ВУЛКАНСКА ПОЕЗИЈА СЛОБОДАНА
ШКЕРОВИЋА
Поезију Слободана
Шкеровића (1954) назвали смо вулканском
послуживши се придевом присутним у наслову есеја овога аутора у књизи по том
есеју и названој – Вулканска филозофија. Ова је једна од пет Шкеровићевих књига које су
се прошле године појавиле у библиотеци „Сигнал“. Остале су: Земљофобија, Невидљиви Марс, Дроздови у
паклу и Јерихон, Јерихон. Једина је есејистичка. Две су песничке, а две
доносе поетске романе. Писац нас подсећа и обавештава како је жанровски
неуловљив. Једнако је занимљив и значајан и као песник, и као прозаик и као
есејист.
Вулканска
филозофија је белодани доказ
како је он најбољи сигналистички есејист (у довољној мери то се могло закључити
и на основу раније пишчеве есејистичке збирке – Химера или Борг[1]),
онај који овај планетарни, светски
значајан, неоавангардни правац сагледава изнутра.
Није згорега навести кључне поставке уводног есеја више пута спомињане књиге,
који има два мота (један је Кастанедин, а други преузет од др Саре Берга,
управнице одељења гинекологије и акушерства Емори: „Ништа није заразније од
емоција“): „Тело које је способно да осмисли свеколико опажање, могло би да
буде једино `створена природа`, као апстракт, а свако нарочито баждарено
опажање остварило би се као неко посебно, конкретно живо тело“[2];
„Лако је могуће да је људска склоност к емоцијама и идејама израз специфичне
мутације која неутралише способност аналитичког мишљења“[3];
„Вулканском еволуцијом називам појаву способности која за последицу има то да
се увидом може разорити условљеност, тј. фиксација на самообмањивање“[4];
„За разлику од ума, разум није способан да се бави оностраним, метафизичким“[5]; „
... што су емоције нејасније, то су идеје снажније. Није само тачно да оно што
је нејасно афицира, него то има и друго лице – оно што је нејасно јесте
емоција, а емоција се преобликује тако што производи идеју – идеја је лик,
израз, `објашњење` емоције“[6]. У
есеју „Апејронистичка или афазијска поезија“, апејронистичка поезија, „дериват
или једна од форми стохастичке поезије“[7], назива
се афазијском стога што „елиминише ослањање говора на језик. Језик се
апстрахује, слично поступцима апстрактног сликарства, који резултирају
енформелом – недостатком форме. Користе се речи али оне нису језик...“[8] У
есеју „Судњи дан“, пак, откривамо тврдњу по којој конфузија (може се једино
превести као помешаност), „као
стохастичко јединство случајности, јесте предуслов стварања“[9],
односно да „Стохастички метод разара
(тј. превиђа наводни) поредак
стварности и `ослобађа` енергију личности да чини увек нешто `ново`“[10].
Основни поетички став изнет у разговору с Тамаром Лујак онај је по којем
„Уметност је побуна против поретка, као што је поредак побуна против слободе“[11].
Постоји – очекивано – подударност између Шкеровићеве поезије и његових
теоријских ставова. Она је афазијска,
лишена и емоција и идеја, аналитичка, побуњеничка, разарајућа у односу на ону
која јој је претходила и на коју се самосвесно уопште и не осврће изузев тако
што је својим постојањем брише, нова, самосвојно онострана и метафизичка, конфузна
на поетички и једино вредносно исправан начин, сложена, неослоњена на уобичајен
и излизан језик, односно новојезичка...
Не може се авангардној
поезији приступити с традиционалним критичарским маказама. Замислимо како би
прошла, на пример, Десанка Максимовић када би била сагледана ставкама
авангардне поетике. Сви (нео)авангардни писци нису по дефиницији добри писци. И
међу њима има оних који спадају у категорију значајних писаца, али и оних који
су у књижевност залутали и који мисле да што нејасније пишу тиме се све више
вредносним лествама пењу. Нису сви сигналистички песници песници који
једнообразно пишу. Нису такви били ни надреалисти, задржимо се на тренутак на
њима. Изузетно лако могу се разлучити песме Пола Елијара од оних које су писали
Филип Супо, Андре Бретон, Луј Арагон, Рене Шар или Малколм Шазал. Једнако, и
оне које је написао Душан Матић од песама Оскара Давича, Марка Ристића, Милана
Дединца, Монија де Булија... Разликују се песме творца сигнализма Мирољуба
Тодоровића, који је пролазио током свог дуготрајног сигналистичког певовања
кроз различите, надограђујуће и инветивно опетоване фазе, од песама Дејана
Богојевића, веома блиског дадаистичкој и надреалистичкој поетици, и оних које
су написали Илија Бакић и сам Слободан Шкеровић о чијој смо поезији наумни да
пишемо.[12]
Шкеровић готово сасвим
брише интерпункцијске знаке, осим „помоћних“ какви су три тачке, црта,
узвичник, упитник и наводници. Тачка је сасвим прогнана, а запета – која у
поетском роману Земљофобија има
црњансковску учесталост – је изузетно редак гост.
Рима је, такође,
елиминисана, изузев по које успутне, „случајне“, унутрашње, али је зато звучна
раван понекад изузетно засићена алитерацијама и асонанцама. Погледамо ли,
међутим, исцела песникове песме, оне су намерно звучно посне. Више подсећају на
реске пуцње но на мелодијско таласање.
Збирку Загрљена деца отвара истоимена
мини-поема. Њене строфе углавном су терцети сасвим налик на уланчане
квази-хаику песме, комбиновани са, „објашњавачким“, дистисима, катренима и
понеким издвојеним стихом. Фантастичност опеваног уроњена је у критичност,
убитачну сатиричност: Шкеровићева лирска научна фантастика садржи у себи нешто
домановићевско и до сржи је ангажована. Загрљена деца отварају / Фабрике / За уништавање родитеља. Она зарањају / Једна у друге, те их влада,
наумна да се ослободи пандемије, вакцинише присилно смртоносним вирусом. Љубав
се, дакле, изопачује. Зло се смешта у центар свега постојећег. Оно што би могло
повести ка идили вуче ка апокалиптичком уништавању. Наш песник не носи
шмекерске наочари за сунце. Он зна, и показује и нама то знање, како нас ништа добро у роботизираном, онечовеченом,
алијенираном свету дочекати неће. Његова поезија је отрежњујуће лекотворна.
Горка као сваки добар лек. Но, сваки лек не лечи гарантовано. Да бисмо се
излечили потребно је да утврдимо која нас је болест напала и да будемо вољни да
је се отарасимо. Постоји, и он је чвршћи од осталих, и загрљај смрти. Загрљај у
смрти.
