О ДНЕВНИКУ СИГНАЛИЗМА Мирољуба Тодоровића

ДНЕВНИК И ВИШЕ ОД ДНЕВНИКА

            (Мирољуб Тодоровић, Дневник сигнализма 1979 – 1983, Тардис, Београд, 2012)

            Двадесети век је и век дневника. Многим значајним писцима овога века њихови дневници остаће и кључно литерарно остварење и они ће бити запамћени по њима. Још није сазрео тренутак да пресецамо и прибележимо о којим ствараоцима је реч. Довољно је, за сада, присетити се дневника Андре Жида, Франца Кафке, Елијаса Канетија, Витолда Гомбровича, Шандора Мараија, Чезара Павезеа, Макса Фриша... Када је о српској књижевности реч, Лазе Костића, Марка Ристића, Александра Тишме, Борислава Пекића... Најбољи дневници нипошто нису само лично штиво. Ни Кафкини, ни Павезеови. Они су отварање врата за поглед у књижевну радионицу, поетички бревијар, искрено освртање на књижевност и уметност којој се припада, али и на друге, зачетак многобројних каснијих литерарних пројеката и много штошта друго. Такав је и Тодоровићев дневник. И нешто више од тога. Он је, пре свега, у исти мах, и дневник свога творца и дневник сигнализма, српског, европског, светског, планетарног уметничког правца. То нипошто није чудно јер сигнализма без невиђене Тодоровићеве стваралачке енергије и без његових поетских чуда не би ни било и он не би трајао оволико колико траје упркос увреженим и историјом књижевности и уметности потврђеним краткотрајним блесковима авангардних уметничких и књижевих праваца. Сигнализам је и данас, са новим сигналистичким јатом стваралаца окупљених око Мирољуба Тодоровића, творца овог уметничког правца, и даље једнако жив, уз све неминовне промене, као и у тренутку када се, попут блеска, појавио на нашој и светској уметничкој сцени. Пред нама је читава серија, фениксовских, митарења. 

            Издавачка кућа Тардис, коју зналачки води Споменка Пулулу, поред српске фантастичне књижевности која је у самом језгру њене продукције, пуну пажњу посвећује и српском сигнализму. Поред дела двојице млађих истакнутих представника нашег сигнализма данас Илије Бакића и Слободана Шкеровића, обрадовала нас је, пре ове о којој пишемо, и двема Тодоровићевим књигама: Свиња је одличан пливач и друге песме (2009) и Торба од врбовог прућа (2010).

            Тодоровићев дневник не „покрива“ једну годину:1980.

            Сам писац подноси свој поетички „рачун“: "За сада видим више равни на којима су се одвијали, а надам се да ће се и даље кретати, ови дневнички записи. Пре свега бележење животне, породичне и радне ситуације и атмосфере, дакле оно што се назива личним, интимним, дневником. Онда прожимање и мешање тих записа са белешкама, исечцима из штампе о политичким, културним и другим догађајима у земљи и свету, и најзад стављање на папир непосредних поетских и прозних дарова у сировом стању, идеја, замисли, извода из прочитаних књига свега онога што би могло да инспирише за даљи рад на поезији, прози, есеју и слично. То би у већој, или мањој мери пратио (и прати), разноврсни визуелни материјал" (стр. 54); "Недостатак континуираног рада можда би се могао исправити, на неки начин, вођењем Дневника. Чињеница је да су ми и раније из Дневника израстале читаве књиге" (54); "По ко зна који пут спреман сам да прекинем са писањем овог свог Дневника, поричући му, у тренуцима опште обесхрабрености и депресије, било какву сврху и вредност, посебно ону за мене најважнију – литерарну. Све ми се више чини да ме Дневник одвлачи од озбиљнијег креативног рада, заташкава стваралачку кризу и служи као утеха и варка да се ето, ипак, бавим каквим-таквим књижевним послом" (710). 

            Годинама већ могли смо, у разним књижевним часописима и листовима, да читамо одломке из Тодоровићевих дневника, и овог и оног који ће се, надамо се, појавити а који обухвата касније године. И тада смо били свесни да постоји изузетно значајно дело и прижељкивали смо тренутак када ће се оно укњижено појавити пред нама. Ниједна будућа – а уверен сам да ће их бити, и не само једне – историја сигнализма неће их моћи заобићи.

