Saturday, September 26, 2015

О Илији Бакићу







ПРОЗНИ NOVUMI ИЛИЈЕ БАКИЋА


            Сигналистичка проза нипошто није једнолични корпус прозних творевина. Сваки сигналиста који се прозом бави пише на свој, од других сигналиста сасвим различит, начин. Важи то како за прозу оца сигнализма Мирољуба Тодоровића, тако и за ону коју стварају (или су стварали) Миливоје Анђелковић, Богислав Марковић, Слободан Шкеровић, Илија Бакић, Дејан Богојевић. Анђелковићева проза је надасве интернетска, Тодоровићева визуелна, шатровачка и хуморна, Бакићева критичка, апсурдна и сатирична, такође покадшто особено визуелна, Шкеровићева научнофантастична на посебан начин, Богојевићева делимице надреална, „зенитистичка“ и „дадаистичка“. Марковић, врстан новелист, уградио је – попут Владана Деснице или Милорада Павића, на пример – читаву серију својих прича у своја, једнако врсна, романсијерска остварења. Мирољуб Тодоровић је, поред ванредних хуморних шатро-прича, које имају „покретне“ јунаке (оне који се селе из једног текста у други, те чине ову прозу фрагментизованим шатро-романом у настајању), недовршеног визуелног романа Апејрон, писао и шатро-романе који су, заправо, такође особени циклуси прича. Богојевић је, поред кратког романа Ив и До, и нешто дужих прича, мајстор кратке кратке приче. Шкеровић је стартовао збирком кратких прича, а наставио као писац поетских СФ романа и творац једног од најбољих (по мом суду – најбољег) СФ романа који уопште имамо Шаманијада.

            Илија Бакић (1960) је прича за себе. Најпре, његово прозно дело најобимније је, узму ли се у обзир и остали сигналистички писци. Објавио је пет приповедачких збирки: Доле, у зони (2000), Јесен Скупљача (2007), Наставиће се (2009), У одвајању (2009) и Багра дише (2009). Прве две књиге садрже одабране приче; прва, у избору Зорана Стефановића, електронско је издање. Новела Ја, Разарач појавила се 1998. године. Штампао је и шест, односно седам, романа, пошто је уз Лед, у истој књизи, штампан, такође кратак, роман На сателиту: Пренатални живот (1997; 2005), Нови Вавилон (1998), Лед (2010), Мудријаши, свемирска пуцачина, ујдурма (2012), Футуриста у одступању или Унезверијада (2012) и Перфектни перфект (2013). [1]
            Потом, његов прозни опус најразноврснији је, узму ли се у обзир сва прозна остварења свих сигналистичких писаца.
            Најзад, иако је Шаманијада Слободана Шкеровића најбољи роман који је српски сигнализам изнедрио, Илија Бакић је најбољи романсијер овог књижевног покрета. Његова краћа проза, уз шатро приче Мирољуба Тодоровића, најбоља је сигналистичка кратка проза.

            Сасвим неочекивано и неуобичајено, Илија Бакић као приповедач стартује интернет издањем изабраних прича – Доле, у Зони (2000). Књига, коју је приредио Зоран Стефановић, садржи шеснаест прича: „Колевка“, „Јесен скупљача“, „Кошава“, „Доле, у Зони“, „Бегунци, крв“, „Ајдуци“, „Антарктик“, „Браћа по лицу“, „Крв ђубретара“, „Висока орбита“, „Сликовница“, „Очи Јануса“, „Трагач“, „Истините лажи о Рату светова“, „Последња топлота“ и „Више од 90 фрагмената повратка“. У Јесени Скупљача (2007), биће прештампане: „Јесен Скупљача“, „Сликовница“, „Кошава“, „Колевка“ и „Више од 90 фрагмената повратка“, у Наставиће се... (2009) „Истините лажи о Рату светова“, у У одвајању (2009) „Очи Јануса“, „Браћа по лицу“, „Висока орбита“ и „Трагач“, а у збирци Багра дише (2009) „Доле, у Зони“, „Бегунци, крв“, „Ајдуци“ и „Крв ђубретара“. Преостале две приче остаће за сада само у електронској форми презентоване читаоцима.