Остале песме (неколике
су, такође, мини-поеме) збирке потврђују прибележено. Сунце Шкеровићеве поезије
црно је сунце. Људи су се озверили. Животиње су, готово једнако као и они,
„јунаци“ ових песама. Местимице севне по нека надреална, могуће и
надреалистичка, синтагма и/или слика: „Реденик муња“ (наслов песме) или Ватра је брзи живот („Ирис“). „Реденик
муња“, који се састоји од четрдесет малих песама, показује, по нама, како би
вероватно певао велики Момчило Настасијевић да је, као ми, живео у атомском и
планетарном добу.
Како изгледа цитатност
у Шкеровићевој поезији можда најбоље можемо илустровати навођењем исцела песме
„Слобода пева“ која је лирски одазив на чувену песму „Поезију ће сви писати“
Бранка Миљковића, чији је стих Хоће ли
слобода умети да пева њен мото:
Сунце се грози
Слободе
Прилазе му комете
У нежни загрљај
Слобода је до – пећи!
У пећи вриште
Печене шеве
Плете укоснице
Сунце
Сунце ме моли
Схвати
ме
Приђи ближе
Да те
боље схватим?
Овако слобода пева
Знојава од врућине:
Избегава
речи
Сунце умире у слави
Слобода му измиче[13]
Црна кутија има два циклуса: „Ланчана реакција“ и онај по којем је
насловљена књига. Први је састављен од четрдесет девет песама испеваних у
терцетима који су хаику песме. Многе од њих можемо третирати и као засебне
минијатуре, а истовремено ишчитавати и као саставне делове песме у којој се
налазе.
Прва песма првог
циклуса насловљена је „Космонаути и астронаути“ и садржи, привидни, плеоназам.
Овај „плеоназам“ је, заправо, послужио Слободану Шкеровићу за својеврсно
онеобичавање: у питању су руска и америчка „верзија“ речи којима се означава
онај ко путује свемиром. Нимало случајно, он је прво што се уочи када се књига
отвори и сигнал је како све што се у њој налази морамо читати и ишчитавати
изузетно обазриво јер је суштински амбивалентно. Из „свемирске“,
фрагментизоване, поеме „Ланчана реакција“ можемо издвојити стихове који су њена
поетска „кичма“ (они се налазе у различитим песмама /хаикуима):
Прво је све било савршено
А затим је
Оживело
[...]
Живот не разуме себе
А смрт
Је тако далеко
[...]
Мишљење на начин времена
Опажа простор на начин
Кретања
[...]
Бескрајно глуп је онај
Који себе сматра
Мером свих ствари
[...]
И схизофренија има
Бољу
Половину
[...]
У баснама животиње су људи
А у стварности људи су
Животиње
[...]
За живот, смрт је једина опција
А за смрт, живот уопште није
Опција
[...]
Добра научна фантастика
Увек се подсмева
Науци
[...]
Бог је идеја која једе људе (наслов песме)
[...]
Није лепо кад се
Лепо
Сврши
[...]
Видљиво скрива и
Видљиво и
Невидљиво
Није потребно посебно истицати како се поједини – готово сви – наведени
стихови могу ишчитати и у ироничном и у хуморном смислу. Подразумева се да су
они, као и читав циклус, као и читава збирка, као и целокупно песништво
Слободана Шкеровића, цитатни дијалог са научнофантастичном литературом и
уметношћу (посебно, филмом), али и књижевношћу уопште. Шкеровићева поезија
поезија је која баца рукавицу у лице дотадашњој, и актуалној, српској – и не
само њој – поезији у лице. Ако се она чита са одређеним отпором и прима са
истим отпором, није то због тога што она није добра, већ стога што нисмо
навикли да се с таквом поезијом сусрећемо. Но, то није, нипошто није, њена
мана. Врлина би могло да буде!
Шкеровић је – ту следи
Хлебњикова[14],
вероватно кључног песничког претходника читавог сигнализма – ванредан
неологистичар. Наводимо, неизбежно непотпуну и – једнако неизбежно –
проблематичну (тешко је утврдити која је реч без остатка неологизам унутар
неког језика) листу неологизама присутних у свим збиркама о којима пишемо: безваздух; блузмобил; брађевина;
брбуљомудити се; брзибод; бубњај (им.); буш;
врапчар; детелинождер; голети; гузоред;
драмеж; жабождер; жонгловати (не: жонглирати); заједити; залетни; замкар; зеленогрк; јецоманија; карфиолисање;
крдољубац; колотек; креветаш; креозотисати; крепавац; крмељак; ледождер; мишојед;
мокрокос; негалактика; недан; несветлост; откровити; очедоморити се; пандрчак;
пипај (им.); плазмирати; покривеница;
помодарити се; поперецити; просторчас; расконзервисан; смртодан; сноврење;
схрпити се; тигророгаш; удрина; укоштачити; улагљив; урахитичити; урликавац;
хвалоспевиште; филокалисати; цур; чорбити; шестарољубац. Шкеровић
употребљава и, футуристичке, именичке дублете попут
зоре-крпе („Реденик муња“). Наш песник се не клони ни
турцизама ни жаргонизама (посебно шатровачких речи): кењара; кожурача; офајдити; спрчити; табачина; чепуља; џаба ти; џомба.
Шкеровић износи јасно и
гласно своје поетичке ставове. У песми „Ритам (наставак)“, из Црне кутије пева:
Непоетска средства су
Она којима недостаје
Ритам:
Метафора
Описивање и
Статистика
Хаику „Правило игре“ гласи:
Поезија се
Игра
Филозофијом
Хаику „Процес“:
Прво наступају идеје
А онда иде метафора
То је живо блато
У песми „Кршење правила“ налазимо следеће
поетичке стихове:
Многи се љуте
Кад се филозофски
Изражавам у песничкој
Форми
Али суштина поезије
Јесте у томе да се
Непосредним увидом
Исцрпе живот
Песма поетичког наслова „Поезија“ овако
изгледа:
Ако поезија није
Егзибиција
Онда – шта је?
Песма „Уметности“ открива као на длану чему
Шкеровићева поезија, једнако као и свеколика модерна уметност по њему, тежи:
Пиши неизговориво
Сликај невидљиво
Свирај нечујно
Плеши непомично
Глуми себе
Вајај изнутра
Ево неколико критичких и ироничних поетичких
жаока. Песма „Попа“ своди се на питање: Шта
ће он овде?, хаику“ Светски бол“ песма је о мувама: Горке, слатке, отужне / Муве у / Паучини, „Симболизам“ је згуснути
критички дистих: Насиље над / Мозгом.
