној традицији. У неколиким песмама у прози "ломе" се реченице, нуде се – намерно – њихове крхотине, налик на оне које су обележиле три песничке збирке Милутина Петровића: Глава на пању, Промена, Свраб. Песма "Доживљај" је одазив на чувено Радичевићево коло из "Ђачког растанка". "Тренутком дрхтурним" подсећа – иако није сонет – на ране Винаверове "телеграфске сонете" и песме Коље Мићевића. "Горуће даљине", песма штампана у Томпусима точковима, велика је љубавна песма српске лирике. Приближава јој се по вредностима и песма "Осуда" збирке Lapsus calami.  

Шкрипа. Преписка у тишини (2002) заједничка је књига Дејана Богојевића и Иване Малек. Објављена је у "Апострофу", илустрована функционалним и ефектним цртежима самога Дејана Богојевића који, у уводној напомени – "Искрено: сасвим то" – објашњава "историјат" њеног настанка. Богојевић је Ивану Малек упознао 1998. на Ратковићевим вечерима поезије у Бијелом Пољу и: "Осетио сам повезаност наших поетских нити негде у дубини усталасаних пећина." Отада се нису видели ни чули телефоном; размењивали су само писма – у тишини: "Као последица, пред вама је наша заједничка књига стихова; поделили смо енергију коју смо међусобно размењивали и са вама – читајте ове песме или песму (подвукао Д.С.) у тишини... Сами..." Шкрипа је необична и провокативна књига. Хоризонт очекивања потенцијалних – на жалост, изузетно ретких када је о поезији реч – читалаца вишеструко је изневерен. Најпре, књига је писана у четири руке. Радило се то и раније. Наведимо неколике примере: браћа Гонкур, Иљф и Петров. Потом, надреалисти, и страни и наши: Андре Бретон и Филип Супо написаће Магнетна поља (1920), Андре Бретон и Пол Елијар Безгрешно зачеће (1930), Рене Шар, Андре Бретон и Пол Елијар Успорити радове (1930), Коча Поповић и Марко Ристић Нацрт за једну феноменологију ирационалног (1931), Душан Матић и Александар Вучо Марију Ручару (1935), Душан Матић и Александар Вучо Глухо доба (1940). Весна Парун ће са Радомиром Андрићем написати Карпатско умиљеније (1971), а потом са Момом Димићем две књиге: Познанство са данима малог Максима (1974) и Како или аутобиографска бунцања (1994). Фрањо Петриновић и Ђорђе Писарев ће стартовати заједничким романом Мимезис мимезис романа (1983), а заједничке песничке збирке штампаће и Љубинка Перинац и Власта Младеновић – Закарпатско умиљеније: трагом Весне Парун и Радомира Андрића (1994) и Драган Јовановић Данилов и Дивна Вуксановић – Глава харфе (1998). Наш философски тандем (Поповић, Ристић) "прате" и Жил Делез и Феликс Гатари чије су кључне у сарадњи написане књиге: Анти-Едип (1972), Кафка (1975) и Шта је филозофија? (1991). Жанровски, књига је тешко одредива: збирка песама, циклус, песма (фрагментизована на четрдесет један део), поема? Поетско ткиво је срасло, амалгамисано, неодвојиво. Не препознају се гласови аутора: двогласје се претвара у једногласје. Нема сусрета гласова, њиховог сукоба. Брише се женско писмо. Укида песнички субјективитет, али и, обрнуто: "ја" постаје хипертрофирано, гута "ти", друга "ја", "њих" (гута их тако што се у њих премеће: игра заменицама у овој збирци је више но приметна – постоји колоплет: Ја; Ти; Он; Она). Укида се другост, активирањем Рембоовог поетичког става, изнетог у писму Полу Деменију 15. маја 1871: "Јер ЈА, то је неко други", али и оног који је у језгру песничког деловања Весне Крмпотић заснованог на индијској поетици. Ширење Ја преко свих замисливих граница, заправо – оксиморонски – доводи до његовог укидања. Такво "укинуто" Ја може, и мора, да "упија" друга ја. Цитатност (стожерна за постмодернистичку поетику), махом прикривена, постаје његов заштитни знак. Наслов збирке има симболички набој. Њиме се алудира на раздешеност, фрагментизацију, несавршеност, недовршеност, искошеност, непозиционираност Ја. "Шкрипи" песма, као што "шкрипи" биће. Збирка постаје, хаотична, збрка: "мешају" се гласови, граматичка лица, слике, стилистички поступци... Песме јесу херметичне. Песници се труде да оне постану што је могуће тајновитије, засенчене. Позивају читаоца на сарадњу која се не би свела само на читање; читање се мора преобразити у – ново – стварање. Читалац мора бити песник и сам не би ли био у стању да, истовремено, као и песници, иде раздвојеним, и разностраним, шинама од којих је једна, могуће је то, хитнута ка Сунцу. Поред постмодернистичког, налазимо елементе експресионистичког (наслов је на том трагу, али и динамичност, јаркост песничких слика, експресив- ност глагола, "пропињање" простора, захукталост у свим правцима времена), неодадаистичке (далек одјек песама из шешира, "разбијеност" форме) и, посебно, неонадреалистичког (песничке слике, а песме –  "шкрипе" су – управо, специфично и ониристичко "лепљење" слика једне на другу – оно што ову књигу чини драгоценом, препознатљивом и – убеђени смо – памтљивом унутар корпуса модерне српске поезије). Од надреалиста песници "позајмљују" – потом се по- зајмљеним ефектно служе – и апсурд и (црни) хумор. Њихове песме драгоцени су примери лудизма. Игривост је, уз надреалност песничких слика, основни поетички постулат овог песничког двојца. Типична песничка слика Шкрипе лотреамоновска је слика. ("Леп као случајан сусрет шиваће машине и кишобрана на столу за сецирање.") Наводимо неколике примере: мушкарац / лист срцолики; узбуна / јабучица верна / и будна / на бојном пољу / као шамлица / ипак неће осетити одвратност / само издају у ноћи; а уместо груди / рогови ти расту. Мудрост Иване Малек и Дејана Богојевића паганска је мудрост. Бити својим данас и тражи да се паганин буде. Тако се стиже у друштво највећег паганина – и највећег авангардисте – српске поезије уопште Растка Петровића. Шта се може пожелети више?