            Јесен скупљача је збирка различитих СФ прича која показује шта све, тематски и композиционо, као маг научнофантастичне прозе, Илија Бакић може да изведе. Он не запоставља ни, научнофантастичном проседеу прилагођено, психолошко мотивисање поступака јунака својих прича.
            Прича „Међу динама“ поетичка је на „номадски“, постапокалиптички научнофантастичан начин. Песник Ктан, њен главни јунак, налази се у хорди коју предводи Нимас звани Псето. Ктана последњи опомене како песма мора бити  “и нешто више од описа“. Овај узме свете гљиве да би се довољно лирски узнео. Види следећи призор: „Жена је проклињала демоне на коњима и смрт коју су носили у звиждуку, проклињала себе што се није подметнула под најближу оштрицу, проклињала светло и мрак“, и напише песму. Ова му спасе главу. Ктану робиња која брине о њему – управо она извориште је песме која га је сачувала у животу – открије велику тајну, али је он неће моћи никоме испричати пошто је, док је занесено на коњу слушао њену причу, пао на земљу и прегризао језик, а неће моћи ни да је пренесе песмом јер је поломио прсте обе руке. Поетичка порука је очигледна: најтајанственија, најбоља, суштинска песма остаје занавек неиспевана. Може трајати само у свом творцу. Неисказива је неопозиво.
            Изузетно су кратке приче „Свод“, „Кошава“, „Колевка“ и „Сликовница“
            Експресионистичка је, углавном кратких, експресивних и динамичких реченица, поприлично налик на приче Момчила Настасијевића, прича „Гној“, из које издвајамо следећи прозни пасаж: „Велико трупло села... [...] ... оно се истрошило, појело само себе... [...] Млаке, тупе струје гамижу кроз садашњу и надолазећу мрцину.“ 
            „Више од 90 фрагмената повратка“ (главни јој је јунак Хвак) прича је која се никако не би смела заобићи. У њој се међусобно „сукобљавају“ метафоричке и натуралистичке слике, динамичке и једне и друге: „Има још сласти у праху срца“; „Тишина, без таласа, зашуми“; „Под мутним светлом које се исцедило из неба...“; „режање грмљавине“ (јунаци ове прозе, иначе, говоре једино режањем); „Онда браћа устају, лавеж се проломи, и јуре тамо где је кобила лежала. Најбржи је млади брат. Он стигне и зграби постељицу, отресе велике муве и тврде бубе са ње и гризе. Заостали га стигну и грабе крвави комад а он их гура, режи, кези зубе па се окрене и побегне. Један старац пође за младим, споро, залаје, одговори му режање, окрене се, врати и умочи прсте у бару крви и слузи и жедно их олиже“; јунаци се (само)хране куглама које им расту на стомаку, а главни јунак Квак је појео и рођеног брата Клока; „њуши тупи мирис воде“. Сасвим растковске[2] су реченице које се састоје од самог набрајања, кумулације, експресивних глагола: „Устане, окрене леђа провалији, режи, окрене се, стисне песнице, лупа табанима и врисне. Усне се поцепају“ и „Он режи, гракће, лаје, цвили, рже, њишти, јечи, плаче, стење речи“. У њој, и не само у њој, описан је бекетовски свет, онај који настаје после Апокалипсе. Но, док су Бекетови јунаци слабо покретни, умртвљени, обезљуђени, Бакићеви су разлетели, поживотињчени.
            У причи по којој је књига насловљена – „Јесен Скупљача“ – наратор / причач, који је раније бацао децу – деформисану, прекобројних прстију, трооку, двоусту... –  великој води, сада је међу старцима и држи се за грану, чекајући да отпадне као лист. У причи се стално мења време: прошло је увек пропраћено садашњим. Постоје две темпоралне равни, паралелне. Причачу остаје једино сећање (духовно је измештен из времена у којем јесте, у којем није стога што у њему јесте): „Склањам поглед али ипак видим сву нашу децу, даровану, машу рукама са прекобројним прстима, гледају трећим оком, вичу из двоструких уста: Ми смо твоји. Не остављај нас. Нас.“
            Изузетно је интересантна композиција приче „Поштовани Сак: 71 портрет“.
             У „Гледању“ виртуелно се оживљава давна Куба, „улази“ се – реконструкцијом прошлости – у лик Фидела Кастра и осталих „револуционара“. У њој налазимо неологизам бла-бла- блакати.
            Памтимо слику „У шаци лежи мрак“ („Колевка“).
            Прича „Двојник и све око њега“ придружује се причама о двојницима које су написали Хофман, По, Достојевски и ини писци.
            У причи „Осмех господина В. Ж“ – пред нама су Вил Жерн (присутна је замена почетних гласова имена и презимена француског писца) и његова прича о броду Големику. Прича која антиципира Титаниково страдање.
            Задржали смо се на овој приповедачкој збирци стога што смо сасвим уверени како је она најбоља међу онима које је Илија Бакић до сада написао.
           