            Дневник сигнализма 1979 – 1983 отварају четири мота од којих су прва три прави увод у оно што следи: "Заклињем песнике будућности да воде тачне дневнике свога духа, да гледају на себе као на небо и тачно уписују излазак и залазак звезда свога духа“ (Хлебњиков), "Није лако разумети туђу крв: мрзим беспослене читаоце ("Ниче) и "Треба писати сваког дана, не само због вежбања, човек се од књиге расцветава као цвет. И често ни сам  не знаш какве ти цветове и лишће чува душа" (Ремизов). Пред нама неспорно јесте тачни дневник пишчева духа: гледало се на себе као на небо и разумела се туђа крв док се нудила – како би била разумљена и она – властита, писало се готово сваког дана пошто су нас књиге расцветавале и властитим лишћем шуморила пишчева – нагонећи и нашу да исто чини – душа. Хлебњиков, један од темељних песника уопште по Мирољубу Тодоровићу, онај који је по нашем аутору у самом језгру – будуће – сигналистичке књижевности, и не само због његовог заумног језика, и Ниче биће диљем дневника међу најчешће цитираним писцима. Друштво им праве, више од других, и: Марко Аурелије, Новалис, Лотреамон, Рембо, Нервал, Бакуњин, Валери, Кафка, Маљевич, Витгенштајн, Бен, Мишо, Винавер, Крлежа, Андрић, Борхес, Башлар, Тејар де Шарден, Бекет, Јонеско, Блох, Лакан, Ками, Леинг, Бонфоа, Киш, Новак Симић, Крлежа, Ричардс, Елиот, Шкловски, Јакобсон, Бахтин, Леви Строс, Маклуан, Моравски, Барт, Пођоли, Лотман, Антон Попович... Али и Библија. Читалачка лектира Тодоровића разграната је, пробрана зналачки, апсорбована на стваралачки начин. Прочитано служи, не само да поткрепи уметнички остварено, већ и да отвори нове видике и покрене са тачке која је почела да личи на умртвљену и самог писца и правац који он предводи ка новим и свежим уметничким просторима.

            Написали смо већ како је Виктор Хлебњиков, један од најзначајнијих и најавангарднијих песника прошлога века, писац за чијим мислима – муњограмима наш сигналиста најчешће посеже. Наводимо цитате „позајмљене“ од руског футуристе, који се, уз уводни који је и мото Дневника, находе у књизи у којој пишемо (требало би написати текст у којем би се показало како је наведено у Тодоровићевом литетарном делу било „активирано“): "Освојити вештину лаког буђења из снова"; "Прочитај на заумном језику. Испричај о нашем страшном времену речима Азбуке"; "Наука о стварању речи учи да све разнолике речи полазе од основних гласова азбуке који замењује семена речи. Они су полазне тачке за грађење речи и нови сејач језикâ треба само да напуни длан са двадесет и осам гласова азбуке, тим зрнима језика"; "Речи су нарочито јаке када имају два смисла, када су живе очи за тајну, када кроз лискун слободнога смисла светлуца други смисао"; "Као што после зелене траве долази бели блистави корен, тако и човечанство постајући свесно, не треба да прекине везу с васионом и простором у којима се родило као у пехару"; "Очигледно, језик је исто тако мудар као и природа, и ми тек с порастом науке почињемо да га читамо"; "Реч живи двоструким животом"; "Није ли песма бежање од ја?"  

Мирољуб Тодоровић се веома често када је излагао своју поетику, намерно подастрту у поетичким фрагментима, служио, поетички "подударао" са ставовима значајних писаца, уметника, мислиоца желећи да покаже како су и они уграђени у сигнализам, макар понеком идејом која је постајала подстицајна за деловање овог уметничког правца. Било би занимљиво, и потребно, направити Мислило које би садржало цитиране ставове, азбучно поређане, аутора који су проглашени, индиректно, претечама сигнализма. Дневник сигнализма 1979 – 1983 указује нам се и иначе као књига која би могла да изнедри сијасет малих књига чији би задатак био да баце допунско светло на сигналистичку авантуру која још увек траје. Дакле, нека врста сигналистичке Библије, састављене из прегршти малих књига што и јесте изворно значење речи којом је насловљена основна верска књига наше цивилизације.

            Које мале књиге творе обимни дневник?