Шкеровић се поетички одређује и када је хаику –
за којим он, измењеним, „космичким“, изузетно често посеже, било засебним било
унутар песама – у питању, у песми
„Традиционални хаику“:
Традиционални хаику
С пребројаним слоговима
Пишу статистичари а не
Песници
Статичност је,
прибележили смо већ, једно од три највеће опасности које поезију вребају и
долазе јој главе.
Песма „О жабама и људима“ (лирски грозд од осам
хаику песама) песнички је дијалог са најчувенијим Башоовим, и можда
најчувенијим јапанским хаикуом уопште.
Танка, продужени хаику, „откључани“ је хаику
којим Служе се искључиво /
Јарци-живодерци („Танка или продужени хаику“).
Песник о којем пишемо згушњава песме до крајњих
могућих граница. Песма „Анархија“, на пример, гласи Буним се, „Силвија Плат“ Ајој!,
а једна из циклуса „Лин Чи“ своди се на Ћут!
У циклусу песама „Хомерова Илијада“ најчувенији светски еп „опеван“ је у
дванаест изузетно кратких песама. Песнику је за то било сасвим довољно цигло
педесет девет речи.
Много скромније и ређе од Мирољуба Тодоровића и
Илије Бакића који се изузетно успешно и у визуелној поезији огледају, Слободан
Шкеровић посеже и за језичким и стиховним експериментима. Довољно је као пример
навести песму „Цепидлачење“:
Д
лак
а
И придодати је ону која је насловљена „Ј***М Т*
М***Р“:
****
***
*!
Саставни део Црне кутије (сви се налазе у другом њеном делу по којем је она и
добила име) је и пет Шкеровићевих есеја: „О тамној материји и тамној енергији“,
„Поетска намера“, „Белешка“, „Теорија забаве – теорија злочина“ и „Предложак за
тему о вампирима“.
Један хаику Црне
кутије има оксиморонски наслов – „Звук сунца“.
У песми „Вода“ ванредна сновиделна слика,
башларовска, је: Ткиво воде је / сан.
Ево апокалиптичке блиц-слике: Данас смо имали / Две зоре („Трећи светски рат“).
Лајтмотивска песма Црне кутије – своди се на један једини стих – је „Coleridge“. У првој „верзији“ она гласи: Вода, вода, посвуда; у другој: Слобода, слобода, посвуда; у трећој: Енергија, енергија, посвуда; у четвртој:
Смрт, смрт, посвуда. Пета је
измењена: Вруће, вруће, вруће ми је.
Песнику је Рембо антитеза, а Карлос Кастанеда синтеза.
Песме насловљене по овој двојици знаменитих људи своде се управо само на те
речи. Мирољуб Тодоровић у својој поезији
непрестано за Библијом посеже,
Слободану Шкеровићу, пак, она је септичка
јама („Библија“).
Наводимо један метафорички хаику Црне кутије: Живот исисава / Живот из / Мене
(„Заробљеник живота“) и један из исте збирке који бисмо могли окарактерисати
као гномски: Кад је логика болесна /
Нелогично је / Лек („Лек“). За гномски бисмо могли узети и овај: Убити за идеју / Као и живети за идеју / То је идеја идеје! („Умрети за идеју“). Неспорно је то: Смех је / Врхунац / Анархије (у оквиру песме „Смешна метафизика“;
треба обратити пажњу на наслов песме: може се говорити о метафизици смешног,
али тешко да би класични философи метафизику одредили као смешну).
Јерихон, Јерихон (2013), поред неколицине песама, садржи поеме:
„Јерихон, Јерихон“, „Носталгични крејони“, „Делавер“, „Смрт паперја“ и „Крома“.
Ова збирка, пуна неологизама[15]
(али и компјутерске терминологије), много је „отворенија“, од ранијих, према
стилским фигурама, метафоричким синтагмама и (памтљивим) песничким сликама (и
натуралистичким): нагарављене риме
(„Носталгични крејони“); перфекти
задригли (Исто); суви прдеж / душе
(Исто); небески гњатови / заћућурили по /
контејнерима (Исто); шадрван изломљених / пакости (Исто); експлодирао им / сумрак богова (Исто); аксиоми се накотили / понапијале се катете /
тангенте промашиле / додирне тачке / азимута / кругови се поквадратили / пи
се уконкавило / ламбда раскречила / редунданса бљује нојево / перје / абакуси се накљукали /
инфинитизималима (Исто); бритки
бакарни кошмари („Делавер“); бог
ласера / крвари бичем мрака (Исто); Пузи
кроз црну длаку / грома („Крома“); алави
тањири (Исто).
Ево примера за
унутрашњу риму: неће да филозофира док
џогира („Јерихон, Јерихон“) и за алитерације и асонанце: крекећу над / кркачином / кучака
(„Носталгични крејони“).
„Носталгични крејони“
посебно кореспондирају с Планетом и Путовањем у Звездалију Мирољуба
Тодоровића.[16]
Збирка Дроздови у паклу (2013) састављена је од
изузетно кратких песама. По нама, она је најбоља песничка књига Слободана
Шкеровића. Прва песма у њој, она по којој је и читава збирка насловљена,
несумњиво је антологијска. У њој је присутан синестезијски колоплет свих чула.
Лирска је „прича“ о ономе што песник затиче у, народном и Настасијевићевом, Тамном
вилајету – простору сновног и подвесног. Али, и паклен(ск)ог. Дроздови с којима
се у њему игра лете с цвркутом у очима
док Танушна пера су творила ходник Пакла.
У паклу Главни Ђаво је висио наглавачке и
вабио. Узнемирене свраке су се крстиле
и кљуцале пакленско зрневље, а песник је оштро
... мотрио. Из њега је измилео логос / Био је гладан и појео жбун с окапијем. Следи,
коперниканска, поента: Могао сам да
створим Рај на том месту / Ноћ и звезде, Сунце и језеро / И да маштам. Ова
Шкеровићева песма најбоља је лирска илустрација његове вулканске философије.
Сјајна је и друга песма
збирке „Гуштерски покуси“. Она гласи:
У дубини је гуштер
А
около јабука
Крвари
Лице је непокретно
Али суза се котрља
Куд путује суза?
Куд да изиђе душа
Ко у сусрет да јој крене
На оштрици ножа магла...
Она се, очито, састоји од хаикуа и наредна два која су његово
„тумачење“. Но, тумачење је упитно и сасвим амбивалентно. Друго и за иницијални
хаику важи: ко крвари? Гуштер или
јабука?