            Колекцију прича Багра дише (и оне су, тематски и композиционо разноврсне, још један доказ да је њихов творац врстан мајстор приповедачке прозе) користимо е да бисмо издвојили неколицину шатровачких речи и израза (језичко богатство Бакићеве прозе сасвим је репрезентативно унутар читавог корпуса савременог српског прозног стваралаштва): буља; гепити; дувати у тикву; зез; зезати; иљада; клопа; курчити се; лова; мажњавати; муљати; нацртати се; не јебати живу силу; оцмољити; пајкан; пензос; прцати зољу; пући главу из цуга; ребнути царину; Руја; спрцати; срати креч; таригуз; цалнути; цвикати; чова; џоњање; џукац. 
            Сви примери су узети из сјајне, натуралистичке, критички интониране приче „Бензин“ у којој налазимо и следећу кумулацију: „Зноје се, смрде, умазани, лепљиви, сврби их, голица, жуља, гребе и јебе, ал трпе.“ Ево, овај пут грозда епитета, из приче „Месо“: „Ваздух шишти, усисан, ишчупан, сабијен, сломљен.“ Натуралистичка је, и једнако добра као и „Бензин“, у дослуху са сјајним причама раног Живојина Павловића, и прича „Бегунци, крв“. У обема осликава се ратно, хиперинфлацијско време.
            Издвајамо и два (потенцијална) неологизма из осталих прича: пишодром и ћелац.

            У збирци Багра дише доминирале су реалистичне приче у натуралистичком духу. Научнофантастичне су биле реткост. Читава збирка У одвајању антологијски је избор управо последњих и доказује како Илија Бакић, када је о њима реч, у нашој савременој прози нема премца.
            Књига је подељена на три дела, „И доле“, „И горе“ и „И између“, а сваки од њих има по три приче. Први: „Очи Јануса“, „Одговор“ и „Браћа по лицу“, други: „Висока орбита“, „Смирноф и ја“ и „Мреже“, а трећи: „ Cuba 1.6.“, „Просјак“ и „Трагач“. Наводимо две разбокорене реченице из прве приче збирке, „Очи Јануса“, не бисмо ли показали како их Бакић изнутра мајсторски, змијски, уплиће и расплиће, мешајући и амалгамишући описано: „Ја не знам шта је то, ал` знам да оне могу да јурну за берачем ако одвоји неко од клупка и да могу да уђу у чизму и направе, било како, ране које никако неће да зарасту а пеку ко сумпор ђавољи, и знам да се одмах, за који дан, онај момак оклизнуо чим је ушао у базен, а био је пажљив, имао је жену и дете па се пазио да заради, и тела су јурнула на њега, као да су чекала да стигне и саплела га и поклопила га, он је израњао и вриштао и отимао се, ал узалуд, поклопили су га“ и „Ништа су стиснути зуби, бела кецеља, прсти у рукавицама, скалпел са блеском неона на танкој оштрици хромираној, гладној, а зној клизи, прсти грабе бут огледне животиње, кожа се улеже, грчи пред челиком који засеца, продире, прати линију кости, наниже, до краја, месо се одваја, као усне у које гура прсте и затеже, цепа ниже, чепи, гледа унутра и види хиљаде црва, сивих, миле низ кост, улазе у месо, тамно, поцрнело, пењу се у прсте, хладни, живи, он тргне руку, бут пада, крв се просипа под неон, разјапљено месо, црви клизе, расути, он гледа, одвраћа поглед, уста се пуне пљувачком, он искорачи, отвара уста, кристална вода збијена у клупко испада, за њом се вуку бале, утроба се грчи, очи сузе и у њих провали светло, ништа.“
            Најсложенија је прича „Трагач“.
            Необично је самоубиство јунака приче „Cuba 1. 6.“ у којој се говори како ће се до бесмртности пристићи ослобађањем од тела и пресељењем у информациону мрежу.
            У збирци откривамо један (потенцијални, наравно) неологизам самоснаћи се и памтимо синтагму туњаво сунце („Висока орбита“).

