Непресушна моћ певања - Поезија све-чула Мирољуба Тодоровића

НЕПРЕСУШНА МОЋ ПЕВАЊА

(ПОЕЗИЈА СВЕ-ЧУЛА МИРОЉУБА ТОДОРОВИЋА)

            Мирољуб Тодоровић (1940) јесте – у то нема никакве сумње – прави класик српске и европске неоавангарде.

            Наш текст се надовезује на онај који му је претходио – „Сигнализам као говор жудње“ (Градина, Нова серија, број 10, 2005, стр. 184 – 206) и чини други део замишљеног триптиха. У њему смо наумни да прозборимо коју о Тодоровићевој вербалној поезији (ону која се од вербалне одваја досадашњи тумачи поезије творца и вође сигнализма – пре свих, Миливоје Павловић, Јулијан Корнхаузер и Живан Живковић –  протумачили су на прави начин, уочавајући у њој све што је чини особеном и вредном међу сличним остварењима других, и наших и страних уметника, те се овде не задржавамо на њој). Трећи, за сада ненаписани рад, посветићемо поетици, експлицитној и имплицитној, Тодоровићеве поезије. Тако ћемо у довољној мери сагледати оно што, по нашем мишљењу, нишког песника чини једним од најбољих – а  свакако најпровокативнијим и највише окренутом ка поетским изазовима – песника свеколике модерне – и не само модерне, већ свеколике у правом смислу те речи – српске поезије.

            У овом средишњем раду замишљеног критичарског триптиха Тодоровићеву вербалну, веома разгранату, (пре)обимну, поезију сагледаћемо тако што ћемо указати на неколике њене карактеристике које сматрамо круцијалним и по којима је она од прве препознатљива унутар наше песничке продукције и (већ) традиције.

            Тодоровић у својим песмама „активира“ подужи списак имена (митолошких ликова, научника, философа, писаца, музичара, сликара, глумаца, политичара, књижевних јунака...) и наслова (као и алузија на њих) књижевних дела, те оне постају особена позорница на којој се води – покретањем система најразноврснијих асоцијација – прави интертекстуални и цитатни (има и директних и скривених цитата из дела других аутора; они добијају посебну „боју“, зависно од контекста у којем се нађу) рат и склапају примирја: Вид; Афродита; Хеката; Аријадна; Горгона; Персеј; Прометеј; Сизиф; Орфеј; Ева; Парис; Одисеј; Кербер; Молох; Јуда; Понтије Пилат; Давид; Амос; Луцифер; Белзебуб; Балам; Анђама; Дантон (и остали учесници француске револуције); Троцки; Стаљин; Јагода; Бухарин; Фернандел; Силвана Мангано; Свети Сава; Свети Вит; Девица Орлеанска; Карађорђе; Стеван Синђелић; Стеван Мусић; Милош Обилић; Вук Бранковић; Јефимија; Роман Слаткопевац; Јован Дамаскин; Диоклецијан; Александар Виртембершки; Магелан; Ајнштајн (и многи други физичари); Хегел; Кант; Ниче; Фројд; Лао Це; Демокрит; Хераклит; Епикур; Плотин; Хомер; Вергилије; Утнапиштим; Ифигенија; Фауст; Офелија; Чајковски; Леонардо да Винчи; Шагал; Данте; Гете; маркиз де Сад; Ламартин; Проспер Мериме; Ламартин; Рембо; Арто; Шекспир; Пушкин; Мајаковски; Хлебњиков; Кручоних; Мандељштам; Матија Бан; Милутин Бојић; египатска божанства, поезија Ацтека; Библија (Прва књига Мојсијева; Књига пророка Данила; Језекиљ; Давидови псалми; Приче Соломунове...); Гилгамеш; Упанишаде; Одбрана Сократова; Чаробњак из Оза; Тамни вилајет; Господар мува...  Већ на самим почецима свога песниковања наш песник показује да су за њега потпуно равноправни свет и књига; свет / природа је велика, отворена књига која се може читати, и симболички тумачити, као што се то чини када се за литерарним остварењем посегне. И виђено, и доживљено, и прочитано, спољашње и унутрашње, свет су међусобно преплетених, али и зараћених, сигнала и Тодоровић се упушта у њихово представљање и тумачење. Његово дело и више је него захвални полигон за испитивање најразличитијих поступака / модела цитатности о којима у својој књизи Теорија цитатности пише загребачка теоретичарка књижевности Дубравка Ораић Толић. Ако је својевремено Бранко Миљковић поетички сањао о томе како се и Ајнштајн може препевати, Тодоровић је покушао, и делимице успео, у таквом подухвату (довољно је присетити се Планете, Путовања у Звездалију, али још више, кудикамо више, Алгола и Textuma, као и изврсне, стварно антологијске, визуелне песме „Ајнштајн“, која спада у најзначајнија остварења ове врсте у свеколикој светској поезији). Ако би требало издвојити дела / писце са којима је наш песник највише био у дослуху, били би то Библија (везе које постоје између ране – и не само ње – Тодоровићеве поезије и свете књиге хришћанске религије и књижевности заслужују да буду свестрано анализиране у посебном раду; напоменимо – сигнализам је планетарно значајан књижевни правац и било би крајње време да се уприличи зборник у којем би се дело његова творца помно сагледало из најразличитијих аспеката) и поезија руског футуристе Велимира Хлебњикова. Хлебњиков је други, тамнији / херметичнији, у језик укорењени, експерименталнији, дубљи пол руског футуризма; на првом се налази Владимир Мајаковски. Тодоровић има циклус „Хлебњиковљево око“ и     троделну мини-поему „Зангези“. Као што Хлебњиков „изводи“ речи полазећи од корена љуб, наш аутор нуди списак речи изведених из корена звезд. У „Обрасцу новаторства у језику“ руски песник пише о речима које „покривају“ летење, стварајући читав колоплет неологизама. Руски футуриста пише о свемирској поезији, називајући себе самог краљем времена и свемирских пространстава. Творац је звезданог / заумног језика који се заснива на следећим поетичким аксиомима:

            „1) Први сугласник просте речи управља читавом речи – наредбодавац је осталима.