            Дневничке белешке (не ретко пренети текстови из дневних новина) које осликавају политички тренутак у којем се пише. Из данашње перспективе, понекад, и не ретко, то нам делује као поглед са неке летилице усмерен ка неистраженој планети. Много тога се (незаслужено?) заборавило, доста се погрешно протумачило, готово ништа се није научило. Реч је, између осталог, и о иранско-ирачком рату, атентатима на Регана и папу, сукобима на Косову и Метохији, пољској "Солидарности", појави сиде... Како нам то све сада, осим онога што се односи на нас саме и на територију коју нам насилно краду, изгледа далеко. И поприлично заборављено.

            Фрагменте у којима писац пише о себи могли бисмо насловити „Ја и свет“, али и „Ја у свету“, с тим што би први, очигледно, доносили и својеврсно „тумачење“ доживљеног. У њима се, између осталог, говори о детињству, болести, породици, дружењима (на пример, са Светом Лукићем и Божидаром Шујицом), игрању шаха са Радом Војводићем и Тодором Терзићем у новац (првог побеђује, од другог изгуби и одмах потом шаху каже збогом), болести, многобројним изложбама на којима је излагао своје сигналистичке радове...

            Изузетно је драгоцена документарна грађа која нам открива како је изгледало пишчево дописивање са уредницима многобројних иностраних авангардних часописа. У њој је реч о будућој (оствареној) сарадњи и размењивању часописа и књига. Преносе се властита писма и она добијена од других, на различитим језицима. Једнако и сигналистичке поруке и визуелне песме. Пише се о антологијама авангардне поезије.

            За сигнализам су изузетно значајне године "покривене" дневником. Тада је овај књижевни правац у свету побирао резултате остварених пројеката. Могло би се без икаквог претеривања рећи како је „дрмао“ светском авангардном књижевношћу. Тодоровић је имао су чим изаћи на литерарно Косово. Под мишком му је био Алгол, али и Textum, најзначајнија сигналистичка књига уопште.

            Посебан „циклус“ чине они делови Дневника у којима се управо о овим двема књигама збори. Али ту су и  Чорба од мозга и Chinese Erotism. Једнако и, неуспешни, покушаји да се издавачки „удоми“, провокативна и значајна, значајна јер провокативна, поема Пуцањ у говно.

            Писац прештампава, драгоцену, рецензију за, прекретничку када је о српској поезији реч, збирку Свиња је одличан пливач коју је написао Миодраг Павловић.

            Сигналисти, као и рани надреалисти, посебно Андре Бретон у Првом манифесту надреализма (а за њим се поводе, хорски, остали надреалисти), признају да имају претече. Када је о сигналистима реч, зенитисте пре свих. У Дневницима се пише о зенитистима, посебно Љубомиру Мицићу, и о изложбама на којима се приказује оно што су наш дадаизам и зенитизам, домаће претече сигнализма кудикамо више од нашег надреализма, остварили. Ту су и разговори са Зораном Маркушом, уз Гојка Тешића, најбољим познаваоцем нашег, и европског, зенитизма.

            Посебан сегмент Дневника могли бисмо изнаћи у оним деловима у којима се, веома опширно и документарно, говори о пишчевим многобројним полемичким обрачунима са традиционалистима, бившим сигналистима – ренегатима покрета и оним нашим песницима који су желели, мимо свих релевантних чињеница, читаву нашу (нео)авангардност да припишу себи. Имамо могућност да пажљиво пратимо полемички полигон загребачког листа Око, на којем је једно време управо Мирољуб Тодоровић био главни књижевни нокаутер. Владан Радовановић и Вујица Решин Туцић су му главе жртве. Касније ће ти текстови наћи место у двема сјајним полемичким књигама Штеп за шуминдере (1984) и Певци са Бајлон-сквера (1986). Писац пише и о мукама које прате (не)издавања блокова текстова у појединим нашим часописима о сигнализму и антологије која би приказала сигналистичко деловање и у нас и у свету. Пише и о превођењу текстова о сигнализму, организовању округлих столова и симпозијима. И ту су у игри многобројна подметања ногу. Неколике полемичке песме испеване су и шатровачким језиком који Мирољуб Тодоровић на велика врата уводи и у српску поезију и у српску прозу (новелистику и роман) и у српску есејистику.  