            Стрипоприче Наставиће се..., поред крими новеле „Ја, Разарач“, имају двадесет и две углавном кратке приче у којима се, између осталих, појављују као јунаци ликови из стрипова: Гаша, Паја Патак, Флаш Гордон, Лепи Нанко, Талични Том, Тарзан, Супермен, Бетмен, Спајдермен, Фантом, др Вотсон који пише уреднику новина о Шерлок Холмсу, Орсон Велс и његова ујдурма с књигом Џорџа Херберта Велса на радиу... 
            Свака прича се окончава, као и свака, сем завршне, епизода стрипа, са „Наставиће се...“, које је прешло и у наслов књиге. Неколике приче су научнофантастичне. У већини доминира хумор. Прича „Неопроштено“ налик је на песму. У неколицини се као главни јунак појављује исти књижевни лик – Лепи Нанко: „Лепи Нанко и разбарушена хоботница“, „Лепи Нанко између два табора“, „Лепи Нанко и пун стомак“, „Лепи Нанко и кликераши“ и „Лепи Нанко се храни“.

            Илија Бакић без експериментисања не може. Сваки његов роман има у свом језгру лудистичку форму. Пренатални живот, написан 1993. а објављен 1997. године, има четири дела: „Тата“, „Курва“, „Доца“ и „Мама“ и грађен је по принципу пазли. Када се ове склопе, добија се трагична прича. Нечег преузетог, а битно осавремењеног, од трагедије и њених принципа има у свим Бакићевим романима. То је трагичност која је прошла кроз призму Драгослава Михаиловића и његовог најбољег романа – Кад су цветале тикве.
            Време се рачуна до Пуштања Ветрова (катаклизме: биолошког уништења  гасовима) и после. Земљом влада несносна врућина. Главни јунак је у војсци, одвојен од породице. Наложено му је да учествује у акцији освајања нафтног поља. Повређен, носи завоје на лицу, очима. У болници има секс са курвом коју су, они који се, из сенке, скривени, п(р)оигравају људским судбинама и читавим светом, „претворили“ у болничарку. Закључује: „Али, неки урођени склопови у мозговима су шкљоцнули и људи гурају даље, болесни, килави, оборени, прљави, ружни. Чак је и број самоубистава смањен. Можда, ипак, све оне идеје о колективном несвесном и нису трућање.“ Такође: „И цео свет је, можда, Пакао.“ Постапокалиптични пејзаж романа показује као се то управо збило. Људи који тумарају њима налик су на мраве, потпуно дехуманизовани.
После Мирољуба Тодоровића, и Илија Бакић се међу сигналистима „отвара“ пред шатровачким језиком, с тим што он посеже за оним шатровачким речима и изразима који су се већ одомаћили међу шатровцима, док Мирољуб Тодоровић, чинећи и то, ствара читав низ новошатровачких речи, уводећи у нашу језичку праксу оно што бисмо могли окрстити и као шатровачке неологизме.
            Наводимо најпре речи (примећује се да су неке од њих пејоративи и аугментативи, неке су „позајмљени“, помало заборављени, турцизми): базати; беломантијаш; бљукнути; буља; главуџа; доца; дремка; дрља; дрндање; дрндати се; думати; забуљити се; заврљачити; закњавати; здимити; зезање; зем; клопа; кљок; кокнути; косурања; кркнути; крњак; лова; локати; мјуз; нацртати се; нацуган; пиздети; плугерица; пљуга; пуца; рипити; рокати; сисодржац; стумбати се; танџара; телка; трачовати; укокати; фаца; фрижа; фрка; цака; цвока; цица; цуга; цугати; чука;  џаба; џоњати; шацовати; шипчити.  Једна реч је, „двофазни“, дублет: момац-борац. Следе жаргонски шатровачки изрази: појести мрак; сабирати ноге и руке; клин се клином избија; стање је срање; дељати карте; цепати стражу; канути кинту; сисати цигару; ударити слалом између њих; немати шансоне; шибати преко улице; средити фацу; бацити питона у несвест; растурити буљу. Аугментативима, али и шатро-изразима, језички опонирају чести деминутиви: А бебица; детенце; окице; пивце; пљугица; прстић; супица; хрпица; шаторче.
            Памтимо и неколике синтагме: „шугава пустиња“; „сенке пеку“; „грбе дина“ (пешчана дина лајтмотив је читавог романа); „зарежи аутомат“; „џип зарежи“, „Раме зарежи“ (три последња наведена примера показују нам како је експресивни глагол зарежати један од најучесталијих, ако не и најфреквентнији, у роману). Једнако и неколике слике, метафоричке, али – и више још – такође и експресивне, чак и експресинистичке по снази и „поруци“: „Оно што остане нетакнуто биће макнуто“; „С оне стране бедема беласају трбуси дина. Звезде намигују“; „сунце пљује топлоту“; „И зној се зноји. Сунце шиба у кров...“; „ Ђаволи цупкају у јари. Ваздух се улепи, мораш да га гураш да би удисао“; „Тишина је одмах зарасла“; „Чудан мрак клизи напољу. Ковитла се, буја, цепа“; „бус задрхти ко покисла кокош и крене“; „пљује топли ветар на вас“; „Бус скаче, цима, рита се...“    
           