            2) Речи које почињу истим сугласником обједињене су истим појмом, као да са разних страна лете у исту тачку разума.“

Иста поетичка правила поштује приликом стварања неологизама и наш песник. Неологизација језика за њега је, међутим, само пролазна фаза присутна на самим почецима његова певања, те ће, за разлику од руског песника којем је лирски новоговор у самом срцу песништва, песме „отварати“ ка новим језичким просторима тако што ће у истој, почетној, фази освојити, или присвојити, језик науке, а у каснијем певању прибећи шатровачком језику откривајући његово до тада више наслућивано но резултатима оверено лирско дејство и снагу.   

            Најпре, дајемо „списак“ Тодоровићевих неологизама (морамо напоменути да је изузетно тешко утврдити да ли је нека реч стварно неологистична; неологизми су, нужно, то само хипотетички):

            басмар; безграница; беззвезд; безлисница; безнадница; блесомер; блистни; бродоносни; васионац (налазимо је у песништву великога Тина Ујевића);  венуће; вијорина; воденкоњ; водолев; глезвезд; гобињати се; говнати (се); говнистика; говнологија;  голубати се; горописац; гороход; горужда; гробиште; гроз; дебловина; дозвездети; друмовати; ђуклија; жарњак; зазвезд; зазвездати; занебесати; запражен; звезд; звездалија; звездање; звездар (ова реч постоји већ у поезији Симе Милутиновића Сарајлије и јесте, по нама, готово језички заштитни знак читава његова певања); звездарити; звездати; звездач; звездград; звездети; звездни; звездовез; звездобоља; звездовече; звездовет; звездовид;  звездик; звездиште; звездовек; звездовис; звездовод; звездовоз; звездодром; звездозданац; звездозов: звездокос; звездокрет; звездокрилац; звездолет; звездолеће; звездолог; звездолом; звездолоникс; звездомер; звездомет; звездомир; звездомор; звездониз; звездопад; звездопис; звездоплан; звездопреља; звездоптерикс; звездораван; звездорог; звездород; звездосаур; звездоскоп; звездост; звездоток; звездстрој; звездтвар; зеленозрни; зеленоцветно; земљовид; земљозор; земљолежа; земљокруг; земљоломник; злозвезд; злојутро; злосаница; злосни; зревни; извезден; извездети; измлитати; иноречје; ископаник; јез; језгрица;  југопривредни; јур-вода; јутарњица; јутриш; јутроња; кмркљив; коба (им.); кобача; кобаш; кобљив; кобиљњак; колбас; колбасар; коренак; космопловни; костождер; костоједица; костопиља; котиља; краткорепић; крвњача; кретни; кречњаја; кукутка; кукцождер; кулисача; кулореп; кусница; кућник; лапрдалапарија; лелејка; летни; листопев; луноцвет; мађијати; мајмуночовек; металопојасарски; млад (имен.); модробојни; мрколаст; мрколик; мркоцрвен; мртвина; муњогојни; надзвезд; неболетни; неболомница; незвезд; незвездати; незвездомеран; некућник; несмирник; обајник; огњарица; одвезд; одзвездети; омуњен; пакленик; плазмодел; подзвезд; поињен; полубутњача; потајац; преговнан; през; презвезд; презвездети; пролисина; пчелац; разговнавање; раздом; рвеник; рибич; родник; рођај; руњина; рушан (једна од кључних речи Настасијевићева певања); самозвезд; светскраја; свехвални; сељенски [овде је – и не само ту – Тодоровић језички дужник Лазе Костића и његова песничког ученика и следбеника Станислава Винавера; довољно је обратити пажњу на (намерно ломљен, јампски) ритам песама које чине циклус „Земник“]; сребромлечни; стозвезд; сточник; страваруша; стравка; стрелохитри; стркнути; сумор-поглед; сунце-смрт; сунцокрилни; сунцомер; сунцоморје; тамноткани; тмора; тморник; ћутни; узвежђавати; узвездети; укопница; уморник; флозвезд; флозвездати;  хидрокрилац; худобник, худодол; цветнопрашни, црвеносмеђ; чамотни; чаралица; чарало; чаробајка; чаровит; чаропојка; чаротанка; чудњак; џукља; шумовлачити (подвучене речи пописао је сам аутор у „Речнику планетарног језика насталог из основе звезд“; в. Мирољуб Тодоровић, Поетика сигнализма, стр. 16).

            Неологизме у последњој фази Тодоровићева певања сасвим успешно „замењују“ архаизми који се функционално уклапају у опевано (реч је о песмама којима се реактуализује наша национална прошлост, којима се тематски урања у историју показујући, и доказујући, да ње има и у језику; како смо се лако одрекли језика, пребацујући се, резом (квази)лингвистичке сабље, на сасвим другу обалу, тако смо се – и поред великих речи, и заклињања / лажне језичке димне завесе – заправо, одрекли и оног суштинског што је било у самом корену нашег националног бића: „велике“, упорно понављане, речи и реченице замаглиле се оно што је било далеко важније од њих, именовано је поништило оно што се именовало, реч је „појела“ ствар / појам којем је требало да служи). Ево тог старословног / староставног слоја Тодоровићеве лирике: „Мати убо те раждајет“ (наслов песме); Земља ме прождирајет (Иста песма); Ничије же грехи отјемљет („Оче Утнапиштиме“); Облекох се ва безгрлнују одеждју, / и древена коња јаждју („Нуклеарна јаловина“); Сербљи („Трава Видова“); худобник и војиште („Свети ратници“); Ко пјешице узиде нека се на коња врже („Ждралин“); „Древо животодавно“ (наслов песме); „Сказаније о писменима“ (наслов песме); А се сут греси моји (“Ромил пустињожитељ“).

            У неколиким песмама присутни су цитати на страним језицима: на енглеском, на пример, у песмама „Последња реченица“, „Ланци ждралова“, „At last the Secret is out“, „Under the midnight stone“, „Да нацртам трмку“, „Плава гусеница течног кисеоника“ и „Када нам мраз прикуца срце дивљим ружама“, а на француском у песмама „Паклена отровнице“ и „С мирисом љубичице с иловачом“.