Страх од жутог шећера штампан је 2003. године. Са корица Богојевићеве књиге "гледа" нас Крижанићева карикатура из 1922. године "Пегаз у 1002-ој ноћи": на њој "млади" вуку "старе" писце, крећу у рат са злим волшебницима. (Нимало случајно, Крижанићеву карикатуру наћи ћемо и на корицама књиге Српска авангарда у полемичком контексту Гојка Тешића, која је "критички пратилац" његове знамените тротомне антологије / зборника српских полемичких текстова и памфлета управо и назване Зли волшебници). Дејан Богојевић, као и Станислав Винавер, војује са злим волшебницима. Богојевићева естетика је борбена. Његова поезија је активна, разлетела на све стране, бунтовна, темпирана лирска бомба. Овај неоавангардист "чисти" наш поетски простор реским и пламтавим стиховима. Они често делују пригушено, утишано, али их то нипошто не чини мање борбеним. Богојевић оживљава нашу скрајнуту традицију: мање надреалистичку (иако и њу, али на посебан начин), више зенитистичку и дадаистичку. Стваралачки се наслања на недовољно вредновани опус великог Мони де Булија. Најзначајнији наш модерни булијевац, Богојевић је надреалиста посебног кова. И њему су поезија и живот нераздвојиви: поезијом живи, живот му је песма. У песниковом опусу честе су реминисценције на Булија. Визуелне сигналистичке песме можемо наћи и у другим, најавангарднијим и најбољим Богојевићевим збиркама: Прича нерватуре листа (1999), Lapsus calami (2001) и Томпус точкови (2003; издвојен и сјајан "Гето пољубац"). Астенични и издужени ликови које на њима налазимо подсећају нас на фигуре с Кафкиних цртежа. У песмама Мирољуба Тодоровића постоји већи постотак "машинизације" / компјутеризације док код Богојевића доминира колажна техника.. Типична Богојевићева песма налик је на узлетелу варницу: блесковито сагорева, муњевито се круни, разлистава се на своје атоме–сливнице, али се, истовремено, и не само асоцијативно, уланчава у већу целину – циклус, збирку, читав опус. "Формула" његова стварања, по нама, изгледа овако: песма се сегментизује, а потом се њени делови, онеобичено се прожимајући, спајају у један "низ" који, и буквално, улеће у други. Песнички ватромет претвара се у стихомет. Постоји непрекидна – плазматична – игра. Семантичко не гута звучно, али се ни обратно не дешава. Долази до лотмановског "изједначавања" семантичке и звуковне равни: звук је у служби значења, значење носилац звука. Све је, и поред динамике која иде и до прскања, помало искошено, "засенчено". (Рима се, на пример, готово своди на дистантну и унутрашњу, игра улогу прикривеног, дискретног звучног "подупирача". Емоције су прикривене, али их се песме не лишавају.) У збирци налазимо читаву скалу, бревијар стилистичких и поетичких поступака. Опевано се гађа из свих расположивих оруђа. Спајају се различити лирски проседеи. Песма, та рањива цваст, постаје део циклуса песама, али и циклус сам понекад остаје песма. У овој збирци, као и у читавом песниковом опусу, налазимо, поред засебних песама, циклуса-песме, циклуса песама, и циклусе кратких прича, циклусе песама у прози (рембоовских – муњевитих, заснованих на асоцијативном блеску, сновиделних), ниске епифанија, фрагментизоване поеме, поеме, сигналистичке визуелне песме... Тамна обоа песме "И кажипрст" асоцира на чувени поетички сонет "Сагласја" Шарла Бодлера, једну од базичних песама симболизма и свеколике поезије, и упућује нас да Богојевићеве песме читамо као "производе" у чијем су складању суделовала сва чула и као артификат који јуриша на сва чула читалаца. Обратићемо пажњу само на "колористичку" димензију Богојевићевих тоталних песама. Бели су камење и легенда; жут је шећер; зелени су стих и мирис (задрхта бујица зелених мириса); сив је покрет слободе; плави су  небо и бодље неба; модри дан и семенка незапаженог дана; црвени су фењери и столица; црни  зрно, љубав, али и глагол шкрипати. У даљини назиремо тракловско поигравање бојама: оне су динамизиране, онеобичене, постају готово "јунаци". Но, ако овде има Тракла, то је дадаизирани Тракл. Метафорика књиге је једна од доминанти збирке, а песник често "активира", унутар песама, и књижевно-теоријске термине. Ако тражимо "кључни" мотив збирке, био би то поглед, али онај који подразумева и постојање унутрашњег ока: гледање ка унутра. Ја се гигантски шири и усркава друге у себе. Богојевићеве песме у прози на трагу су Булијевих, Ратковићевих из Мртвих рукавица, Давичових из Анатомије, Јоцићевих. Има у њима и Лотреамонове жестине из Малдорорових певања. У питању није, наравно, никаква имитација, "огледање", већ стваралачки дијалог. "Прича" кратких Богојевићевих прича није посна, већ опора, разломљена, увртложена. "Траг на обали", сав од динамичких, пулсирајућих глагола, "одјек" је сличне "глаголизације" присутне у Бурлесци Господина Перуна Бога Грома младога Растка Петровића. Не само у њој, налазимо црни хумор налик на онај за којим је трагао у својој антологији Андре Бретон.