            Лед и На сателиту, два кратка пост-киберпанк романа написана 1994, објављена су у истој књизи 2010. године. (За Бакићеву прозу је, и иначе карактеристично, да постоји подужи временски размак између тренутка њиховог писања и времена када се међу корицама књиге обрету.) Оба су хуморно криминалистичка. У првом је реч о двојици лопова, Дабу и Осту, које ангажује моћна компанија и смешта у музеј у којем се чувају хибернирана тела оболелих од неизлечивих болести која би требало оживети када се пронађе лек за њихову болест. У другом ловац на уцењене главе Винтер, покушавајући да пронађе несталог пријатеља, запада у читав низ невоља и од ловца преображава се у ловину. И један и други дешавају се у будућем мегаполису. Оно што их чини особеним и придаје им хуморну димензију изван сваке сумње је језик којим су писани: унутар једне исте реченице налазе се српске, енглеске и немачке речи. Овај несрасли језички амалгам извор је њихове функционалне и разигране онеобичености. Илустроваћемо то неколицином примера: „`Das ist ta adresa`, kaže Ost. / Building je nizak, malter sa fasade se ljušti. Na fensterima su plastic-iron šipke. Nikakvih reklama nema. Elektrik-bus staje na corneru streeta, otvori door, niko ne izađe i nastavi dalje“; „A sve to je moglo easy da Dab nije teo da se kurči. Big karatista. Prick moj. Plus je boss tražio da uđu bez ičega. Kao da imaju one cheap senzore za metal i plasticmetal koji su povezani sa police. Sve to smrdi. Somebody će nekome gadno da zavuče. Gadan deal. Aber, old Ost ume da čuva svoj ass. Ne da on tek tako svoju čmarulju. Nein“; „Kad je sve over, fire tinja, okrenu se prema cameri na wallu i zvei Mickey Mousa, zagrljena, mahnu“; „Do sada nije mislio da real ide solo, nije stvarno, double plus real serios dumao aber potpis na message mu otvorio Augen“. Језик романа особено је „шатровачки“. Шатровачка је и оваква његова „амалгамизација“. Као и један,  „странски“, деминутив: horrorić.
            Црнохуморна, с пуно језичког убрзања, комбинација је језичких равни пре трагичног финала романа:
            „`Za njim`, s left sidea again.
                         `Stop`, odnegde daleko iza.
                                                             `Netko mora da je oklevetao Jozefa K...`
            `Aha. Sa ću te karam.`
            Right.                            `De si ber navro?`
                         `You got to ask yuor self: Do I fell lucky.`           Vor:
                         Ispred:              `Uja, pogodi ko je?`
                                                             `Ta–ta–ta–ti–ra.            Iza:
                         `Guess who?`
                                                 `Ne zna Schwein šta je dinja.`
            Levo:                            `Pai sad.`          Desno:
                                                                  Links:           `Hans vozi beer.`
            Hinter:               `Ko se boji vuka još.`
                                     `Me, myself and I.`        Rigt:
                                                                          `Sjebo si se u totalu.`
            `Moj te mota oko plota.`
            Rechts:                                      `Make my day.`
            `Smej se, smej al story ima sad end.`
                         `I scream, you scream, we scream for ice–cream.`
            Ispred: `Jedan probo pa se usro.`
                               `Čast svakom veresija nikom.`
            Trči a ne vidi ništa, samo ga voices probadaju.
            Sweat peča Augen.“