            (Важна напомена: неодадаизам Тодоровићева певања могли бисмо окрстити и као неофутуризам. Он директно, у песми „Од твоје поноћи скројићу бисерну шкољку“ цитира стихове Дир бул шчил убеш шчур, преузете из „3 песме“ руског футуристе, дадаизму најближег, Алексија Кручониха. Вреди указати и на чисто заумно, делимице и Кодерово, мрморење / ромор типа: ом ах хум – ом ах хум, присутно у песми „Теку црвене и жуте реке“.)

            Приближивши се Хлебњикову и његовим теоријским поставкама Тодоровић се нашао међу песницима кратилистима. Изворник њихових теоријских промишљања чувени је философски дијалог Кратил знаменитог грчког философа Платона. По њему (и његовим следбеницима, на пример, Дионисију Халикаршанину, Варону, Скалиђеру, Лајбницу, А. Шлегелу, Гриму, Виктору Игу, Рембоу, Рене Гилу, Малармеу, Полу Коделу, Набокову, самом Хлебњикову...), глас (посебно консонант) није произвољан већ је итекако повезан са појмом или ствари коју означава (песници су теорији додали лирски колоризам: „обојили“ су вокале, неки су то учинили и са појединим самогласницима, понеки – не само Рене Гил – придодали су им и акустичку обојеност и повезали њихов звук са звуком који производе поједини музички инструменти). Мирољуб Тодоровић никада није робовао некој теорији: он јој се приближи, преузме од ње неколике елементе и веома брзо се удаљи, било тако што је заборави сасвим, било тако што је повеже са, не ретко, њој савим супротстављеном теоријом, било тако што је негира новоусвојеним поетичким поставкама; његово песничко дело је једно велико гибање, незауставиво кретање, али не мирно и поступно, већ распрскавајуће, налик на јурење у различитим правцима истовремено (то нипошто није мана, већ – могуће је – и основна поетичка премиса читава његова песниковања: жеђ за променама, метаморфоза, новост). Алитерацијску и асонанттску „обојеност“ стихова налазимо посебно у шатровачким песмама (но, не само у њима) српског аутора. Навешћемо наслове неколицине песама у којима је приметна доминација појединих гласова да бисмо (у)видели како он влада војском гладних и подивљалих фонема: А – „Аврљ-баврљ“; Б – „Бацају вуну блиндери“; Г – „Гејак гланца гуљарке“ и „Ниси главни“; Д – „Давеж, дилкан“; К – „Кресни кликером“; Л – „Леш летећи“; М – „Масне мандаре“; Н – „Неслана негра“; О – „Оцинкали нас ортаци“; П и Ш – „У рупи“; С – „Скрцајте сомове“; Т – „Тастер“; Ћ – „Не ћориш ћалету“; Ф – „Фатум за фуњаре“; Х – „Хрпу ми дрпи“; Ц – „Целивају цепаницом“; Ч – „Чебутин чобељ“; Ч, М и Ш – „Шуминдер шумангеле“; Ш – „Ошишајмо и шинтере“. Велика звуковна засићеност појединим гласовима постоји и у посебним стиховима (наводимо један пример: „Нек звезди звер звездоводима земни“). Посебно су подређене звуковним чаробајањима песме „Чаротанке“ и „Четири чавке“ (вихори њима ч) и „Кукутка“ и „Коба“ (апсолутно доминира к; четири наведене песме имале би запажено место у свакој антологији српске „језичне“ поезије). Када се све сабере, Тодоровић је овлашни кратилист. Језичко богатство он налази на свим расположивим странама. Не допушта да га теорија песнички омеђи и спута. Можда је, али авангардном, кратилизму најближи када нуди сигналистичке „снимке“ појединих гласова у драгоценом Алголу.

            Тодоровићеве песме узимају и географске топосе (имена појединих држава и градова) такође као својеврсни игриви, местимице онеобичени, песнички полигон. Игривост се находи и у веома фреквентном п(р)оигравању са свим што је у вези са полношћу / сексом. Исто се дешава и када су у питању болести, људска занимања, животињске врсте. Читава Тодоровићева поезија огромно је, вибрантно и еластично, тело. Незауставиво у покрету. Покретано свим чулима. Узлетело ка свим чулима. Синестезијски ватромет.

            Код Тодоровића теорија иде руку под руку с песничком праксом. Његове теоријске поставке веома често су и саме прерасле у стихове. Неколике су настале као најава потоњих песничких прегнућа, неколике су инкорпориране у саме песме, поједине долазе као накнадни увид у остварено. О њима ћемо, најавили смо већ, писати накнадно. Неколике су биле додирнуте у нашем ранијем раду посвећеном сигнализму, а сада ћемо се задржати на онима које нас уводе у само срце Тодоровићеве поезије. Без њих она не би могла бити сагледана на прави начин. Поетичке проблеске налазимо најпре у синтагмама и појединим песничким сликама Тодоровићевих песама: Говор је мач крви („Планета“); Поезија се мора нежно / претворити у математику (Исто); о модрицама на телу занимљивих речи („Три сна у цвету“); Гласова светлости („Незвезд“); у Textumu налазимо следеће поетичке синтагме: језик звезда; зрневље језика; мраз језика; трудна реч; бубри именица; свиће глагол; укус песме; пожар песме, као и песничке слике: видиш ли свиће / жар реченице и видим угасио се / глагол у цветишту; Језик је истраживач („Као лептир у рујну“); Дивље реченице („Тако је било време“); Угљевље речи („Ту очну именицу“; подвукао – Д. С.); Језична змијо речи стравне („Земник“);  Крвожедни глаголи („Омамљен таином“); Муња си из које куљају речи („Кисела земља. Костоједица“); У немушти језик навали („Наранџасто писмо“); Мој језик је народ („Садашњости нема“);  реч – предмет највећа радост мојих чула („Рекао си експлозија Азије“); азбучни ратници рушите ријте кидајте / у победничком лудилу крваво трупло језика („Да ли сте чули пса како завија“); у лутајућем говору („Звездалија“); обасјан речницима отров кушаш (Исто); војском гладних и подивљалих фонема („Кртице подривају обале океана“); твоја песма чупа из таме мукле знаке („Киборг, II“).