Први катрен треће песме
збирке – „Сама“ „укршта“ две слике (први и трећи стих су грађени на сличан
начин, а то важи и за парне стихове ове строфе; без које се јавља у обгрљеним стиховима ремети ову схему):
Празна од обриса
Рано, без обзорја
Лака без додира
Око, два златника
Људско тело је у збирци
метонимијски (синегдошки) заживело: Празна
ребра („Сама“); Кук се откотрљао
(Исто); откос костију („Хађар Хим“); с границе су штектали / Трбуси с двојном
материцом („У зеленим минђушама“).
Памтимо синтагму венеричним пољима („Док ђогат каска за
векнама“).
Песничке слике су се
завихориле, много више и експресивније него у ранијим Шкеровићевим збиркама,
задобијајући веома често надреалну ауру: Нагињем
се над /
Море у прашини („Сама“); Постоји
једна безоблична / Планета, богата ситним / Стаклом / У атмосфери / Донели су
је / Овде / Да буде смрт (Исто); Хамам,
с пепелом конопље / Опкољен потоцима / Распетих („Хађар Хим“); У оштре намазе мора (Исто); Тишина, згрчена у креч („Ослобађање
Кореје“); Накалемљене на гране / Тужне
девојке / Капи росе немирне („Сто погледа на Попокатепетл“); Гонили су их да пију крв / И друге мирисе
(„Зли Електрон“).
Песме у збирци
хуморније су од оних с којима смо могли
да се сусретнемо у ранијим Шкеровићевим књигама поезије: врана с наочарима („Псеће пиво“); Пси / Жедни пива / И клавира (Исто); Револвере, ујутру, за доручак, у уљу („“Ко те јебе, Џими
Хендриксу“), Искрено, највише мрзим бела
стакла. / И пингвине у сендвичу (Исто; последња реч употребљена је
амбивалентно и може означавати било стиску било храну); А за високе страсти – не знам / Оне убијају с висине! („Никад
опроштај“); Нећеш знати ко те је убио /
Који мрав / Којим мравом („Постоје куће...“).
У збирци откривамо и
оксиморонски хумор: Из лица куља лудило /
Лепо и паметно („Прљавци“).
Ево целе кратке
сигналистички хуморне песме „Масовна маћеха“:
Дрон Нобел масовни алкохоличар
Пасивни убица теренски Хирохито
Чамотиња краљица пастирица сатирица
Табулаторка Хада и манастирка рада
Прженица трудбеница пастија и
тортиља[17]
Слободан Шкеровић је
много особенији и значајнији песник него што инертна и млака српска књижевна
критика мисли. На своју штету, али и на штету српске културе и поезије.
ВУЛКАНСКА ПРОЗА СЛОБОДАНА ШКЕРОВИЋА
У песми „Теза,
антитеза, синтеза“ из циклуса „Ланчана реакција“ збирке Црна кутија (2010), налазе се стихови: Добра научна фантастика / Увек се подсмева / Науци. Песма „Научна
фантастика“ (она је у другом, последњем циклусу збирке Црна кутија, која је по њему и насловљена) своди се на цигло једну
једину реч: Оксиморон.[18] И
једно и друго бисмо увек морали имати на уму решимо ли да приступимо прози
Слободана Шкеровића. Желимо ли да одредимо теоријски одељак у који се она
удева, прво што нам на памет пада несумњиво је научна фантастика. Но, проза
Слободана Шкеровића научна је фантастика особене врсте и могло би се с доста
разлога рећи како она ову преиспитује тако што је окреће на главу. То,
уосталом, и сам аутор потврђује поетичким ставовима изнетим у његовој
есејистичкој књизи Вулканска филозофија
(2014). Наведимо их: „ ... што су емоције нејасније, то су идеје снажније, није
само тачно да оно што је нејасно афицира, него то има и друго лице – оно што је
нејасно, јесте емоција, а емоција се преобликује тако што произведи идеју –
идеја је лик, израз, `објашњење` емоције“; „Постмодернистичко трабуњање – писци
заједно с читаоцима! Комуникација писаца с читаоцима је најгора могућа
варијанта креативног делања...“; „Посао је уметника да од датог материјала
створи експлозив“; „ ... научна фантастика није
научна, нити јој је наука извор. Она је уметнички обликована визија
насељена аватарима (отелотворењима)
одређених намера (идеја) које чине савремени, у великој мери науком зачињени,
свет“; „Јесу ли НФ и хорор заправо – једно – хермафродит? Можда, данас, то и јесу“.[19] У
малом, пред нама је поетика научне фантастике, сасвим искошена, које се
Слободан Шкеровић придржава када писању научнофантастичне прозе приступа.
Слободан Шкеровић је,
када је о прози реч, најпре, објавио Све
боје Арктаруса (2006), кратку збирку кратких прича[20]
коју ће касније сам одредити као „експерименталну прозу“. Њену
експерименталност пре свега чини то што се свака прича битно разликује од
осталих, те читаоци заправо имају на читалачком пладњу шест различитих
могућности писања научнофантастичне прозе. Јунаци (Џо, Тамас, Брандон..., на
пример) се, што збирку, иако су приче разнородне, уланчава у особен циклус,
„селе“ из једне у другу. Исти „ликови“ појављују се и у Шкеровићевим романима.
Књигу отвара најкраћа међу причама, сасвим онирична на начин СФ, у којој писац
вели главном јунаку: „Будиш се из сна у сан“. Вештину писања, складања,
вишеслојне / „вишеспратне“, реченице илустроваћемо примером преузетим из приче
„Барон“: „Љубав, говори Ермер својом смрћу (али бојим се да је све узалуд,
мисли Џо), наравно да је узалуд изговара гласно Барон, Брандон се згражава,
дебели змај је закрвавио очима, а шишмиши као шарени холограми беже ка
безизлазу.“[21]
Шкеровић је објавио
четири романа: Шаманијада (2012), Тамна страна силе (2013), Земљофобија (2013) и Невидљиви Марс (2013)[22]
Последња два споменута
романа – Земљофобија и Невидљиви Марс – по пишчевом одређењу
јесу поетски романи.
Земљофобија, која за мото има тврдњу „Нико не осећа бол“ Боба
Дилена, отвара се уводним текстом „Извориште магије“. Основни поетички ставови
изнети у њему јесу: „Prosa poetica et philosophica јесте
идеја коју сам покушао да разложим, па тако и уништим, конкретним дејством
метода према којем разарање форме треба да резултира ослобађањем енергије –
поетске енергије, која јесте увид (intuitio)“;
садржајно се надовезујући на Све боје
Арктуруса, омогућујући писцу, као и главном јунаку Џоу, заузимање „позиције
изван простора и времена“, уважавањем чињенице по којој „смрт јесте знање“, овај роман „нестаје као такав претварајући се
(мењајући фазу) у афазијски поетски
симулакрум садржаја који је изгубио своју временску и просторну кохезију“.