            Најбољи Бакићев роман Нови Вавилон (prosa brutalis), написан 1995, објављен је 2000. године. Најексперименталнији / најавангарднији је по форми, најотворенији ка шатровачком језику, најпровокативнији по теми. Говори о последњем рату и његовим трагичним последицама. Главни јунак Крака, тешко рањен у рату (носи кесу коју мора непрестано да мења, и управо због ње, упада у криминални миље), неуспешно покушава да сачува макар зрнце људскости у свету у којем се људи немилосрдно и сурово убијају, тргује се људским органама, једу пацови, али и људске бутине... Роман има – то га двослојним, изнутра антагонистичким, чини –  поред основне радње, уоквирене, углавном хуморне, цитатне, „коментаре“ који усложњавају радњу чинећи је, у најмању руку, двоструком. У сваком случају, амбивалентном. Подарујући роману који се састоји од 146 фрагмената / призора, лудистички карактер. Раблеовски приказ рата, посебно његове позадине и последица које он производи. „Коментари“  су стихови и квазистихови попут „пршти пршти бела стаза / содомишу деда мраза“, натписи у кухињама, изреке, рекламни спотови, токи-воки позиви, цитати и квазицитати, библијски цитати, цитати на руском језику, аутоцитат из Пренаталног живота, клозетски графити, графити на енглеском, делови партизанских песама и партизански слогани, реплике из филмова, филмски репертоар, каишеви стрипова, хуморни искази, шатровачки изрази, војне наредбе, мини-приче, бећарци, народска еротика, мини-приче, пословице (и једна индијанска), бројалице, клетве, изреке, брзалице...
            Веома је разграната, и разноврсна, скала шатровачких речи употребљених у овом роману: арбарати; буља; брале; бураз; врнути се; главуџа; гузата мечка; дандало; дедурац; домородачки; дотандркати; дрндати; жацати се; ждракнути; ждрати; журеза; задрндати; заселотејпиран; заумбати; збабосан; зез; зрнчити; јебати; кебнути; кева; кезечење; кибити; клоња; клопа; књавати; кока; кокнути; крупниш; крџа; курчити се; лованер; локати; љоснути; мара; мувац; муљосати; ножекања; ноктурача; њокалица; њоња; пајкос; пацоветина; пенџер; пичити; пичић; пичкодимирање; пиштољчина; полокати; попиздети; прцати; раја; распичољен; рипити; рмбати; рокати; сконтати; самодрек; самохвал; сува курца; сурдукнути; трта; турбо сисуре; фаца; фацкош; фрка; фуфа; цака; цалнути; цица; цунути; ћаћа; ћупа; џада; џибра; џоњати; шацнути; шљокање.
            Исто важи и за шатровачке изразе: буља жваће гаће и сече ексере; вилице мељу жваку; вране попиле мозак; доћи мечки на рупу; дрљати боју; лизати дупе; љуљнути коју; мажњавати лову; пампрчити жену; пикати лопту; пукнути заушку да се опасуљи; скењати пуцом; срати креч; троснути на буљу; цепати стражу; чешкати јајца. 
            Ни овај пут нису заборављени деминутиви: ашовче; бебац; гранатица; камионче; керче; џакче.
            Кључни лајтмотив романа је магла. У њу се лако улази. У њој се – „магловито“ – живи. Из ње се тешко – ако икако – излази.
            Ево неколико упечатљивих слика: „ ... тишина навали да шушти“; „Шума као ножем одсечена остане иза. Испред изникну куће, 5, 6, на гомилу. Кад им се приближе виде да су неке само поцрнели зидови и костури крова са исплетеним пузавицама. На онима које изгледају целе нема врата и прозора. Зијају само црне очи и уста. Трава око њих висока бар до рамена“; „Гуме вриште. Гутају пут“.  
            Посвете се не налазе тамо где их очекујемо: на почетку романа. Обреле су се на његовом крају: апострофиране су три вршачке легенде, вршачки „божји људи“.