            Томпуси и точкови (2003) и Страх од жутог шећера поетске су збирке близнакиње. Мини-циклус "Емајл чистих сандука" присутан је у обема књигама. Богојевић, и иначе, често повезује своје збирке (Томпуси точкови, на пример, из Abolle преузимају циклус по којем је та збирка насловљена). Најпре, индикативан је наслов збирке – Томпуси точкови (Богојевић је веома инвентиван када је о насловима његових књига реч): садржи две анафоричне речи које повезују диспаратне ствари (блискост по звуку, семантичка удаљеност). Њиме се, симболички, наговештава да ће и оно што ће се обрести међу страницама књиге бити налик на лирски рат и мир. Богојевићева књига, јединствена и хомогена онако како то авангардне песничке књиге могу бити, показује на делу – симбиотичко – спајање различитих лирских проседеа, њихова је – амалгамисана – синтеза. (Песник се са макро плана – збирка – спушта и до микро плана – појединачне песме, или оне уланчане у циклусе – на којем, такође, вешто упреда неколике поетске нити комбинујући их тако да се међусобно и сударају и сљубљују.) С друге стране, ма колико то, на први поглед, парадоксално изгледало, можемо говорити / писати и о сваком циклусу збирке као о посебној "књизи" која се не мало разликује од осталих са којима, мрежасто, помично, кореспондира. Добијамо "активну" књигу, збирку-мрдалицу, максимално динамичну: разгибану и разлетелу. Пропету ка небу, растрчану у свим правцима. Неухватљиву. Богојевић несумњиво зна за чувени Новалисов фрагмент по којем "Хаос мора просијавати из сваког песништва." Хаос "просијава" из Богојевићева песништва. Али, то је уметнички хаос, онај без којег врхунске лирике нема, а наш песник је његов – успешни – кротитељ. Он сурфује на лирским таласима. Намерно, грудима јури на материјал (реални, измаштани, из литературе преузет) неопходан за "вајање" песама. Има у његовим поетским остварењима нечег од лирског младићства Растка Петровића. Песме обојице песника – ма колико не наликовале једне на друге – прави су лирски галоп. Богојевић кроти лирску магму, питоми хаос, смирује обест. Лирско клатно Богојевићеве поезије изузетно је зањихано. На једном полу налази се традиционално (додуше, веома "модернизовано) које репрезентује хаику – песнички облик вековима стар, али "разигран" и актуализован у Богојевићевој верзији. На другом полу развихореног лука налази се авангардно. Богојевић је мајстор за балансирање. Демонстрирао је да му непознанице нису лирски "обрасци" које су реализовали експресионисти, дадаисти, надреалисти, конструктивисти (највише Сречко Косовел), сигналисти… Написао је неколико калиграма, служио се типографским рељефом, има заумних песма, бавио се мејл артом… Био је у свим радионицама авангардне фабрике и испекао је занат. Није допустио да га било која од њихових "формула" зароби. Подређивао их је себи, израњао из њих, уграђивао их – исцела или у фрагментима – у свој поетски "систем", комбиновао их, иновирао… Добили смо тако правог неоавангардног лирика. Дејан Богојевић се укључује својом великом књигом (све збирке овога песника, по нама, рукавци су који се уливају у његову magna cartu) у, намерно скрајнуто а резултатима вредно, крило раније српске лирике (Мони де Були, млади Ристо Ратковић, Бранко Ве Пољански…). Потпуно у дослуху с постмодернистичком поезијом (књижевношћу), српски песник прибегава цитатности (цитати су често намерно скривени и приморавају читаоце да крену у лов на њихово налажење и одгонетање). Листа "цитираних" аутора је широка; на њој су и иконе поп културе (нпр. Л. Коен и Џ. Морисон). Наслућујемо ироничност и игривост младог Станислава Винавера. Богојевић се непрестано "одређује" према песништву Бранка Миљковића којег издваја када је о модернијој српској поезији реч. Богојевићеве песме остварене су свим чулима; свим чулима су и "отворене". Доживљавамо их као песме-тела. ЈА у њима нараста / бубри. Читав свет је, персонификовано, оживео. Песник се, служећи се апострофама, братими са оним што је око њега, али и фалусоидно продире у свет. Мрви га, дроби, фрагментизује – не би ли изградио / складао нови. "Технике" су разноврсне: иронија, симболизација, апсурд, надреалистички црни хумор, брисање границе која традиционално дели стих и прозу, музикализација (погдешто и, намерно, рапава) стихова, игре речи, неодадаизам, "спајање" речи и слике, колажи, монтажа… Богојевићеви стихови поседују семантичку амбивалентност, нужну у добром песништву. Наводимо као пример стих песме "Прегршти": Месечина загрева прсте, који се може схватити најмање двозначно: месечина загрева своје прсте, али  и / месечина загрева нечије прсте. Богојевићеве песме, то сневање стиха и конкретних слика ("Порука ветра"), прави су ватромет најразнороднијих поетских слика.

            Песме збирке Само шака (2005) истовремено су и ударац (песмама се, као и шаком, може задланити) и додир(ивање): благи удар, пригушени крик, ехо тишине – како, оксиморонски, у песми "Преписка са Звонком Газиводом", вели сам аутор. Он је сигналиста из сенке. Мирољуб Тодоровић, вођа сигнализма, највећи је иноватор и један од најзначајнијих српских песника уопште и  потпуно је очекивано да сваки српски песник који се упути стазама авангарде мора проћи кроз фазу у којој се нужно опредељује према читавом снопу песничких открића којима је он обогатио нашу поезију. Чини то и Дејан Богојевић, али самосвојно и изузетно убедљиво. У оквиру српске неоавангарде место које он заузима и више је него видно и препознатљиво. Шта нам доноси нова Богојевићева књига? Оживљени неокосмизам, "планетизам". Означити за Богојевића је озрачити светлошћу. И оном тамном, куљнулом из језгра мрака. Заточник је особеног колоризма: песак је љубичаст (истоимена песма), плаво расцветан мирис ("Амплитуде срастања"), црномилећи укус гозбе ("Заклоњена непца жаруља"). Последња два примера – додајемо им и трећи: звук боје жеђи ("Извајани балони") – антологијски су примери за синестезију. Аутор се поиграва лицима: поред Ја, у збирци су присутна и остала. Често је апострофирање. Потпуно у складу са сигналистичком поетиком по којој се реченице састоје из речи које су и засебне монаде, а ове од гласова који су незаобилазни атоми и могу се осамосталити, не максимално радикално у књизи која је пред нама, Богојевић заиграва / зачиграва и звучну раван. Његова поезија налик је на оживљену и поетски исткану идеју Бодлерове песме "Везе". Све је (односи се то на гласове, речи, стихове, песме, оно о чему је у њима реч) у вези – синестезијској и значењској – са свиме. Одатле до онеобичавања стварности у којој јесмо потребан је (да ли је чак и то неопходно?) тек један корак. Но, Богојевић не бежи потпуно у алогичност. Његове песме су, најпре, снови. Оне су одсањане. Богојевић је српски песник који зна да снива песме, а када је о лирском сањању реч тешко да има праве премце. Притом, сновна мелодија јесте и језична (матерња) мелодија. Богојевић, као и Мирољуб Тодоровић, успева наш језик и да "омладосни" и да "разјари", да га омладошћено разјари. Гласови, речи, слике дозивају се и привлаче у његовој поезији. Увлаче се у сновне кошуљице. Његове песме (још) увек јесу симбиоза значења (ониричког) и звучања (експресивног). Довољна су само три примера: Сравни дивљим вранцем ("Удес ведрине, III"), крезубе зебе ("Извајани балони") и Песак са плаже / Или плажење / Коралних спрудова ("Плажења") – да би се уочило "звучно" умеће Богојевићево. Богојевић у песми "Песак је љубичаст" говори о замрзнутим сликама. Тешко би се његове песничке слике могле "покрити" таквом одредницом. Пре бисмо их могли назвати вихорним. Њима вибрирају речи понорне ("Амплитуде срастања"). Динамичност се остварује не само употребом експресивних глагола и кинематографском техником поетске монтаже, већ и "разигравањем" предлога. Али и – "феноменолошким“ – брисањем границе између спољашњег и унутрашњег: тело, на пример, не плеше, већ Плес / урања у тело ("О ексер"). У Богојевићевим песмама биће зуји. Оне су пуне епифанијских набора. Његова песма одједном се суноврати у онеобичено које је овде рукопис оностраног. Цитати су прикривени, дати у праменовима, "дубински": алузије су на доживљено приликом читања и ишчитавања. Његова метапоезија – алудирамо на њену експресивност – јесте метак-поезија. Она је егзистенцијалистичка. Потпуно на трагу знаменитог данског мислиоца Сјерена Кјеркегора. Говори о егзистенцијалном које је есенција Бића. Говор је из сржи, прави – поетски – сржни говор. Певање је овде говорење е да би се било / постојало. Говор је то изнутра, из самих ствари, појава. Речи које одзвањају овим песмама као да нису праве речи, већ њихове сенке. У језгру се скрива оно што криком, из страха, проговара.  У песми "Узенгије гиздавих облака" сам песник овако "описује" своју "позицију":