Лако се да уочити како се у корену имплицитних поетичких стихова Мирољуба Тодоровића налази персонификација и симбиотичко преплитање / изједначавање конкретног са апстрактним. За овог аутора читав свет је један једини знак, свеопшта синтеза која се може, аналитички, апсолутно сигналистички, тумачити тако што би била раздробљена – уз подразумевање да постоји једна у бити неуништива целина, све-јединство – на мање саставне делове, мини-сигнале. Присутна је и аура лирског која местимице поприма симболички набој.  Слике се могу читати у најмању руку двоструко / двострано, амбивалентно. ( На пример, наведени стих Мој језик је народ, значи – потпуно равноправно – и језик је народ, али и народ је језик; несумњива амбивалентност Тодоровићевих стихова залога је њихове естетичке вредности). Исти поступак аутор примењује и у својој експлицитној поетици. Навешћемо најпре три поетичке песме (све се налазе у књизи Жеђ граматологије; в. стр. 5, 42. и 66). Прва је насловљена „Румени дах речи“ и гласи:

тамо где је заћутао

                                              говор

чекују речници ожеднели

мирис скривених ствари

окрени се извору

руменом даху речи

необузданом звону

звезда у гласницима

            Друга се зове „Искушаваш ли моћ певања“:

непоткупљиви бездан бића

из жарне несанице    

  трепере речи

                         и синтагме

текстуалне стреле

из заводљиве херметичности

искушаваш ли

моћ певања

                     језиком у језику                                                           

            А трећа „Онај што себе открива“:

ониричке слике

                             бајковитих предела

извор и увир речи

                                 лутајућег писма

тело у простору

                             знак

                   не заборав битка

уочени трагови

                    тек изнађеног смисла

онај што себе открива

јасно светли

            из житке помрчине снова

Овај (ауто)поетички „триптих“ на најбољи могући начин, из саме нутрине песме као куће осебујног језичког битка, осликава шта она жели и остварује када је о песниковој поезији говор. Остали поетички ставови-муње дати су, фрагментарно, као поетички афоризми, налик на Ничеове мисаоне афористичке стреле, диљем ауторових поетичких бревијара. Навешћемо оне за које смо убеђени да су прави поетички „снимци“ прижељкиваног, сневаног и оствареног у песништву аутора о чијој поезији пишемо. У Жеђи граматологије, књизи чији наслов призива чувену књигу Граматологија знаменитог француског философа и великог мајстора деконструкције Жака Дериде, налазимо следеће поетичке опаске ( све су, као и оне присутне у другим Тодоровићевим есејистичким књигама, у духу својеврсног антиромантизма и заговарају начело деформације, особене онеобичености, успостављање хоризонта изневереног очекивања, потпуну отвореност дела која је најпре отвореност ка свим видовима песничког експериментисања, незауставиву и непрекидну авангардност): „Песник – усплахирени сневач што сањајући тумачи свој сан“ (стр. 41), „Нераскидива веза између еротике и писања“ (53); „Песма битка против заборава бића“ (62); „Реч је биће ума“ (66). Памтимо и две, елиптичке, „дефиниције“ које налазимо у књизи Ка извору ствари: „Писање као самоанализа“ (56) и „Апсолутизам метафоре“ (87). У Поетици сигнализма сусрећемо се са следећом поетичком „дефиницијом“: „Песник је песма“ (159), а у Токовима неоавангарде: „У сигналистичкој песми истовремено се обликује више зона значења“ (18); „Ослушнути песмом унутарњи ромор језика и бића“ (21); „Сигнализам претпоставља активно стварање језика, а не само његово коришћење“ (22) и „Поезија је крик из утробе егзистенције, говор жудње“ (81).               

               У претходном раду „Сигнализам као говор жудње“ писали смо о могућој жанровској подели Тодоровићеве поезије (навели смо притом основне карактеристике свих жанрова и поджанрова његова песништва), као и о томе како водећи тумачи сигнализма процењују његово песничко дело, те се на то, сем успутних опаски, нећемо задржавати у овом раду.

            Жанровска усложњеност, као и перманентно немирење са основним карактеристикама жанра и песничке врсте којој „прикључује“ своје песме (најбоље то могу илустровати фонети, својеврсни атак на сонете, њихова авнангардна „деформација“ помоћу које ова традиционална и, делимице, застарела песничка форма постаје провокативна и авангардна у највећој могућој мери, и, могуће још више, дванаест песама циклуса „Који је сат у свемиру“ – у двема се „размрдавају“, као што је то у фонетима био случај са сонетима, значајне песме класика нашег песништва Јована Јовановића Змаја; остали песници су, у овој својеврсној „ревизији“ историје српске лирике и њених антологичарских домета, узети на претрес са по једном песмом: Лаза Костић, Бранко Миљковић, Владислав Петковић Дис, Душан Срезојевић, Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Бранко Радичевић, Милутин Бојић, Јован Дучић и Петар Петровић Његош; свака песма је „огољена“, редукована до сржног у овој мини-антологији наше поезије), окренутост ка и отвореност за ново и авангардно, а да се притом ново изналази и тако што се аутор враћа на већ напуштено придодајући му нове елементе и чинећи га тако поново новим – извлачи нашег аутора са подручја „изама“. Он се не мири ни са једним постојећим. Поклања историји свеколике поезије свој изам – сигнализам који можемо, управо због његове неукротиве покретљивости, теоријског и песничког вибрирања налик на оно које нуди нашем оку растрчала жива, одредити једино као контрапоезију. Парадоксално, као контрапоезију високе вредности.

            Уз Textum, несумњиво најбољу у овом сазвежђу, једну од незаобилазних књига српске поезије, кодеровску симфонију, Алгол, као и Пустолина Владана Радовановића, чине песничку космичку трилогију какву немају ни поезије далеко развијеније од наше. Алгол се нипошто не сме сметнути с ума када се пише о Тодоровићевој поезији. Ова књига је специфични саборник сигналистичке, визуелне, компјутерске, пермутационе, објект и гестуалне поезије, настале у периоду од 1967. до 1971. године. По њеном аутору: „Ова књига-биће требало би да делује као покретљиви и складни организам што се таласа, вибрира, храни простором око себе, мења и оживљава окретањем страница, својим откривањем пред неподмитљивим оком посматрача.“ Она то управо и јесте – права, покретна, налик на скулптуре-мрдалице, књига-биће.