            Перфектни перфект је најавангарднији Бакићев роман. Написан  1991, објављен је тек 2013. године у нишком часопису Унус мундус. Има уметнуту, реалистичку, заправо натуралистичку, причу која је једино графички презентована онако како се то у уобичајеним романима чини. Остали, далеко претежнији, делови романа штампани су тако да се морају вишесмерно, и опетовано, и сваки пут вероватно на другачији начин, читати и ишчитавати. Графички изглед важнији је од приче. Заправо, он и јесте главна „прича“ Бакићевог романа. Реченице су разбијене. Графички знаци воде своју игру. Пред нама је особена конструктивистичка проза. Налик на зенитистичку и авангардну из првих деценија двадесетог века. Особено визуелна. Као и многи други (нео)авангардисти, Илија Бакић је био књижевно најавангарднији на самим почецима свог литерарног стварања. Потом се помало „смирио“. Важи то и за Растка Петровића, на пример. Неки су, попут Драгана Алексића, престали да пишу. Само Мирољуб Тодоровић остаје једнако авангардан колико је то био и на самим почецима свог авангардног деловања. Авангардизам је – можемо ли то закључити; претпоставити макар –  ношење својеврсног крста. Ако се то искрено чини, мора да је слатко. 

            Мудријаши су комбинација вестерна и научнофантастичног романа. У њему каубој Безимени иде у потрагу за Проповедником. Далеки узор му је чувени СФ класик Аутостоперски водич кроз галаксију Дагласа Адамса. И у ранијим Бакићевим књигама, и романима и причама, надасве у визуелној поезији, било је визуелних састојака. Једнако и дисконтинуиране, „вишесмерне“ и испресецане, нарације. Главном јунаку овог хуморног и иронијског романа отказује вербални мод и процесор, те је он приморан да се пребаци на визуелни. Тако се у роману са речи и реченица прелази на слике. Притом се не заборавља ни стрип. Мудријаши се, визуелним својим изгледом, помало бочно, прикључују романима Миливоја Анђелковића и Мирољуба Тодоровића. Последња реченица романа је: „Отказује ти генератор слике и говора, пребаци се на мирисе.“ Да ли ће Бакић, несмирени експериментатор, покушати и олфактивни роман да напише?