            Дејан Богојевић држи у рукама

            Књигу о последњој зори

            Обронцима крхотине есенцијалне вредности

            И све то попут магије

            Претвара се у још један мит

Тај песнички мит сведочи о авангардној поезији која се, после праска, буке и беса, премеће у сладосно врцање и млазање зреле, помало утишане, но и даље несумњиво антитрадиционалне и борбене, лирике.

                                                                                     

            Готово да и не знам звучнију књигу свеколике савремене српске књижевности од Антидемантија (2005, 2007, 2009). У њој је све било, и остало, звук. И боја се озвучила. И мирис. И мисао. И емоције. Није то једино у чему је велики експериментатор Дејан Богојевић кренуо својом, својеглавом, песничком стазом. Његова књига несумњиво јесте ходање по наоштреном бријачу, оном који грло тражи, једнако као и грло њега. Модерна до сржи, најмодернија јер најексперименталнија, у читавом разгранатом Богојевићем опусу, она, кликтава, измиче свакој жанровској одредници. Најбоље је „покрива“ сецесионистичка слика Густава Климта која краси корице њеног првог издања. Као што се Климтове слике састоје из фрагментарних љуспица, пазли (и унутрашњих), једнако је и Дејанова књига андрићевска (мислим на Драгослава, не на класичног Ива) сваштара. И у њој се подједнако и скрива и открива. Игра и проиграва. Пева кроз загрцнути смех и опевано иронично поткопава. Најразигранија Богојевићева књига уопште, у исти мах је и основна његова књига (нимало случајно управо њен тираж се триплира), сама срж његова певања. Они који је прочитају, убеђен сам, схватиће како би певао данас, у двадесет првом веку, стражиловски Бранко. Антидеманти је Десанка Максимовић опевана Булијем, али и Мони де Були у Десанкиној одори. Црно бела, и бело црна, колажна збирка која међу својим корицама збира приватно (посвете књига), цитате из критичких текстова о аутору, али и оне преузете из песама Десанке Максмовић, Отона Жупанчича и Монија де Булија, каишеве стрипа, цртеже, један (анти)есеј (треба ли написати – о Булију), аутоматске текстове, песме у прози, кратке приче, песме, хаику песме, лирске епифаније, поетске снимке, сигналистичке песме, стиховане дневничке белешке... Поједини њени фрагменти подсећају ме на успешне пастише (мајстор ове технике био је Марсел Пруст). Довољан је цигло један пример. Изврсна кратка прича „Траг на обали“ испричана је у једној јединој, сасвим налик на оне Растка Петровића из Бурлеске Господина Перуна Бога Грома, реченици. Иза многих Богојевићевих стихова и реченица „чучи“ Мони де Були. Аутор о којем пишемо спаја вешто неспојиво: (нео)дадаизам са (нео)надреализмом. Готово да и не знам (понављам се) надреалистичкију књигу у свеколикој савременој српској књижевности (ово је опетовано моје понављање). Богојевићева књига је и за читање и за гледање. И за срце и за душу. „Кушање“ и стихова и прозе (испитивање њихових граница, ако тог чуда уопште има), у исти мах је и брушење и стихова и прозе. Писање за Дејана Богојевића налик је на плетење. И оно паучине. Пауковско. Оно које нам омогућава да речима продремо и у кљунасту тишину („Ткиво ненаписане песме“). Не смемо да заобиђемо наслов: демантовано се ништи. Описује се круг. Змија је себе ћапила за реп. Но, где се стигло? Тамо одакле смо пошли? Нигде? На нови почетак? Свако мора одговор потражити у себи.

            Рана, реч и песма (2007), заједничка песничка збирка с вођом српског сигнализма, Мирољубом Тодоровићем, показује сасвим отворено како је млађи песник прави, и остварени, вођа новог таласа сигналистичких аутора. Он то јесте не само када је поезија у питању, већ и читавим својим књижевним и уметничким опусом. Одавно се двојица генерацијски далеких песника нису овако "нашли". Одавно сигнализам није показао да је толико жив и да у њему кључа поетска магма. Богојевић је могао да бира и одлучио се за оне своје песме које највише наликују на апејронистичке сигналистичке песме, али је и тада остао свој и особен. Доказује да је у стању да одсања сваку песму, нудећи је нама, читаоцима, као отисак, радосни, лирски узвихорени, саме душе. Како изгледа "слагање" слика, њихово ужлебљивање у оне које за њима следе, али и остављање –  попут трна – делова истих у онима које су им претходиле, илустроваћемо навођењем једне изузетно успеле песме –  "Бедра зоре":

            Чуда сопства. Слом сводова.