            Жанровска усложњеност, као и перманентно немирење са основним карактеристикама жанра и песничке врсте којој ''прикључује'' своје песме, окренутост ка и отвореност за ново и авангардно, а да се притом ново изналази и тако што се аутор враћа на већ напуштено придодајући му нове елементе и чинећи га тако поново новим – извлачи нашег аутора са подручја ''изама''. Он се не мири ни са једним постојећим. Поклања историји свеколике поезије свој изам – сигнализам који можемо, управо због његове неукротиве покретљивости, теоријског и песничког вибрирања налик на оно које нуди нашем оку растрчала жива, одредити једино као контрапоезију. Парадоксално, као контрапоезију високе вредности.

Нашем песнику читав свет је један једини знак, свеопшта синтеза која се може, аналитички, апсолутно сигналистички, тумачити тако што би била раздробљена – уз подразумевање да постоји једна у бити неуништива целина, све-јединство – на мање саставне делове, мини-сигнале. Присутна је и аура лирског која местимице поприма симболички набој.  Слике се могу читати у најмању руку двоструко / двострано, амбивалентно (притом, несумњива амбивалентност Тодоровићевих стихова и синтагми залога је њихове естетичке вредности). Навешћемо само неколике сновиделне и ониричке, максимално лирски узлетеле, у бретоновском смислу хуморне, не ретко на звучној игри речи засноване, синтагме и песничке слике: неасфалтиране бебе (''Пољубите ме у стражњицу''); шта хоће овај гром / са демолираним зубима (''Нервозно листајући''); ви имате вереницу у верони (''Чебутин чобељ''); ивица није убица (''Као птица певачица''); контрацепција напредује као мала енциклопедија (''Рецепт за запаљење јетре''); човеку је потребан ваздух у наставцима (''Као киселу штрудлу''); Слаб је алиби бебе у бунару (''Али слаб је алиби бебе у бунару''). Тодоровићеве слике ''улазе'' једна у другу. На делу је асоцијативно ''скакање'' у различитим смеровима истовремено. Чести анжамбани доводе до разбијања хармоничне стиховне организације песме. Песма постаје лирска монада састављена од атома који се жлебе једни у другима. Свеукупни утисак: јединственост која поетски сведочи о свеокупности, и vice versa.  

            Наш песник је, по тачној опасци Живана Живковића, изнетој у књизи Гост са Истока (стр. 82), „ ... померао и границе жанра као таквог и језика на који тај жанр рачуна“. То важи за Тодоровићеву поезију уопште. Важи и за његов  дуготрајни „обрачун“ са хаику поезијом, и класичном и већ „ревидираном“ модерном, европеизираном. Он је окамењеној јапанској класичној форми до прскања ширио распон. Развихорио је њено поетско клатно. Створио је шатровачки хаику и њиме, посебно на хуморном плану, постигао памтљиве резултате. Присетимо се неколиких (не свих) Тодоровићевих хаику збирки (не рачунајући раније његове додире са овом источњачком формом, посебно присутне у Textumu у којем их је Живковић изнашао, и видљивих и прикривених, преко педесет): Златибор (1990), Радосно рже Рзав (1990), Шумски мед (1992), Амбасадорска кибла (1991), Гласна гаталинка (1994), неколике збирке шатровачке хаику поезије и – особени – Азурни сан (2000). Наводимо две хаику песме Тодоровићеве не би ли се видело како он изнутра „напада“ овај жанр (први пример бисмо могли сматрати мирним „копирањем“ јапанске мини-песничке форме; други само привидно чува „класичност“ опеване слике):

            Ослобођен леда

            као радосно ждребе

            рже Рзав (типичан фонички хаику у Тодоровићевој верзији);

            Бљесак муње:

            утроба шуме

            расцепљена надвоје (метафизички хаику, иако класични хаику не познаје овакву „врсту“).

             

Најдаље у декомпоновању жанра Тодоровић је отишао у Азурном сну који је хаику омаж зрењанинском песнику, значајном српском модернисти Тодору Манојловићу. Стихови су често преузети, незнатно или знатније модификовани, из дела песничког претходника. Стављени у нови контекст и нови жанровски „калуп“, они су засјали новим и неочекиваним сјајем. Наводимо прегршт ових песама (покадшто само стихова из појединих хаику остварења) да бисмо показали како, када је о правој поезији реч, никада не можемо нешто прогласити неопозиво песничким мртвим – нови, и пажљиви, читаоци и из привидно мртвог могу запрести праву песничку ватру: у руци ми / пламти грозд / зелених звезда („Грозд“); сумор трудне ноћи („Кристални водоскок песме“); влажни мириси („Позно лето“); понори не постоје / само сунчане / тајне душе („Тајне душе“); дах дивље зоре (Истоимена песма); небески недоглед / прожет власима / младог сунца („Јутарње усхићење“); младо тело ти / пожудним сновима /  испијам („Твој стас“); по прозору ми / рујним прстима / куца јутро // на зиду собе / самотне златна / језерца сунца („Јутро“); зелена јава / сунчевог пољупца („Облаци“); подмукла зимска /  киша растаче / цветне чашице („Зимска киша“); мој народ / на крвавом крсту / распет („Крст“).

Поезију за децу Тодоровић је писао од 1958. до 1963. и када је то чинио било је много бољих песника ове врсте од њега. Но, Тодоровић је и овде начинио, за њега карактеристичну, песничку „финту“. Његова књига Блесомер. За децу и велику децу показује како он сматра да се и поезија за децу може неочекивано проширити у различитим смеровима. Та књига, из које издвајамо као најуспелију „типичну“ песму за децу ону која је насловљена „Када лав крене у лов“ и која исцела гласи:

Кад неки јадник под Самбовом канџом врисне

Сунце се од страха пуши

Ужаре му се уши

И иза првог брда клисне,      

 садржи читаву прегршт других, и другачијих, песничких „производа“ свога творца: сигналистички стрип „Куки“, феноменолошке и реистичке песме циклуса „Термити“ и „Предмети“, сигналистичке (за око) песме преузете, углавном, из збирке Степениште, визуелну поезију у циклусу „Недремљиво око“ и шатровачку окупљену у циклус назван „Џунгла на асфалту“. Тодоровић овом књигом деци и одраслој деци нуди читав спектар авангардних, сигналистичких жанрова, па нека се свако дете-читалац послужи оним што воли. После превратничке у много чему антологије наше поезије за децу Боре Ћосића, и ова Тодоровићева књига указује се као превратничко (наравно, захваљујући инерцији и лености наше књижевне критике, не и препознато као такво) дело српске књижевности за децу.