Пошто је „поезија основ сваке прозе“, ова друга се „неминовно јавља у својој суштини: као поезија“. То условљава да
се „архетипска разједињеност“ главног јунака оконча „синергијом архетипова у
лику босоногог сведока“ и да се „у
тренутку синтезе“ пред читаоцима појави „још један лик, Киш, који представља
праоблик човечности – интуитивног човека“, онога ко „одбија“ да еволуира. Пошто се пошло од квантног
скока, доспело се до афазије као „болести бесловесности“, а бесловесност
„поседује напон, силу која једино
може да – ствара (макар и хаос). Писац закључује: „Магија поезије и јесте у томе да се од некохерентних елемената
(афазијски изнедрених речи) створи смисао.“[23]
Тако је писац поетички „препричао“ свој роман. Он се састоји од четири дела и
додатака. Први део је ненасловљен, други се зове „Џихад“, трећи „Мрежосвет –
Gridworld“, а четврти „Бог“. Сваки
отпочиње особеним калофоном: језгровито препричаном радњом која се у њему
збива. Сваки део се састоји из читаве серије подделова, мини-прича. Додаци су
раздељени на „Еон“ и „Афазијски свет“. Унутар њих можемо открити и неколицину
песама.
Три кључна јунака
романа архетипови су који „у споју потиру визије и сијају драму“[24]:
Барон је Вергилије, Џо Данте, а Брандон Дантон.
Неколике речи
потенцијални су неологизми: блуда
(им.); булазан (им.); водоваздух; двовременство; звездоцрта;
зур; онечестити; смртодан; улупина. Писац се поиграва дублетима,
„дво-речима“: оранг – утан: чртке-трунке.
Писац спомиње
неколицину писаца упућујући читаоце да потраже извесне асоцијативне везе,
уколико ове постоје, између њихових кључних дела и његова романа: Башо; Мелвил;
Рембо; Дис; Томас Ман; Пруст; Мишима...
Реченице су веома често
сасвим кратке, налик на епифанијски блесак. Има, и не ретко, и оних које су
истачкане запетама, готово као код Милоша Црњанског, што ћемо илустровати
једним јединим примером: „Худи су ближњи, глад им је мера, љубави.“ Реченична
инверзивност – присутна и у нетом наведеном примеру – сродна је оној са којом
се сусрећемо читајући херметичну прозу Момчила Настасијевића.
Издвајамо неколике
синтагме и, сасвим разнородне, песничке слике (неке су, по црњансковској готово
лиричности, саме по себи читава песма): „Зато је стих смрт, јер је савршен“;
„Ваздух је јава, вода је сан“ (башларовска слика); „Музика је све“ (сасвим је
очигледан одазив на кључни стих верленовске поетике Музика изнад свега); „Време је пробава“ (натуралистичко); „Чуј
умрежена срца космоса“; „Трик је у томе да се сан обележи као антиципација. /
Ми знамо да је сан нестабилна структура. Он понуди једну асоцијацију и ми се за
њу залепимо. Ако ли, међутим, покушамо да сагледамо детаље, онда видимо да
стално тражимо нешто, но никако не налазимо. Јер сан се мења фантастично брзо и
никада се не понавља“ (овај цитат, и наредни, основа су особене поетике сна и
сновног); „Поезија и сан су слични, по томе што носе“; „Светли у мраку, слепац“ (искошени оксоморон); „У великим
струјама су бебе. Оне говоре свој језик, који је распоред гласова. Овако, кад
се знакови распореде, то је беба“; „Кија галаксија“ (унутрашња рима; космички
хумор); „Ландара логос“ (философски хумор; једнако као и у претходном примеру,
уводимо две нове одреднице које „лепимо“ уз хумор); „Што дању сатка, ноћу
опара“ (ехо Пенелопиног ткања, одазив на чувен стих чувене песме „Међу јавом и
мед сном“ Лазе Костића); „кров разума“; „У Рембоа, речи су хумус, смисао је
пој. Он је нељудско биће, залутао у трави. Звук – хватач душе. а кад се
освести, све је зелени прах, у смех тајушни“; „топлу глад“; „брекће бутина“
(футуристички експресионизам); „жута као крв“ (оксиморон).
Наводимо инсерт „Кад
заволеше живот“[25] који
има мото “The law is for protection of the people“ Криса
Кристоферсона:
„Мора се борити за
живот.
Љубав се не једе.
Ако верујеш пријатељу,
забиће ти нож у леђа.
Боље се брини, живот
није шећерлема.
Нико ти неће помоћи.
Традиционализам је
модус вивенди.
Еволуција је мимезис.
Закон штити људе.
Не певај, мисли зло.
Стари су били
паметнији.
Не буди паметан, буди
лукав.
Не узимај прозак, биће ти лепо.
Мораш да радиш.
Наука је корекција.
Не размишљај, бићеш
кажњен.
Срећа је кад извршиш
наређење.
Постмодернизам је
политички коректан.
Рембо није Рамбо.
Држава је основна
ћелија породице.
Уметници нису претња,
они су само бескорисни.
Не храни уметнике.
Ново доба је Мрачно.
Тесла је мртав.“
Пред нама је, сасвим очито, песма која се гради својеврсном комулацијом,
не ретко диспаратних тврдњи.
Роман окончава хаику
„Канибал јојо џигерица“:
„Магнетит
На језику кобол
Једе перец“
И поетски роман Невидљиви Марс, посвећен Николи Тесли,
има четири насловљена дела: „Духови“, „Грабљивци“, „Шаман“ и „Солнце“ и кратак
додатак „Сам у воденици, али не заувек“. Складан непрестаним метаморфозама,
задихан, у непрестаном покрету и развијању ништењем раније казаног, пример је
калеискодопског приповедања.
Опет је пред нама
прегршт потенцијалних неологизама: блондориђа;
духиња; духче; заједничар; прегаз; птицон; солнцовек; сумајчић; суочић.
Као и у Земљофобији, и у њему су синтагме и
слике разноврсне, узвихорене, понекад – иако се она поетички отписала – чак и
метафоричке, сновиделне: „Зашто је Јупитер зрикав?“; „С генима ствар стоји
овако. / Гени су зрнца. Точак Свемира се окреће. У средишту точка је Хиперион.