            Уланчане приче надрастају

            леднике. Ледници свести.

            Као мирис вође.

            Препознају се капљице чуваркућа.

            Очајне двери. Веђе басамака.

            Између граница камен. Жеђ.

            Последњи лахор догорева.

            Развејано зузукање

            измрзлих погледа.

            У тој бајци.

            Задрхтало гнездо. Дочекују ме бедра.

            Као беле зоре.

            Ненаписане песме (2007) итекако су написане песме. Оне откривају како надреализам сенчи сигналистичко у Богојевићевој поезији. Његов сигнализам сигнализам је надреалисте који заборавио није да надреалиста до сржи јесте. Притом је песников надреализам надреализам посебног кова. Права илустрација како он данас може да изгледа, ослобођен свих оних натруха које су у песничкој прошлости довеле до великих заблуда и огромних промашаја. Богојевић зна, а морали бисмо и ми то да прихватимо, како кључни српски надреалисти нипошто нису они о којима је у Сјајном друштванцету Радован Поповић прибележио коју, већ, можда уз младог Давича и понеки поетски блесак Душана Матића, пре свега, млади Растко Петровић, такође млади Ристо Ратковић и – без остатка – Мони де Були. Читав циклус „Халапљиве чегртаљке“ састоји се од песама које имају као мото стихове скрајнутог песника Златних буба. Богојевићеве звучне игре речи необулијевске јесу. Наводимо само један пример: Још један одан дан / Још једна спретна стрела („Иза угла“). Песник Ненаписаних песама тврди како нема игре ван поезије („Измаштани пропелери“). Његова књига је с разлогом пропраћена илустрацијама Марка Шагала. Тако се читаоцима упућује сигнал да онирички симболичко-надреалистички модел сликања знаменитог руског сликара можемо откривати и у песмама српског песника.

            Преливи, отисци... (2009) доносе, као други циклус, "Чаробни стећак", читав Богојевићев песнички (у)део из заједничке књиге са Мирољубом Тодоровићем, Рана, реч и песма. Оно што је речено за ту збирку мрежи и остале циклусе који се налазе у, засада, последњој Богојевићевој песничкој књизи. Могли бисмо ову збирку узети и као својеврсно свођење песничког рачуна: зрели песник сумира шта је досад испевао, показује различите "моделе" властита певања (у последњем циклусу то су кратке, поново епифанијске, песме у прози), демонстрира овладано умеће, показује како се и у авангардном – надасве надреалном, али на онај начин на који су Бретон и његови следбеници видели поезију као једину праву књижевност, прихватајући остале књижевне родове само онда када су се и ови у поезију преобраћали – могу, уз напор који сваки прави читалац поезије мора да учини како би само срце лирског закуцало пред његовим очима, усред његова срца и његова ума истовремено – изнаћи листови умља и цветови безумља без које праве, модерне, лирике уопште и нема. Пулсирање унутар песничких слика поткрепићемо само једном, изабраном из сјајне песме "Реликвија сна:

            Сањиво дотичем углове мрачне собе

            Нехотице залутало сунце пулсира

            Као бодеж у младом стаблу

Нимало случајно, песник је у овој збирци "опевао" три слике тројице сликара чији су се светови амалгамисали у његову песништву: Хијеронимуса Боша, Винсента ван Гога и Салвадора Далија.

           

            Три избора из Богојевићева песничког стваралаштва (од којих прва два "покривају" само поезију, а трећи целокупно његово литерарно дело), сачинили су Срба Игњатовић и Душан Стојковић. Други је сачинио два (други и трећи); иницијални припада Срби Игњатовићу: Пет кругова ватре (2004), То плавооко небо (2005) и Пре песка (2006).

           

            Дејан Богојевић је несумњиво је један од најпродуктивнијих наших песника уопште. Његово песниковање прави је ватромет књига: збирка збирку стиже. Дешава се притом оно, што нипошто није правило: квалитет прати квантитет. Као да аутор живот у потпуности изједначава са поезијом којом дише, и то пуним плућима. Има нечег давичовског у том непрекидном даривању, бомбардовању лирским – и муњама и дугама. Све прашти док се ова поезија ствара; све прашти и док се она чита. То читање нипошто није индиферентно, мирно урањање у стихове, већ борба, рвање, жесток окршај после којег читаоци остају рањени: прегршт лирског иверја заболо се у њихову душу. После читања Богојевићевих песама – нема већег признања за неког песника – не можемо остати онакви какви смо били пре него што смо се тога читања латили.

Авангардност Дејана Богојевића, аутора који не скрива да му је литерарни узор неоправдано скрајнути Мони де Були, авангардност је посебног кова. По много чему издвојена и самосвојна. Свака права авангардност и мора носити печат свога творца. Они авангардни уметници који не поседују властити стваралачки жиг нестају заједно са групом, покретом, правцем којем су припадали. Остају само најбољи и најоригиналнији. По нама, писац о којем пишемо од те је литерарне феле.

            Дејан Богојевић је, по мени, непризнати ''вођа'' песничке генерације рођене осамдесетих којој припадају и Драган Хамовић, Гојко Божовић, Наташа Жижовић, Ана Ристовић, Дејан Алексић, Ненад Јовановић, Иван Правдић, Драгана Буквић, Томислав Марковић, Марко Вуковић...

            [Савременик плус, бр. 195–196, 2011, стр. 92–104]

СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ ЈЕДНОГ ПРОЗНОГ ПИСЦА

            Дејан Богојевић (1971) књижевни је полихистор. Пише песме, хаику поезију, приповетке, кратке приче, романе, драме, есеје... Уредник је неколиких часописа, издавач, врстан антологичар. Уз то, и сликар и стрип цртач. На први поглед, изгледало би да је пред нама уметник који, расипајући своје креативне моћи на разне стране, не успева да се центрира. Историја уметности, међутим, учи нас како постоје, у најмању руку, две врсте уметника: они који много и они који мало стварају, они који се држе – ако су писци – само једног (ретко два) жанра и они који не допуштају да их жанровске поделе омеђе. Богојевић, као и, на пример, Оскар Давичо, Десанка Максимовић, Мирослав Јосић Вишњић и многи други, прикључује се другој групи. То није нипошто мана. Он пише и много и разноврсно, и чини то добро. Проблем који се ту јавља састоји се у томе што се оно што он напише не чита, сва је прилика, довољно и не чита, сасвим извесно, довољно пажљиво. Два изборника његових песама, Пет кругова ватре (2004) и То плавооко небо (2005), омогућују знатижељним читаоцима да се у довољној мери упознају с најбољим што је Богојевић даривао, и не само савременој, српској лирици. Ево прилике да нас, додуше не изабрано но збрано, његово прозно стваралаштво, Скица за портрет једног света, увери [после изузетно сажетог избора његове кратке прозе у  антологијском избору из целокупног његовог дотадашњег књижевног опуса Пре песка (2006)] како је он подједнако прави мајстор и када је проза, надасве кратка, извесно и кратка кратка, у питању.

            Наслов може да нас завара. Не нуде нам се скице, већ заокружена, макар и минијатурна, остварења. Има их, и када је о раним радовима нашег аутора реч. Треба напоменути да се заправо и не може уочити разлика ако на тас ставимо она отварења која су настала у пишчевој раној младости и она која су управо сада изашла испод његовог пера (или се, ова друга, стуштила – сасвим свеједно – из компјутера). Дејан Богојевић није имао потребу да се мења пошто је на самим почецима свога прозовања открио оно што је њему најближе и краткој прози најдрагоценије. Није му младост натоварила баласт неукости на леђа те није ни имао потребе да га се успут ослобађа. Неколике прозне књиге Дејана Богојевића нудиле су нам и досад прилику да завиримо у прозни свет, свет прозе који он портретише. У неколиким меланж-књигама било је и прозних остварења. Неколике прозе биле су расејане по књижевним часописима и листовима, а неке се појављују у књизи која је пред вама по први пут. Шта је то што њиховог аутора чини препознатљивим и значајним савременим прозним српским писцем? Најпре, и највише, неспутана стваралачка слобода. За њега је свака међа, и литерарна, нешто што асоцира на жице које окружују и робе концентрацоони логор и оне који су у њему. Његова проза не познаје стилистичке преграде, фиоке и фиочице. И реалистичка (најмање), и експресионистичка, и дадаистичка, и надреалистичка (понајвише), и постмодернистичка је. И не ретко њихова комбинација, таква да се проценат присутности њихових одлика непрестано мења. „Покрива“ најразличитији спектар могућности која кратка проза уопште нуди. Поред развијене новелете „Психијатар“, неколиких циклизираних прича, мало „продужених“ кратких прича, одломака из досад јединог ауторовог романа Ив и До, пред нама је читава „азбука“ најкраћих прича. Ту су: аутоматски текстови, апсурдне мини приче, епифанијски блесци, лудистичке приче, оне које су „дијалошке“ (неколике од њих су прави бекетовски прозни „комади“), приче створене техником снова, сневници, али и дневничке белешке, ноћни записи који су били рефлекси наших ратних ноћи и много тога још. Богојевић зна да се и растковски реченички п(р)оигра. Често „ломи“ своју прозу ударима и ударцима кратких, непотпуних реченица, али зна да употреби и оне, запетама богате, пуне интерполираних, које броде сновиделном траком, оцртавајући њима, у исти мах, неколике и емоције и мисли пуне сновних жилица, јер сан им је и полазиште и долазиште. Као и са реченицима, Богојевић се поиграва и са граматичким лицима. Неколики „јунаци“ селе се из прозе у прозу. Писац се толико вешто служи поентом (она, учестала, постала је права гиљотина за, и не само српску, кратку прозу) да се она изузетно ретко приметити уопште дȃ.

            Скица за портрет једног света заправо је – вратимо се још једном  наслову – скица једног нужно фрагментизованог (времену у којем јесмо као да нисмо, и нисмо као да јесмо, једино, може бити, примереном) роману. Тај „роман“, пун бодљи и сновних трнова, портретише свет који сањамо док живимо на јави и онај који живуцка у нашим сновима. Једини у којем за нас, често измештене из самих себе,  места има.    

            [Дејан Богојевић, Скица за портрет једног писца, Алма, Београд, 2010, стр. 233–235]

           