            Мирољуб Тодоровић је покушао да „раздрма“ и,  поприлично окошталу као жанр, поему. Поред „сцијентистичких“ поема Планета и Путовање у Звездалију, које се нипошто не смеју маргинализовати како то део наше књижевне критике без правих аргумената чини, занимљивог „Дана на девичњаку“, поеме „Наравно млеко пламен пчела“ која, уз компјутерско-вербални, има и визуелни део, читав Textum би могао да се сматра макро-поемом, једном од најбољих која наша књижевност уопште има. 

            Тодоровић је творац српске шатровачке поезије. Збирка Гејак гланца гуљарке садржала је и дуже шатровачке песме и оне словне, алитерацијске и асонантне (наглашена је фоничност ове поезије; она ужива у звуку и нагони читаоце да уживају – понети звуковним бајањима – чак и онда када песме не разумеју до краја, или их – понекад – не разумеју уопште; шатровачке песме нису намењене „превођењу“ на свакодневни језик, пошто тада оне остају без својих основних суштинских квалитета), али и кратке које ће касније превладати у Тодоровићевом шатровачком опусу. Друго издање те књиге биће пропраћено и драгоценим речником шатровачког језика. Тодоровић је освојио маргинализовани, посебни, језик и тако проширио неслућено границе вербалне поезије, показујући да нема језичке препреке пред којом би она смела да се заустави. Освојена вербална слобода донела је, на језичком плану, бритак хумор: оно што би испевано на „нормалан“ начин (свакодневним језиком) било банално, добило је особену хуморну боју [ауторово „полазно начело“, када је о овим песмама реч, по Живану Живковићу, у збирци огледа Гост са Истока (стр. 165), је лудизам]. Он је, у шатровачким хаику песмама, исто као и у продуженим хаикуима (двоструким), или „скраћеним“ на дистихе у Телезуру за тракање, хумор комбиновао са критиком и еротиком. Ако су сигналистичке песме проговориле универзалним језиком који не познаје националне границе и (по)стаје планетарни, песме испеване шатровачким језиком сведоче да се може посегнути и за особеним, скрајнутим, привидно непоетским, језиком и постићи и тако вредне песничке резултате. Најшире посматрано, Миливоје Павловић, у студији Авангарда, неоавангарда и сигнализам (стр. 5) исправно уочава: „Очовечење планете или планетизација бића, као основа Тодоровићевог поступка, указује на идентичност макрокосмичког и микрокосмичког.“ Не само симболички, може се говорити и о макрокосмичности и микрокосмичности његовог поетског језика – и вербалног, и оног који такав није. Било чега да се песнички дотакне, Тодоровић показује непресушну моћ говора. Он је, авангардни, освајач језика. Естетика која се једино валидно може позабавити његовим остварењима није класична, већ она коју су засновали Макс Бензе и Умберто Еко, по којој се суштина свеколике уметности састоји у чину истраживања.

            Миодраг Павловић с разлогом вели како у збирци Свиња је одличан пливач Мирољуб Тодоровић остварује „најхуморније тренутке наше послератне поезије, истовремено дајући пример реистичке и реификантне поезије“. Стихови многих Тодоровићевих песама тако су, диспарантно, „поређани“ да, у додиру са онима који их окружују, постижу задивљујуће хуморне (не ретко, црнохуморне ефекте, потпуно у складу са оним што је од црног хумора очекивао надреалистички маг Андре Бретон). Поткрепљујемо то само једним примером, преузетим из песме „Моје армије наступају“:

            Моје армије наступају благовремено

            Убијајући а ви за сваки случај

            Консултујте свог зубног лекара

Најбоље хуморне песме (далеко од стереотоипних, уморних) су: „То је врста праживотиње“, „Кад будем био енглески репрезентативац“, „Свиња је одличан пливач“ и „Першун у савременој политици“, читав – антологијски – циклус „ABC о Мирољубу Тодоровићу“ и скатолошка поема, сасвим на трагу, обимом малог, сатиричног спева Гомнаиада дубровачког песника и писца мелодрама Џона Палмотића, Пуцањ у говно (написана је, под насловом Говнарија, 1970. године), за сада, на жалост, још увек објављена само фрагментарно (но, и понуђени одломци, штампани најпре у збирци Сремски ћевап, на маестрални начин показују како се прави песник хвата у коштац са модерном рекламологијом и кичерском масовном културом и обара их на плећа). Свиња је одличан пливач и друге песме доносе прегршт нових одломака / песама ове поеме којима се маестрално окончава сама збирка о којој пишемо (њу схватамо као праву објаву Тодоровићеве хуморне поезије у којој он – сетимо се још једном Миодрага Павловића – заиста нема премца у читавој српској савременој лирици). Тодоровићев Пуцањ у говно тек би требало пажљиво ишчитати на фону великог Раблеовог дела.

            Иако се данашњи критичари веома често задовољавају тврдњом да је рана (посебно она присутна у двема поемама – Планети и Путовању у Звездалију) Тодоровићева поезија сува и посна, лишена песничких слика и симболистичких варница, то, напросто, није тачно. Навешћемо неколике сновиделне и ониричке, максимално лирски узлетеле синтагме и песничке слике е да бисмо показали да се критичарска истина заправо налази на дијаметрално супротној страни: Ослушкивао сам дисање метала / Слично је дисању звери („Метали“); Смрти чуо сам те како си дисала / на левој страни мога срца / [...] /  Ја сам опасно заљубљен у тек испевану / песму / сопствену смрт успео да преспавам („Три сна у цвету“; ова и неколике наредне слике потпуно су у дослуху са симболиком тада водећег песника српске поезије Бранка Миљковића); Окован воњем муклине („Химна шуми“; оксиморонска вишеструка синестезија); Покушај да одредиш / Најмање могуће растојање / Песме од смрти (Пети задатак у Планети); зверишта таме („Закони гравитације“); / црвеним сечивом жеђи (Исто; један од бодлеровских одјека, потпуно у складу с чувеном теоријом универзалне аналогије); / крилате мостове на мишици планине (Исто); Лет препелице у влажној шаци зоре (Исто); у моћној шаци дана („Звездград“); У подне мојих усана („Флозвезд“); / крикова поноћног мора (Исто); опоро месо таме („Океан“); И самој зори јешћу нежно месо (наслов песме); Хладно дрвеће цвокоће (наслов песме); вилици зиме („Хладно дрвеће цвокоће“); вилицама дима („Мртвац“); смрт гладна („Језици“; надреално морбидна слика); море за трен /  гробља развејава („Под пљуском урина...“); светлост ветра („Звездани звездоломи“; права надреалистичка слика); загрејаним рудама / испадало је срце („Кружење материје“); у срцу воде („Вода“); румено месо воде („Кисеоник“); у врућем млеку зоре („Кретање цитроплазме“).