Он захвата у зрнца и преслаже их по вољи. Зрнца су могућности. Понекад, један
ген има у себи могућност читаве врсте. Врсте с таквим геном су схизофрене. /
Схизофрене врсте су парадигматично недовршене. Стога, оне настоје да трају“;
„Живот је последњи стадијум смрти Васионе. / Песме китова су опроштајне еде“;
„Ум што именује, којег назваше Бог, искрварио је безмерну масу. Смех међу
окамењеним шумама плови свемиром, уситњен и болан у рожњачи. / Тај ум је
гладан. / Машина производи себе-месо, а орао је кљује: крваре јетра“; „Звезде
су громогласне а Солнчев систем брује и сикће“; „У сну, солнчеве пеге
дахћу“.
Шаманијада је посвећена Елвису Преслију, “Краљу који није мртав“.
Мирољуб Тодоровић је с разлогом прибележио: „У Шаманијади, и са њом, Шкеровић постаје нека врста сигналистичког
Џојса/Молоха који се маестрално поиграва језиком и сликом, фантастиком и
митотворачком збиљом, експресијом и унутарњим психогеним токовима.“ Адријан
Сарајлија у овом фракталном роману, који истовремено спада и у научну
фантастику и у посткастанединску егзегезу, открива „дубоки поглед у колективно
несвесно“, а Зоран Стефановић га назива „палеолитским епом над еповима“.
Као и два романа о
којима смо прибележили коју, и Шаманијада
је четвороделна (четири симболички означава целовитост, довршеност, земљу,
меру, хармонију...): „Окаринаш“, „Баобабаши“, „Психоза“ и „Шетња аватара“.
Хармоничност на одређен начин хаосу ближи пет прозних међуигри. Роман је
пропраћен пишчевим текстом „Поступак настанка Шаманијаде“. Свако поглавље има мото (само код једног то није
случај). Честе су музичке референце. Нимало случајно, дечак – наратор је
окаринаш. Он припада Јакима, које у роману окружују Мршавци, Баобабаши,
Медведари. Његова музика је та која покушава да прати музику сфера.
Шаманијада у наслову звучно асоцира на Илијаду. Али, није у питању само звук. Пред нашим очима ствара се,
и раствара, нови свет. Постојање које је, у исти мах, и ништовање. Смрт која
живује, једнако као што живот сȃм смртује.
Јунак учи живот, као и
смрт, пошто они ходе руку под руку, тако што учи нове речи (нпр. компромис,
пантеизам, психоза, машина...), смештајући их у „кошаре сећања“. Биће музике
трепери и као говорно биће.
Ево нове серије
(потенцијалних) неологизама: зачкољ;
кошараш; медведар; медведовање; мрмљач; мумлач; обаобабавање; околоочница;
сусаница; чопораш.
Наводимо неколицину
реченица које су нам се учиниле самом кичмом романа о којем пишемо: „Јер оно
што је било можда ће се тек догодити, а време је такво да се у њега може
бескрајно тога сложити и проживети“[26];
„Поредио сам себе и Киша, сви ти његови животи за мене су били свирка. У
свирању је било све: радост и туга, знање и заборав. / И то је било тачно, само
ја још увек нисам био у стању да видим то све,
не, ни издалека. / кад сам шаману-носорогашу испричао шта мислим, он ме је
хладно упозорио на опасност. Ако је овај живот за неког тренутак, онда си `ти`
само тренутно ти. Али, било би добро да си `он`. / А зашто би то било добро? /
Да си у једном тренутку `он`, онда би себе спасао дуготрајног и мукотрпног
живота. Овај живот би био завршен“[27];
„Говорење је много опасна ствар. Стално се тежи да се ствари поравнају, да се
уједначи разумевање. Али то се, наравно, никад не догоди“[28];
„Ми презиремо приче због тога што оне односе ум из тишине. [...] / То ме је
подсетило да постоје они који једу људе, али они то раде због приче – имају
причу у којој се људи једу из неког посебног разлога. Прича их гони да то чине.
Да није приче, они не би били људождери. / Презирем причу, па и сам говор. /
Говор је та могућност да се полуди“[29]; „Разговарао
сам с мравима. Питао сам их имају ли називе за ствари, за твари, за травку, за
сламку, за зрно, за грм“[30];
„Ова свест је била у па-очима које су ме у ранијим приликама носиле у
онострано, слично неком сну“[31];
„Праскава Вечерњача – Даница се приближавала“[32];
„ ... угасим сваку мисао“[33];
„Прави живот догађа се у сну, а на јави је заборав“[34].
Поред у простор-часу, радња романа, дешавање у
њему, збивају се и у ономе што би се могло назвати „постранце“ време и „постранце“ простор.
Шкеровић објашњава: „Премештање
места радње у унутрашње, лично искуство ликова
ослободило је силу неопходну за тренутно
кретање из тачке у тачку, негирајући временску и просторну удаљеност“[35];
„ ... лик се мења – из неделатног,
непроменљивог лика, прелази у стање делатног лика који учи, који стиче
искуство, што и означава промену. То је процес остварења личности који је сабирање (дословно у тачку)“[36];
лик се „остварује искључиво у области квантног скока, у натприродној
стварности“[37].
Нимало случајно,
Слободан Шкеровић је песму „Жанр“ збирке Црна
кутија (2010) свео на две речи, односно један стих: Воајерски фетиш. Песма „Аристотел“ – навели смо је у првој фусноти
– гласи: Људи се деле на жанрове.
Тако смо затворили круг, пошто је претходно то учинио и сам писац. Од жанра се
може побећи само тако што ће се створити нови жанр. Слободан Шкеровић чини,
успешно сасвим, управо то.