МИСАО И СРЦЕ ПРВЕ ОРГАНСКЕ ПЕСМЕ

            Авангардност Дејана Богојевића авангардност је посебног кова. Најпре, по томе што је, као и она творца сигнализма Мирољуба Тодоровића, незаустављива, дуготрајућа. Иако, по дефиницији, авангардист релативно брзо од авангардности одустане, а не ретко у право наручје антиавангардног склизне, песник о којем пишемо то не чини ни случајно. Потом, он "покрива" неколике уметности, готово подједнако успешно, што се веома ретко дешава. Коначно, не либи се да се бави и оним што је еонима удаљено од сваке авангардне поезије – хаикуом. Но, ту изненађењима није крај. Авангардност Дејана Богојевића је вртложна. Њу не држи место. Она се сваког ограничавања, спутавања, задовољавања постигнутим клони. Парадоксално, могло би се прибележити како је авангардност писца и сликара о којем пишемо авангардност која са авангардношћу ратује. Не ништи је, већ је непрестано искушава, преображава. Тако је могуће да он напише "Прву органску песму насталу у Србији". Тиме указује још једном како је његова уметност, како је његова поезија, свечулна. За разлику од многих, готово свих, песника, он нема чуло сироче. Поезија је, по њему, и визуелна, и аудитивна, и олфактивна, и густативна, и тактилна. Једнако, и психолошка. Таква је и када је органска. Пишући прву органску песму, песник пред нама подастире поетику коју она заговара. Она је, подједнако, афирмативна и негаторска. Одређујући шта се том песмом не жели, и не може, постићи, вели се како она није ни сонет, ни катрен, ни хаику (намерно се најчешћа строфа умеће између две песничке форме). Одбацују се сва унапред задата правила и заговара неспутана слобода. Додаје се како не пева о естаблишменту / ни о лошем положају радника. Ако се тако тврди како она нема социјалну и критичку димензију, значи ли то како су све остале теме оне са којима се она може ухватити у коштац? Одбацује се свако цизелирање, глачање – остаје без додатне прераде, пресна. Пошто је њен тираж мали (песник се понаша као да је, попут обичаја у давно прошлим временима, песма једнака читавој књизи), ње неће бити на сајму на штанду. Шта је оно што ће органска песма бити? Најпре, у интелектуално здравом окружењу деце, постаће наивна (у шилеровском смислу те речи), дечје лудистичка, стриповна, разиграна. Но, све је код Богојевића истовремено антиподно, двополно. Дечје и црвљиво, смежурано у исти мах. Органска песма, лишена облина, биће довољно чулна својом интелектуалношћу. Њена смежураност и црвљивост је само иронично онеобичавање е да би се објаснило како се њоме неће позабавити управо таква, смежурана и црвљива, књижевна критика. Здраве, органски здраве јабуке нема без црва. Зашто би било такве песме? Савршене, идеалне лепоте – по Игоовој теорији гротеске – нема без примесе ружног? Лепота и ружноћа се најлакше смешане пију. Зашто би органска песма бежала од тога? Њена лепота не мора, и не сме, бити спољашња, видљива. Она мора својим унутрашњим сунцем, скивеним, да зрачи. Ако ће је критика "прескочити", неће то урадити читаоци. До њих ће допрети без икакве пречице. Зариће им се право у срце, равно у мозак, јер – пошто је прохујало време намерне и досадне херметичности – њен је стих резак  / мисао брза – поука јасна. Написано има двоструко дно: и јесте и није тако. Нема ниједног Богојевићевог исказа који није заоденут иронијом. Најјасније, по њему, јасно је само када се напором  и трудом до јасности стигне. Није јасан црв који се у јабуци крије. Није јасна сама јабука. Јасни су, симбиотички спојени, срасли, живи, пулсирајући, и црв и јабука. Црв у јабуци. Јабука са црвом. Иронијски се вели како се органска песма служи... искључиво у пресном стању. Оно што је, као хранљиво нешто, као сушту храну, конзумира гладно (је) срце читаоца. Прва органска песма настала у Србији песма је која се рађа управо тим додиром, пољупцем, ње саме и огладнелог читалачког срца. Песник је тај који храни читаоца. Читаочево срце куца његовом песмом. Стога, прва органска песма бива и последња органска песма. Као што је дадаизам захтевао да се пише за тренутак у којем се јесте, тако и она јесте зато што јесте само док јесте. Управо зато је и јестива. Јестујуће јестива. Као и све што се у сласт смаже.

           

                                                                                                             

ПРОГОВОР ИЗ ПЕСНИЧКОГ НОВОЈЕЗГРА

            Српска поезија веома често је налик на стармало чељаде недодирнуто новим, и свежим, струјањима. Потпуни традиционалисти, старомоднији и од јучерашњих и прекјучерашњих старомодних, воде у њој коло. Но, Богу хвала, и у њој постоје песници који доносе – послужимо се Игоовом опаском датом приликом појаве Цвећа зла Шарла Бодлера – нови дрхтај. Оливер Милијић (1973) је несумњиво један од њих. И међу модерним песницима постоје они који су то мање, као и они који су то више од других. Песника о којем пишемо убрајамо у другу категорију. Могуће је сасвим да се његова збирка неће читати много, али ће због тога губити, и изгубити, они потенцијални читаоци који се ње не лате, једнако као и они који се уплаше модерности коју она доноси. Наши критичари као да су заборавили како изгледају Рембоови Боравак у паклу и Илуминације или Малармеово остварење Бачене коцке. О дадаизму и надреализму да и не говоримо. Ако они не знају, Оливер Милијић итекако зна. Он је један од ретких, а правих, неодадаиста које српска поезија у овом тренутку има. И сам Милијић, индиректно, показује како више цени наше дадаисте од наших надреалиста. Међу другима, кудикамо више оне које ови други нису хтели да приме у свој "кружок", или како Поповић каже друштванце,  него њих саме. Посебно, и заслужено, Риста Ратковића.

            Ранија Милијићева збирка звала се Заблуд(н)е (1994). Песник уређује арт фанзин Вирус. Језгро. Икона. По њему је и насловљена збирка о којој пишемо.

            Наслов збирке је довољно индикативан. Творе га три именице. Рубне су антиподне: вирус и икона. Притом прва циља и на (хипер)модерно – компјутеризацију (указујући како и она није сама по себи оно што би без икакве резерве могло да се прихвати оберучке), а друга на традиционално, али и сакросантно (указујући како ни оно што је прошло – под условом да се то икада и збива, када је о правој уметности реч – не пролази једном за свагда). Но, икона је и компјутерски појам. Може ли ново значење неке, било које, речи сасвим да потре оно које њено изворно значење јесте? Сам центар, по логици ствари, јесте језгро. Милијићева збирка покушава управо ту, средишњу, језгровиту, позицију да запоседне. Њен творац зна да из авангардно прошлог (ако авангарда, фениксовском рађању и препорађању непрестано склона, икада пролази) очува оно што је отворено ка будућем, увек у најави, још не дошлом. Права књижевност сасвим је налик на уробора, онога који грицка властити реп. У сваком Џојсу има и Хомера. У сваком Броху и Вергилија.

            Збирку отварају вишестубичне песме. Њихова вишестубичност вишестубичност је особене врсте. Ризомска. Не може се предност нипошто дати једном лирском ступцу у односу на онај други. Оно што је исписано десно преселиће се у некој другој песми лево. И vice versa. Стихови ће постати једна лутајућа, намерно нецентрирана, лајтмотивски покретана, помало усплахирена, сасвим динамична, и експресивна, стиховна маса која, својим кружењем, враћањем и одскакањем, ускакањем и прескакањем, малим и нијансираним, варијантним, променама, открива како куца песничко било, како струји лирска крв. Имамо песме организме. Мигољиве живе. Снимке унутрашњег немира без којег праве поезије нема. Милијићеве песме читају се разнокрако. И ред по ред. И стубац по стубац. И различитим ишчитавањем онога што је организовано у стиховне целине. И унакрсно. И исцела. И на махове. И уз застајкивања када се нешто цитира. И цитирано интерпретира. И сударањем цитираног са певаним. И сударањем понуђеног са одсневаним, домаштаним, асоцијацијама побуђеним, и пробуђеним, у самом  читаоцу. Ако ове песме језгро имају, оно, нападнуто стваралачким вирусом, не разарачким компјутерским –  никаквог језгра нема. Или, боље још, оно се налази свукуда. Нема центра, али нема ни рубова. Песма је све-песма. То исто и читава збирка постаје: једна песма која, ваљајући се, настаје.