            У тој првој фази певања Тодоровић песме успешно гради на принципу ређалица, попут руских бабушки: У земљи вода / У води ваздух / У ваздуху ватра / У ватри стабло / У стаблу плод / У плоду семенка / У семенци клица / У клици светлост („Светлост“; види и песму „О постању“ из исте књиге – Планета).

            Мајстор је и поетских минијатура што доказујемо навођењем песме „Ватра“:

ватра је

            крв ваздуха

            месо воде

            кост земље

            Textum, једна од најавангарднијих књига свеколике српске поезије, право малармеовско дело [Миливоје Павловић иде корак даље и, у Кључевима сигналистичке поетике (стр. 77), тврди: „Пред нама је гледано у целини, дело какво ни Маларме није могао да одсања“], остварење које можемо довести у везу са ранијим, језички узвитланим и вртоглавим, поетским спевовима великог Ђорђа Марковића Кодера, „бомбардује“ нас, такође, читавом серијом сјајних и онеобичених синтагми и песничких слика које би имале место у свакој, и најизбирљивијој, антологији која би садржала управо овакве мини-јединице песништва: говор светлости; светлост ветра; светлост звони; канџу светла; млеко ветрова; месо ваздуха; спљоштена петељка ветра; ко крв нашу ветровиту / у таму претаче; кишне руке; чељуст звезда; крви звезда; модрица северњаче; у рукавицама јутра; стопало поноћи; поноћно стопало; зуби камилице; гладну глухоту.

            Песник ни у каснијој фази не одустаје од повременог посезања за изванредно пластичним и максимално онеобиченим песничким сликама што ћемо поткрепити неколиким примерима: лева рука таме („Пожар је господар“); Када нам мраз прикуца срце дивљим ружама (наслов песме); прави гнезда / изнад свезаног реза звезда („А та шева што улеће“; звучна слика која се заснива на разиграним играма речи); завирује понор / у жар девојчице („Дан на девичњаку“); наједном зима звизну („У свануће“).

Иако у песми „Јутарња трава под мошницама“ употребљава тракловски придев плав говорећи о плавим шумама, у Textumu има стих на плаве обале ветрова, а има и – игоовску и нерваловску – синтагму црно сунце („На границама свести“), основна, опседантна боја Тодоровићева песништва је – лоркијанска – зелена (речници симбола нам помажу да откријемо њена основна симболичка значења: боја је будућег живота и смрти, будуће младости, наде и веселости, али, у исто време, и промена, пролазности и љубоморе; као боја пролећа – означава репродукцију, поверење, природу, рај, обиље, мир; такође – је симбол неискуства, лудости и наивности; у вези је са бројем пет и вилинска је боја): зеленим ветровима („Закони гравитације“); зелени ветрови у подножју („Пред вратима раја“); зелена непогода („Кужан глагол“); зелене муње сикћу („Јасновици на њиви“); зелена светлост (Textum); зелена непогода (Textum); у зеленој изби футурузма („Хлебњиковљево око“);  зелене ватре („Мртво је око божанско“).

            Неколики придеви су опседантни када је о песништву нашега аутора реч: зелен; зревни; земни. То важи и за неколике речи-теме: планета; звезда; семенка; жеђ; звер; инсект; скакавац; сан. Оне су – послужимо се одредницом Живана Живковића – речи-матице. Уз Давича, Тодоровић је најфлоралнији песник српске поезије. Изузетно је разуђен и бестијариј његове лирике. (Пра)елементи су ретко код ког – ако иког – нашег песника обрађени као код њега. Издвајамо две опседантне речи-теме: сунце и куршум и дајемо каталоге синтагми и стихова у којима се оне налазе. Најпре, сунце: Окретали су своје лице речитом сунцу („Кристали“); Према лепоречивом сунцу („Химна кристалима“); отисак сунчевих усана / на надлактици земље / [...] / пољубац звезде / у свежу рану / стабла („Биљка“); Блиставим језиком Сунца („Листови“); речима СУНЦА (Textum); говор сунца („Сокови“); сунчана кишница („Сокови“); кроз срце / ваздуха / ломљива струна / сунца („Љубичаста светлост“); знам дрво на коме је / звиждало СУНЦЕ (Textum);  црно сунце („На границама свести“). Потом, куршум (напомињемо да се Бећковићева збирка, изашла 1963, године зове Метак луталица): као кишни / куршуми („Светлост“); куршум сунца („Клица“); звездане куршуме („Флозвезд“); у мрзлој колевци / запалим ненадно / куршум-песму (Textum); куршум недоумица (Исто); наранџаст куршум (Исто); капљица на куршуму (Исто); за почетак куршум / љубавник грознице (Исто); у куршуму мед (Исто); куршум у беоњачи (Исто); мрак је куршум / над шумом („Једанаест препелица преклано“); можда нероткиња / рађа куршум („Можда нероткиња...“); обнажен сада бубри куршум („јутрос сиктава...“); у журби куршум / прецртава плућа („Дан на девичњаку“); рађа се нови свет из мојих жлезда из утробе / трепери ко куршум крилати и журни („Теку црвене и жуте ламе“).