ОДСАЊАНИ СИГНАЛИЗАМ
СЛОБОДАНА ШКЕРОВИЋА
Сигнализам
је неоавангардни покрет, планетаран несумњиво, који, упорно и успешно, траје
већ скоро пола века. Тако показује да је и прича о авангарди, која би, по
дефиницији, требало да блесне, загрми, те се примири и згасне, као и када је надреализам (и једино он) био у питању, доведена у
питање. Сигнализам није ватра која тиња. Он се фенисовски (пре)порађа из пепела
а то многи у нашој духовно јаловој, жабокречини налик, књижевној (и уметничкој)
чаршији не могу да опепеле. Он је ватра која и сада, као и у тренуцима када се
појавио на нашој и светској уметничкој сцени, гори, а да је они који су њоме обасјани не виде упорно, не виде довољно и
прећуткују готово сасвим. Онај ко је пали био је и остао
његов творац – Мирољуб Тодоровић. Врло брзо је
окупио око себе авангардно уметничко јато чија је авангардност имала свој рок
те је почело да се осипа, што само по себи није страшно,
али чији су понеки птићи нашли за сходно да пљуну у чанак из којег су јели, те,
одрекавши се онога за којим су,
умисливши да је кретање било независно и упоредно – ишли, а
понекад, богами, и добрано каскали, дозволили себи да се (само)утопе у непотребним
и фалш писаним полемичким обрачунима који су се у самообрачуне пред мусавим
огледалима преобратили. И данас Мирољуб Тодоровић није усамљен. Неосигналисти
се непрестано оглашавају и он, као и Андре Бретон некада, не мора да брине за
покрет којем је на челу. Последње митарење приближило је сигнализму читаву
плејаду нових уметника који умеју много тога да створе и знају како то да
учине. Неки су прави сигналисти, неки само
сапутници овог правца. Међу првима се посебно истиче управо Слободан Шкеровић о
чијој драгоценој, провокативној, оригиналној и страсној критичарско-теоретској
књизи смо наумни да напишемо неколико реченица.
Шкеровић
је песник, приповедач и есејист. Његове песме су неокосмичке, дуге и густе
смислом до којег треба пажљивим ишчитавањима продрети. Кратке приче су му
ужлебљене у сигналистичку (дакле особену, супротстављену кључним одредницама
литерарног жанра) СФ књижевност. Есеји су му прави полемички, сигналистички до
сржи, шамари нашем (не)добром друштвеном укусу, ако такво чудо – наш друштвени укус – уопште и постоји. Сигнализам је у
свим фазама свога трајања имао књижевне теоретичаре који су промишљено, и
синтетички и антиципаторски, беседили о ономе што је он остварио и о ономе што
је науман да својим непрекидним експериментима запоседне. Био је то, најпре,
Остоја Кисић. Потом, и доста дуго, Миливоје Павловић. Затим, до сржи сигнализмом "инфициран", на жалост
рано умрли, Живан Живковић. Сада то почиње да бива "двојац" Звонко
Сарић и Илија Бакић, али и више од њих (управо ова књига то обзнањује) Слободан
Шкеровић. Код њега нема пречица и нема меандрирања. Оно што треба да се каже и
напише биће казано и написано налик на ударац. Када пише Шкеровић, и буквално,
нокаутира проблем на који се намерио. Нема рукавица. Шакетамо се. То је била,
на жалост касније заборављена, наша народска спортска активност. Ако јесмо – а јесмо – у књижевном рингу, неопходно је потребно да се у њему фајтерски и понашамо. Не
пише се за принцезе и клинцезе. Сигналистичка литература је далеко озбиљнија, у
сржи прекретничка, ствар да би се служила нежношћу и нијансама. Тон
Шкеровићевих тексова, на моменте винаверовски духовитих, готово увек
винаверовски узносходајућих,
провокативних – не ретко је повишен. Онога ко чита
не треба само са оним о чему се збори упознати већ се мора и убедити да је
написано истина коју је потребно као такву и прихватити. Доста нам је – убеђен је Шкеровић – склањања у заветрину, пасивног
клањања овештаним традиционалним понављачким квази-истинама које су и у
тренуцима када су први пут биле било изговорене или написане биле, и остале,
једино пресна лаж, ма колико у обланду увијена. Шкеровићева поетика кишовска је
по-етика, једнако етика колико и
поетика. Не може се писати мирно, медитирати јалово, када се налазимо усред
арене у којој "разбојници створише ред и окачише своје млитаве умове за
пушару. Владају удавима над кудравима." Ова поетика је и књижевна
политика. Једнако као говорно, човек је и политичко биће. Када се пише о ономе
што је актуално не може се заобићи оно што директно, попут стилета, и читав
свет и нас у њему, засеца до костију. Бодријаровска је "прича" о
(некадашњем) Истоку и Западу, о глобализму који се изметнуо у диктаторски, и не
само политички, тероризам. Потребно је стати на брисан простор и препустити се
свим ветровима, потражити пету страну света, не допустити да се силом намеће
једноумље, да самозвани дежурни полицајци заводе ред увлачећи читав свет у
прљаве, на жалост не само виртуелне, игре.
Шкеровић,
као и Мирољуб Тодоровић, умешно цитира. Открива "трагове": Исократ,
Хераклит, Мирољуб Тодоровић, Ратко Божовић, Михаил Бакуњин, Жорж Батај, Маршал
Маклаун, Нилс Бор, Жан Бодријар, Дејвид Лоу, Ренато Пођоли, Џером Кон, Мишел
Фуко, Жил Делез, Ги Дебор, Чарлс Симић, Стивен Хокинг, Д. Т. Сузуки и,
најчешће, Карлос Кастанеда. Хвата се у полемички коштац са онима са којима је,
раније, и вођа сигнализма одмеравао снаге: Зораном Мишићем, Елијем Финцијем, на
пример. Гради теоријског Голема. Но, шта је глина? И када цитира то не значи да
се приклања туђем мишљењу. За постоји
у Шкеровићеву мишњењу и промишљању само загрљено са contra. Не сме се занемарити критичка
жаока: "За разлику од Ничеа, ја
сам читао Ничеа." И види се да је то чинио. У руци му је критички маљ а
камено иверје лети на све стране. Не смемо се загњурити у језик. Језик
"скрива". Он је "несмелост. [...] Али мораћемо да мењамо речи у
употреби. Интервенисаћемо на контексту. Пародираћемо поезију слободних
метафора. Јако се љутимо на жанровске поделе." Књижевни Голем до којег се
стићи дȃ био би, дакле, жанровски амалгамисано тело текста ("Тело је превладало ум"; и иначе;
гестуална поезија је отворен лирски прозор који гледа са неслућених висина на
црвље копрцање у оковима стварности која се мора мењати ништењем пошто: "Ко
не сања, тај мора да измишља"), апсолутна слобода која згромљује све што
је угрожава и покушава макар и најминималније да спута, полемична политика
сигналистичког – дакле, безграничног, планетарног – књижевниковања, стрмоглаво улетање у амбис да би се катапултски
узлетело ка звездама као јединој нам књижевној домаји, незаустављиво трагање,
неокончавање започетог, потпуна "отвореност", симбиоза етичког и
естетичког, смелост (ова је у језгру сигналистичког песниковања) да се прихвати
"сурови ратнички принцип" по којем "парадокс је феномен
стварања".