            Поновљене су исцела неколике песме. На пример, она насловљена "Метастаза речи". Јесте ли то метастаза сама? Она до које се приспева када се вербално папагајише? Када се и до „мисаоне“ папагајизације пристигне? Јесу ли исте песме на другим, другачијим, местима у збирци исте песме? Има ли истости уопште? Или су оне, или смо ми које су оне – само – рембоовска, другост?

            "Језгро" прве песме збирке "You tube poetry" могли би бити стихови исписани болдом. Приметна је њихова хуморна и критичка димензија. Доносе обрачун са масовном културом, телевизацијом, квазиинтернетизацијом, медијским заглупљивањем. Нимало случајно, у тој песми налећемо и на следећу „дефиницију“ постојања: Вирус / логос / постаде / тело.

            Оливер Милијић не кроти песму. Допушта јој да иживи своју страсност. Открије, и отелотвори, своју – поетску – жудњу. Еротско које се гнезди у језгру Милијићева певања омогућава песми да се очули, да се засвечули. Имам утисак да наш песник стално погледује у теоријске, у бити песничке, текстове Ролана Барта.

            Ударна, критичка, песничка слика ових песама је она по којој су метафоре лажне лажи / истинскије од истине ("You tube poetry"). Али то важи (свака слика у Милијићевој поезији је амбивалентна, са дуплим дном) за језик квази-слике. Оне која допире из комерцијализованих до даске, пинковских, љубичастих, уживо сниманих тв шоу програма у којима је све намештено и лажно до крајњих могућих граница. И испод њих.

            Песме су пуне експресивних, потенцијалних, неологизама: вириште; вртибог; вртлогбог; гнездиште; заборавиште; затворник; зачовечити се; збитак; змајчица; изродитељ; изумњак; колодвориште; кружиште; лобањиште; немица; оплодиште; питалиште; плодивода; полудница; понориште; поноћиште; савладар; сањарник; тајниште; трагати га; трореч; химеријада; човечиште; чудилиште; чудомора. 

            Ту су и речи из других језика: енглеског, руског, бугарског, чешког, грчког, латинског, словеначког, (особеном ијекавизацијом) хрватског. Но, нема језичке вавилонске пометње. Милијић, који је и један од најистакнутијих сигналиста новије генерације, на самом крају збирке, као својеврсни песнички бонус, поклања графичку песму оформљену, на вербалној равни, из делова раније присутних песама. Уводи тако у игру и планетарни, универзални поетски језик који уклања све међе и уметнички збори особеном симбиозом неколиких уметности.

            Песник се указује и као флуидни цитатни песник. Веома је широко његово поетско братство. У њему су и Сократ, Томас Хобс, Браћа Грим, Жил Верн (једна се песма, хуморно, зове „На путу око полусвета“), Десанка Максимовић, Франц Кафка (уместо Јозефа К. пред нама је Јозефина К, а њено име преузето је из познате Кафкине приче „Певачица Јозефина или народ мишева“), Самјуел Бекет и Чекајући Годоа [није ли сваки модерни, одистински модерни, песник Годо који ишчекује Годоа, није ли он Уробор –  Годо / мисао, / која се топи ("И кад умремо...")], Левијатан Риста Ратковића, дадаисти [једна је песма насловљена „Дада (коњ запаљених крила)“; песник је опегазио реч по којој је читав правац добио име а која би, додуше само по једном тумачењу, могла да значи и „коњић“] и Артур Краван међу њима, Борислав Пекић, Петер Хандке (један Милијићев циклус је, комбинацијом наслова Пекићеве новеле Одбрана и последњи дани, истоименог албума групе „Идоли“ и Хандкеовог кратког романа Голманов страх од пенала добио наслов „Одбрана голманова и последњи дани, визуелни приказ“). Али и Апокалипса, југословенска химна „Хеј Словени“, Весна Змијанац, стихови из песама Дарка Рундека, Зорана Предина и „Екатарине велике“. Али и шпанске сапунице, љубавни огласи, савети...  Милијићеве песме, пуне анафора и осталих звучних фигура, неухватљиве у свом преметању, и дометању, лирске су играљке, разлетеле асоцијативне, али – не и ретко – и философске, игре.

            Седмоделни текст без наслова који претходи графичкој песми грађен је на начин игре глувих телефона. Кренуло се од текста на српском да би се он, наизменичним пресељењем у енглески па потом српски језик, и тако редом, преметнуо у нешто сасвим различито од онога од чега се кренуло. Но, и то је поезија. То је поезија. Стихови се могу пре – водити једино тако што се изравно не преводе. Сваки песнички превод мора да буде оригинал или није поезија. Не постоји оригинал фалсификата. Путовање у поезију је путовање кроз поезију.

            Несумљива је оштрина Милијићевих песничких слика. Урањање једних у друге. Њихова назубљеност. Хуморност. Атак на метастазу речи која је завладала модерном српском поезијом: све се може рећи о свему тако што се ништа неће рећи ни о чему. Што бољи, по критичарима, типични српски песник је све немљи. Прави ћутник. Но, не витгенштајновски, онај код којег ћутња / мук суштинскије проговара од самог говорења, већ онај који се у њу склања јер до речи није ни доспео.

            Оливер Милијић није, ни по чему није, типичан српски модерни (не)песник. Његова поезија је само његова. Ова одлична збирка учиниће све што је до ње да она постане и наша.

            [Оливер Милијић, Вирус. Језгро. Икона, Културни центар Сврљиг, Књижевни клуб "Бранко Миљковић", Књажевац, 2013, стр. 68–73]