            Неколико пута начињени су избори из Тодоровићева песништва. Први, Поново узјахујем Росинанта (1987) био је изузетно обиман и ''покривао'' је готово све дотада објављене ауторове песме. Каснији су били пробирљивији: Електрична столица (1998) нас упознаје са његовом шатровачком, а Звездана мистрија (1998) са апејронистичком поезијом (последња је, заправо, четворокњижје; међу њеним корицама су четири раније Тодоровићеве збирке: Белоушка попије кишницу, Видов дан, Дишем. Говорим и Девичанска Византија). Свиња је одличан пливач и друге песме (2009) репрезентативан је (изнесимо наш критички суд: најрепрезентативнији) избор из ранијег Тодоровићевог песништва (песме су настале у изузетно кратком временском интервалу од 1969. до 1970. године) и својеврсна реплика Електричне столице. Додате су, накнадно пронађене, настале у исто време када и остале штампане у књизи, песме ''Јаја на српски начин'' и ''Јела по поруџбини'', прегршт песама унутар циклуса ''Чорба од мозга'': ''Џеп'', ''Зној'', ''Бува'', ''Богомољка'', ''Лабуд'', Гавран'', ''Овца'', ''Комарац'' и ''Дабар'' (у питању је ојачано лирско животињско царство), три песме (''Само као свиња'', ''Квалификовани шарпланинац'' и ''С резанцима свакако'') у циклусу ''Предлажем на Балкану'', као и читав седми циклус ''Пуцањ у говно''.

            У свом максимално отвореном песничком делу наш песник је веома често поистовећивао реч са сигналом. Његова поезија поезија је знака. И реч је постала знак. И глас се претворио, написали смо већ, кратилски, у знак. Доспео је до ништења сваког гласа, „брисања“ вербалног говора (довољно је присетити се „Беле песме“ чији је наслов само перфориран на страници те се готово и не види – може се опипати прстима; нимало случајно, Тодоровић, синестезијски, претвара сва чула и сензације добијене помоћу њих, у једно велико свечуло које је, истовремено, и око и ухо и читаво тело и све сензације које оно пружа и прима, али и душа сама – и „Песме ни о чему“ испод чијег наслова се налази белина хартије, сама празнина). У исти мах, он је активирао до максимума и глас, и слог, и реч, и стих, и песму, и циклус песама, и књигу, и властити – песнички плазматичан, вибрантан – поетски опус, као што је граматику претворио у неограматику, а поезију у неопоезију. Није потребна неокритика да би се сагледало место које би по правди и оствареним резултатима наш песник морао одавно да заузима унутар наше поезије. Он је, несумњиво, значајан и велики песник. Антологијски. Не само када је о антологијама невербалне авангардне поезије реч, већ и оним које се задржавају на вербалним песмама. Ишчитавајући наново Тодоровићеву вербалну поезију, поред оних и до сада антологизираних песама, нашли смо смо две за које смо убеђени да им је и у најстрожим антологијама српске поезије место. Ево њихових наслова – и њиховим навођењем завршавамо наш рад – : „Балада о звездаревој смрти“ и „Пронашао сам“.  

Сигналисти нису "уништитељи" већ ствараоци новог и другачијег песничког језика. Њихова литература оживљен је основни лирски поетички постулат: песничка слобода. Када је о правој и великој поезији реч за њу нема немогућег, не постоје табуи, "прескачу" се све границе, негирају зидови. Сигналистичка уметност уметност је преко мере, пулсирајућа, неухватљива у свом пропињању ка остварењу песничке слободе у неколиким правцима истовремено, нецентрирана. Корнхаузер назива Мирољуба Тодоровића "Хуном авангарде". Он јесте Хун, али Хун који разара старо е да би створио ново, разара стварајући и ствара разарајући, несмирени поетски ратник чији је песнички континент свеколика уметност.

            ЛИТЕРАТУРА:

а)

песничке књиге Мирољуба Тодоровића:

Путовање у Звездалију (1971)

Свиња је одличан пливач (1971)

Степениште (1971)

Наравно млеко пламен пчела (1972)

Гејак гланца гуљарке (1974; 1983)

Телезур за тракање (1977)

Алгол (1980)

Textum (1981)

Чорба од мозга (1982)

Chinese erotisme (1983)

Нокаут (1984)

Дан на девичњаку (1985)

Поново узјахујем Росинанта (1987)

Белоушка попије кишницу (1988)

Златибор (1990)

Амбасадорска кибла (1991)

Сремски ћевап (1991)

Стриптиз (1994)

Гласна гаталинка (1994)

У цара Тројана козје уши (1995)

Планета (1995)

Смрдибуба (1997)

Електрична столица (1998)

Звездана мистрија (1998)

Рецепт за запаљење јетре (1999)

Азурни сан (2000)

Пуцањ у говно (2001)

Гори говор (2002)

Блесомер (2003)

Фонети и друге песме (2005)

б)

1. Градина, нова серија, број 10, 2005.

2. Живан С.Живковић, Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса, „Вук Караџић“, Параћин, 1994.

3. Живан Живковић, Гост са Истока, Огледи о хаику поезији, Просвета, Ниш, 1996.

4. Јулијан Корнхаузер, Сигнализам српска неоавангарда, Просвета, Ниш, 1998.

5. Иван Негришорац, Легитимација за бескућнике, Српска неоавангардна поезија: поетички идентитет и разлике, Културни центар Новог Сада, 1996.

6. Миливоје Павловић, Кључеви сигналистичке поетике, Звездана синтакса Мирољуба Тодоровића, Просвета, Београд, 1999.

7. Миливоје Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Просвета, Београд, 2002.

8. Мирољуб Тодоровић, Сигнализам, Градина, Ниш, 1977.

9. Мирољуб Тодоровић, Дневник авангарде, Графопублик, Београд, 1995.

10. Мирољуб Тодоровић, Планетарна култура, ИПА Мирослав, Београд, 1995.

11. Мирољуб Тодоровић, Ка извору ствари (Прилози за поетику сигнализма), Зенит, Београд, 1995.

12. Мирољуб Тодоровић, Жеђ граматологије, Сигнал, Беорама, Београд, 1996.

13. Мирољуб Тодоровић, Поетика сигнализма, Просвета, Београд, 2003.

14. Мирољуб Тодоровић, Токови неоавангарде, Нолит, Београд, 2004.

            [Савременик плус, бр. 146–147–148, 2007, стр. 116–130; Душан Стојковић, Несмирљив поетски ратник, Д. Стојковић, Жубор метафизичког, Огледи о српским песницима, Алтера, Београд, 2010, стр. 35 – 44]