            Дневници су најава, и припремања, неколиких теоријских књига којима би сигнализам био објашњен и утемељен као један од најзначајнијих, ако не и најзначајнији књижевни, и уметнички, покрет који се појавио у другој половини двадесетог века. Наводимо „кључна“ места на којима је  о томе реч: "Размишљао о раду на есејистици. Поново ме привлачи идеја о Фрагментима о сигнализму. Потпуно теоријски образложити сигнализам у виду већих или мањих фрагмената. Неколико година посветити том послу. Онда кренути на прозу. Можда чак и току овог рада наставити са давно започетим вербално-визуелним романом Апејрон" (13); "О поезији се до сигнализма углавном говорило као о језичком искуству унутар чврстих, непробојних граница језика" (16; акценат у цитираној реченици је свакако на речи углавном);  "Да ли је бесконачно за нас слика Ништавила?" (60); "Креативни аутоматизам – мост и канал којим се непосредно и неспутано ослобађа унутарња подсвесна вербална и знаковна материја и енергија" (140); "Гледана сада овако расута у књигама, рукописима, цртежима, колажима и осталим производима непрекидног рада дужег од 20 година, готово запањујућом се чини моја космогонијска замисао. Као да нема граница које није пробила, просторе које није дотакла сигналистичка песма. Сложеност и компликованост те космогоније, чији почетак и крај више ни сам не могу да назрем, њена метајезичка и метафизичка конструкција, сва у преплетима, у крхком преливању, даљем расту и освајању, како свемира, знака, материје, тако и друштава, језика, човека, чини ми се да неће моћи никад бити исцрпљена, чак ни обухваћена, понајмање једном критичком свешћу, једносмерним и једнозначним поступком декодирања" (236); "То моје слабо памћење један је од разлога што сам почео водити овај Дневник" (252); "Говор је слика свемира" (379); "Ка говору чији је извор ћутња" (595); "... сматрамо да се у оквиру нашег песништва критичка поезија јавља најпре у оквиру сигнализма: `Киберно` (`Рецепт`), `Свиња је одличан пливач`, `Гејак`, итд." (629); "Може ли песма знати оно што песник не зна?" (689).

            Писац преноси своје разговоре са, тада младим, Живаном Живковићем који се припрема за писање докторске дисертације, после Корнхаузерове (често се дају у преводу песме пољског песника који је и најзаступљенији песник уопште у Тодоровићеву Дневнику), а пре оне коју ће написати Миливоје Павловић – о сигнализму.

            Ратује са  чиновничким  речима заживети и понад.

            Снови присутни у Дневнику обрешће се касније у Торби од врбовог прућа (2010). Они граде сневник.

            Хумор не налазимо само у многобројним шатро причама расутим диљем Дневника. Има га готово на свим странама, макар прикривено.

            Иако је сцијентизам у доба вођења дневника већ био сигналистичка прошлост, Тодоровић пише о космосу, космичким истраживањима, космонаутима. Књига о којој пишемо садржи унутар себе и читаву једну есејистичку звездалију.

            Ту су и песме, штампане исцела, изломљене синтаксичке структуре. Оне буде јединствен колоплет асоцијација. Од њих се могу оформити неколике песничке збирке. Полазна тачка им је била Poesié brute  знаменитог Пола Валерија. Други заборављају, али Мирољуб Тодоровић очито не, како је Валери једно време био песник којег су ценили млади француски надреалистички песници.

Могуће је издвојити и књигу есејистичких фрагмената. Ови делови дневника и послужили су као иницијалне каписле за касније Тодоровићеве књиге. Интересантно је припоменити како Тодоровић у њих није унео читав низ својих есејистичких фрагмената, и –  посебно – у дневник унетих цитата. То је довољан сигнал да није ставио тачку на своју есејистику.

            Дневник, препун и анкета, прештампаних реклама за књиге, практичних савета, визуелних и фонетских песама (читаву једну њихову малу антологију могуће је начинити; наводе се Кручонихљеве фонетске песме и показује тако како је овај руски авангардни песник, уз Хлебљикова и наш зенитизам, био основна полазна тачка читаве Тодоровићеве фонетске поезије). Пред нама се одвија Mail Art сторија и историја. Ево и једне фрагмент – приче: "Данас поподне у тролејбусу учинило му се као да је на предњим седиштима видео њен профил. Претрнуо је" (414).

Мирољуб Тодоровић Дневником своди биланс. Подвлачи црту. Али то чини тако што се наговештава у ком ће смеру сигнализам наставити да се креће. Мирољуб Тодоровић има енергију Андре Бретона који никада није желео да призна како је надреализам passé. За Тодоровића је сигнализам незауставиви перпетум мобиле.

            [Књижевност, 2013, бр. 4, стр. 158 – 160]