За
Шкеровића, као и за све сигналисте уосталом, и сам помен постмодерне налик је
на махање црвеном марамом којом се, тобоже, бик у кориди изазива. Аутор о којем
пишемо не либи се да изузетно ефектно и пооштрено изнесе ссвоје судове. По
њему, риба се гађа у главу, не чупка јој се реп. Милорад Павић тако постаје
"грандиозна авет". Постмодернисти "незаконито" присвајају
оне којима ни до чланака нису: Пекића, Киша, Борхеса. Неспособни да сањају,
невешти да загризу у стварност, баве се пуким измишљањем, фикцијама далеким од
оних борхесовских. Проблем ко је старији: кокошка или јаје, биће
"решен" тако што ће се предност дати њој, а други је од самог свог
настанка био "обична вика". Тера ли то сигналисте да га добро
продрмају и да се удаље од њега, отклоном у слику, гест, писмо, најразличитије
комбинације, сновописање? Миљковићев
поетски поклич (преузет од Лотреамона) по којем ће сви људи у будућности писати
поезију (сасвим разумљиво, неће је писати нико, јер ћемо изгубити могућност да
нешто одредимо као њу саму), парадоксално, иронично, "искошено",
преметнутиће се у тврдњу по којој "Некада су сви били сигналисти."
Наравно, нису ни слутили да се то дешава. Издвајају се неколике поетичке
поставке сигнализма: трагалачки моменат, метод силе, апеирон који омогућава
откривање стања слободе, "сазнање насупрот измишљању", планетарност.
Дајући предност процесу, самом
стварању, које омогућава снази да се раскрили над створеним, окончаним,
окамењеним, Шкеровић пише како је недовршени "Роб" Микеланђелов
кудикамо значајнији од оних остварења италијанског уметника пред којима се сви
задивљено заустављамо – слика у
Сикстинској капели и чувеног "Давида". Антологијском сматра епизоду Горског вијенца у којој војвода Драшко подноси извештај о својим
збитијима у Млетачкој републици. Као дело које је друге надвисило издваја (Божанствену) Комедију Дантеову.
Шкеровићево
најновије дело, преплет критике и теорије, критичка
теорија једнако као и теоријска
критика, доказује како "Деконструкција живота јесте језик. Деконструкција језика – повратак извору. Али, не заносимо
се чистотом. Чистота је чистина, празна, морбидна." Са те чистине треба
се, не икаровски, али и тако ако се другачије не може, винути ка галаксијама у
којима нас чека оно одакле смо и пошли. Сам апеирон. Простор у којем демон сигнализма
може да швићка својим бичем. И производи поетске светлине усред огромне
планетарне маглине.
[Слободан Шкеровић, Химера или Борг, Тардис, Београд, 2008,
стр. 181– 185]
[1] Слободан
Шкеровић, Химера или Борг, Тардис,
Београд, 2008.
[2] Слободан
Шкеровић, Вулканска филозофија,
Еверест медиа, Београд, 2013, стр. 11.
[3] Исто, 12.
[4] Исто
[5] Исто, 13.
[6] Исто, 17.
[7] Исто,
27.
[8] Исто
[9] Исто, 129.
[10] Исто,
130.
[11] Исто, 165.
[12] Чинимо
то на основу следећих збирки: Црна кутија
(2010), Загрљена деца (2010), Дроздови у паклу (2013) и Јерихон, Јерихон (2013). Имамо у виду и
песме које су „инфилтриране“ у ауторов поетски роман Земљофобија (2013), посебно у његов додатак. Остављамо по страни
раније Шкеровићеве песмозбирке: Срца
(1987) и Индиго (2005), сматрајући их
поетском предигром за касније
Шкеровићево певање.
[13] Посебно
скрећемо пажњу на хуморне елементе који провејавају овом песмом. Хумор је, и
иначе, нешто што сигнализам чини и лудистичким покретом, између осталог,
омогућујући да се и најозбиљније сигналистичке песме обрету и у антологијама
поезије за децу, што нипошто није некаква фалинка. Напротив!
[14] Наводимо
кључне ставове из кључног есеја Велимира Хлебњикова посвећеног стварању
новокованица „Наша основа“: „Сва потпуност језика треба да буде разложена на
основне јединице `азбучних истина`; и тада ће се за гласовну материју моћи да
створи нешто налик на Мендељејевљев или Мозелејев закон... [...] Стварање речи
је експлозија језичког ћутања, глувонемих језичких слојева. / Заменивши у
старој речи један звук другим, ми одмах стварамо пут из једне долине језика у
другу...[...] Одвајајући се од свакодневнога језика, самоникла реч се разликује
од употребне као што се окретање земље око сунца разликује од свакодневнога
окретаја сунца око земље.“ (Велимир Хлебњиков, Краљ времена Велимир I, превела Милица Николић,
Просвета, Београд, 1964, стр. 332 -335)
[15] Све неологизме које смо изнашли у анализиринам
Шкеровићевим збиркама смештамо у заједнички каталог.
[16] Ниједан
сигналистички песник, али ни онај који овом књижевном покрету не припада, пише
ли после Тодоровића не може да га заобиђе.
[17] Треба
погледати и песме „А шта је келнер очекив`о“, „Златна рибица је заћутала“ и два
хаикуа; „Буди самурај у коштици“ и „О мацо!“
[18] У
истој књизи је и песма “Аристотел“: Људи
се деле на жанрове. Сваки прави писац, дакле, жанр је за себе.
[19] Слободан
Шкеровић, Вулканска филозофија,
Есеји, Еверест медиа, Београд, 2013, стр. 17, 65, 72, 91, 92.
[20] Збирка се појавила у оквиру библиотеке
„Светске свеске Београдске мануфактуре снова“ и садржала је шест кратких прича:
„Све боје Арктуруса“, „Блер Алфа“, „Барон“, „Тамас“, „Da capo...“ и „Гносеофобско ђубриште“
[21] Слободан
Шкеровић, Све боје Арктуруса,
Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2006, стр.18.
[22] У
нашем раду задржаћемо се укратко на три Шкеровићева романа: Шаманијада, Земљофобија и Невидљиви Марс.
[23] Слободан
Шкеровић, Земљофобија, Еверест Медиа,
Београд, 2013, стр. 7 – 9.
[24] Исто, 13.
[25] Исто, 89.
[26] Слободан
Шкеровић, Шаманијада, Еверест Медиа,
Београд, 2012, стр. 15.
[27] Исто, стр. 25.
[28] Исто,
стр. 27.
[29] Исто, 30.
[30] Исто, 57.
[31] Исто,
67.
[32] Исто,
68.
[33] Исто, 73.
[34] Исто, 174.
[35] Исто, 221.
[36] Исто, 222.
[37] Исто
No comments:
Post a Comment