            Футуриста у одступању или Унезверијада има за своје јунаке читав низ авангардних стваралаца из првих деценија прошлог века, наших и страних, чија су имена и презимена симбиотички срасла: НМаринети, ИТанги, ТЦара, ДеБули, СДали (на 2 метра високим штиклама), НадПапа АБре–тон (у роману он само пиша на саксију са мушкатлама уз директан пренос, а потом запишава стуб испред Тријумфалне капије; пишање је, очигледно, очигледна звучна алузија на писање), ВеПољански, ЖБекер, МЕрнст, Ајаковски, Армс (једино двојица несрећних Руса су лишени почетног слова свог имена: другог је прогутала совјетска тамница а првом је самопресудио метак луталица). Додати су им неки претходници: Маестро КУИсманс, мадам Де Лафајет која приређује литерарни ноћни салон, ЖСандова и Галилеус који у Бечу држи предавање и дружи се на вечери са НМаринетијем који је добио, обавезан, бесплатан пут у Вијену за двоје управо да би био назочан на његовом предавању (води са собом ТЦару). Придодат је један будућјанин – ВДеспотов. У прикрајку је, неизбежни, Борге Највећи.
            Нису само имена уметника подложна пишчевим хуморним интервенцијама.  Учињено је то и са именима континената, уметничких споменика, земаља, градова, река: Офрика, Пирамидла, Пречија, Краг, Осква, Пејкинг, Донау. Једнако и са књижевним покретима и њиховим називима, те се пише о АвантГарди и ДаДаџистима, али и о Футуристичкој нужди. Такође и о алцхемицима и гноммаштини. Намерно су „померени“ наслови неколиких знаменитих романа светске књижевности те се спомињу: ФКафкин „Повратак у Замак“, Вил Жернов „Пут на Марс“ и Хвелсови „Богови налик Људима“.   
            Поред моноциклисте, у роману се именује читава скупина машина на пару: паротрамвај, парокабриолет, паромобил, паровозила.
            И овај роман има дело у делу. Овај пут то је прича, тобоже преузета из авангардног часописа „АвантРетроФутур“, којој се не зна ни наслов ни име њеног аутора. Она се завршава са „Наставиће се...“ Указује тако на оно што ће се збити са основном радњом Бакићева романа. У разговору, поетичком, који Галилеус са ТМаринетијем води између осталог налазимо и следеће:
            „– Ви сте писац. Кажите ми да ли се све приче завршавају? Не мислим да ли су сви крајеви срећни.
            – Могуће ја да се прича не заврши али је то некако... недовршено. Сви воле да знају шта је на крају.
            – Мислите, навикли смо да постоји крај? И то не било какав већ смислен. Али, постоји ли смислени почетак? Зашто нешто почиње овако а не другачије? Ко о томе одлучује?
            – Ко? Писац, случајност, прича сама... Тешка питања постављате.
            – Да. А можда и не. Ако је почетак тако произвољан или тајанствен зашто и крај не би био такав.?
            – То би уништило целину.
            – Мора ли је бити?“
            Пошто прича остаје недовршена, њена последња реченица, сасвим очекивано, овако изгледа: „ – Па, онда, изволите, псујте.“
            Тако се Бакићев роман придружује постмодернистичким романсијерским штивима попут Калвиновог Ако једне ноћи један путник или Фоулсове Женске француског поручника, на пример. Први има онолико крајева од колико се прича састоји. Други има два различита завршетка и на читаоцима је да изаберу онај који им се више свиди, или да приликом различитих читања бирају и различите крајеве. О сложености Кортасарових Школица не вреди ни говорити. Милорад Павић је сасвим очигледно имао одличне учитеље.
           
            Џоана Рус наводи у свом тексту „Према естетици знанствене фантастике“ четири карактеристике научне фантастике: 1. дидактичност, 2. „ ... унаточ површној сличности с натуралистичком (или другом) сувременом приповједачком прозом, протагонисти знанствене фантастике (су) увијек колективне, никада индивидуалне особе (иако се појединци често јављају као примјерци или представници скупине)“, 3. њен нагласак је увек на феномену, те се може писати о „идеји као јунаку“ ове прозе и 4. постоји религиозност у тону њена писања.[3] Илија Бакић се, сасвим извесно, не придржава – барем не у већој мери – ових поставки. Много му је ближи поетички захтев који Дарко Сувин изналази у најзначајнијим остварењима научне фантастике – novum. Сваки, или готово сваки, Бакићев роман разликује се од онога који му је претходио. Илија Бакић без промена, без новог не може. У приличној мери то важи и за његове приче. У овом писцу савремена српска књижевност има једног од најбољих писаца. Нипошто не само када је о научној фантастици реч.




[1] Бакић је објавио и две есејистичке књиге: Преко границе миленијума (сигнализам – изазов преступа) (са Звонком Сарићем) (2005) и 101 лице фантастике (2008).
[2] Циља се на Растка Петровића и његов модел писања прозе, у првој, авангардној, фази коју најбоље представља Бурлеска Господина Перуна Бога Грома.
[3] Joanna Russ, Prema estetici znanstvene fantastike, Književna smotra, Zagreb, XIV, 1982, br. 46, str. 14.




1 comment: